Carstvo goveda bele grive
Rose se lagano diže stvarajući izmaglicu na utrini među ribnjacima po kojima je selo Ečka, nedaleko od Zrenjanina, postala poznata. Po pašnjaku od nekoliko stotina hektara odjekuje „Amo cice, ajmo!“. Adam Bugar, vlasnik farme goveda bez muzilica, hladnjače za mleko i ambara za kukuruz, poziva svoje „blago“. Stotinak goveda rase hereford, crveno-belih, sa karakterističnom belom grivom na vratu i hrptu, prepoznaju glas svog vlasnika.
Ova rasa, kako objašnjava Bugar, dok se ukupno 117 krava, junica i teladi polako i bojažljivo primiču, praćeni podozrivim pogledom dominantnog bika koji se češe uz grm drenjine, poznata je po tome što pašnjaku i otvorenom prostoru, čak i po ciči i najvećoj kiši, daje prednost nad bilo kakvim objektima.
– Gajili smo „klasične“ simentalce od 1983. pa sve do 2003. godine, prvi u Srbiji smo podigli veliku privatnu farmu i godinama smo bili rekorderi u proizvodnji mleka, ali, onda su se stvri promenile i taj je posao postajao sve manje isplativ – objašnjava Bugar. – Nekoliko godina sam pokušavao da nađem novi posao, pokušao sam sa ribnjakom, ali u tome se nisam našao, pa smo se opet vratili stočarstvu, ali, ekstenzivnom, bez proizvodnje mleka. Goveda gajim u sistemu „krava – tele“, a glavni profit ostvarujem od prodaje rasne teladi, koja za sedam meseci, dostignu težinu i do 220 kilograma. Godišnje uspem da prodam pedesetak komada, a cena im ide do četiri evra za kilogram.
Umesto da u veliku, modernu zidanu štalu, koja još uvek stoji na imanju, iako su u njoj goveda tek pokoji dan godišnje, kada je zima baš jaka, a i tada gledaju da što pre izađu, Bugar je od mesne zajednice zakupio 500 hektara pašnjaka, i na njih pustio neobične, neki bi rekli i poludivlje – hereforde, goveda britanskog porekla, čiji koreni sežu u period dok su ovom ostrvskom zemljom lutali Kelti.
– Daleko od toga da sam u tom poslu bio prvi, bilo je u Srbiji hereforda i ranije, pre tridesetak godina, ali, čini mi se da sam ja jedan od retkih koji je ovom poslu vrlo ozbiljno pristupio i ne dozvoljavam da se rasa „pokvari“ – kaže Bugar. – Počeo sam sa 19 grla, a plan mi je da krdo povećam na 500 komada, jer za toliko grla imam zemljišta.
Pravilo kod ekstenzivnog stočarstva, objašnjava Bugar, koji je u ovom poslu sa sinovima, starijim, Davidom i mlađim, koji nosi njegovo ime, jeste da se po grlu obezbedi najmanje hektar pašnjaka, i još oko četiri tone kabaste hrane godišnje. Za pripremu te hrane, ako se ne kupuje, potreban je još jedan hektar po grlu.
– Ova goveda nikada nisu probala kukuruze – kaže Bugar. – A i mi smo mleko probali samo kada smo „na prevaru“ pomuzli neke pitomije krave. Mleko je odlično, ima i do devet odsto masti, tako da telad, koja već par sati po telenju uz mleko počinju da traže i mekšu travu jako lepo napreduju. Za sada, prodajem samo mušku telad, ženska ostaju da pojačaju krdo, a svakih par godina menjam bika, kako ne bi dolazilo do parenja u srodstvu. Ovaj, koji je trenutno „na čelu“ krda, stigao je iz Hrvatske i plaćen je gotovo pet hiljada evra…
Sami herefordi, priča Bugar, otporni su na bolesti, lako se tele i bez pomoći ljudi, steonost je gotovo stopostotna, iako nema veštačkog osemenjavanja, a u isto vreme, ako ih slučajno napadnu neki predatori, celo krdo se okreće kako bi se branilo.
– Mora se napomenuti i to da upravo herefordi i njihovi „rođaci“ rase angus daju najbolje meso na svetu – kaže Bugar. – Baš zato, velika je šteta što samo u mom kraju gotovo 20.000 hektara rita i slatinastog zemljišta stoje prazni, bez goveda. O tome koliko propuštamo sa pašnjacima oko pustih sela centralne Srbije, ne smem ni da pomislim… Sa druge strane, međutim, jako brine i to što smo došli dotle da se u Vojvodini, idelanoj za intenzivnu poljoprivredu i stočarstvo, više isplati ekstenzivno gajenje goveda…
OD SMRZAVANjA DO „KUVANjA“
Hereford je, kako objašnjava Bugar, rasa goveda koja je izuzetno prilagodljiva, pa se uspešno gaji od Aljaske, gde temperatura pada i nekoliko desetina stepeni u minus, pa do Meksika, gde napreduje i isto toliko stepeni, ali, u plusu.
– Potrebna im je samo zaštita od vetra, bilo da je to neki šumarak, koji pravi zavetrinu, ili zid od dasaka, iza kog će se zakloniti kada je vetar baš jak – objašnjava Bugar. – Interesano je i da vodu vole da piju iz lokvi ili ribnjaka, a da na valove, koje sam napravio, dolaze tek kad nemaju drugog izbora…
ŽIČANI PASTIR
Goveda se, svakog dana kreću po manjem delu pašnjaka, od oko 160 hektara, koji je, kako priča Bugar, okružen žičanom eklektričnom ogradom.
– Naš je zadatak da bar jednom dnevno obiđemo ogradu, a i da obiđemo stado sa govedima, pa, zbog toga planiram da nabavim konja – kaže Bugar. – Interesantno je da su mi se sinovi oko govedarstva podelili. Jedan više voli da se bavi govedima, dok drugog privlači ratarstvo. Verujem da je to dobra kombinacija, i da će lepo nastaviti porodični posao…