Portal pametne poljoprivrede

– Najveća plantaža divljih ruža u Srbiji i okruženju već se prostire na 30 hektara, a radi proizvodnje šipuraka, ili šipaka, još veću podiže diplomirani inženjer agronomije Karolj Fekete (68) iz Novog Kneževca. On će u ataru ovog severnobanatskog mesta  ove jeseni zasad povećati za još 20 hektara, jer je zacrtao da  proizvodnju šipuraka ima na 50 hektara! 

Za razliku od malog broja gazdinstava koja uzgajaju šipurak i beru ga ručno, prvu berbu šipuraka, na 10 hektara pod divljom ružom ove jeseni već obavlja na svom gazdinstvu mašinski. Karolj Fekete se do sada bavio semenskom proizvodnjom, lekovitim i začinskim biljem, što je uvek davalo veće efekte od klasičnog ratarenja.

Fekete je odlučan da sve raspoložive površine zasadi divljim ružama i ubira šipke, jer smatra da je to lepa i isplativa proizvodnja, ne iziskuje puno radne snage, nego jedan čovek sa neophodnom mehanizacijom može komotno da opsluži svih 50 hektara! Sav ulog za stare dane Fekete je stavio na šipurke, uveren da pravi dobar posao.

– Trećina do sada podignutih zasada zasada je ove godina došla na rod, jer šipurak rodi treću godinu od podizanja plantaže. Imena tri tipa šipurka koje uzgajam su “laksa”, “šmit ideal” i “inermis”. Nazivi su im fantomski da bi se mogli razlikovati po osnovnim karakteristikama. Prva dva su počela da rađaju, a berbu trećeg imaću prvi put iduće sezone. Upravo pripremam zemljište za sadnju, da zaokružim plantaže na planiranoj površini – priča Fekete, koji pored proizvodnje šipaka, ulazi i u proizvodnju sadnog materijala divlje ruže, očekujući da će njegovim stopama krenuti i druga gazdinstva u našoj zemlji.

Fekete je uveren da je proizvodnja šipuraka vrlo zahvalna, jer nisu potrebna velika ulaganja u odnosu na ostale kulture, međutim, u našoj sredini to nije tradiconalna kultura, nego predstavlja novost i retko ko ima zasade.

Do sada se, dok je bilo više vrednih ruku, šipurak uglavnom ubirao kao divlji plod, međutim, kako je onih koji šipke beru sve manje, a ima potražnje na inostranom tržištu, Fekete odlučio da na severu Banata podigne veliku plantažu šipurka.

– Bio sam u Budimpešti na stručnom skupu o organskoj proizvodnji gde su partneri insistirali da uđem u organsku proizvodnju šipurka. Šipurak sam, dok se nisam posvetio proizvodnji, znao kao divlju biljku koja raste samoniklo. Prihvatio sam da uđem u ovu proizvodnju jer su partneri obezbedili tržište, sve ide za izvoz u obliku voćne kaše, za Austriju i Nemačku – otkriva naš sagovornik.

Tehnologija uzgoja divlje ruže je vrlo jednostavna, jer se na plantaži ponaša baš kao divlja, a u organskoj proizvodnji ne sme se prihranjivati veštačkim đubrivom, nema tretiranja pesticidima, ali i nema posebnih štetočina i bolesti koje je odviše napadaju. Lisna rđa i pepelnica ako se i pojave ne utiču toliko na rod, jer se pojavljuju u kasnijoj fazi vegetacije kada je plod formiran.

– Vrlo je jednostavna proizvodnja, ali se ulazak u proizvodnju teško prihvata, jer posle zasnivanja plantaže na prvi rod treba čekati tri godine, mada ljudi ulaze u podizanje zasada na kojima plodove berbe treba čekati i duže. Ulaganja u podizanje zasada prve godine je oko 1.000 evra, naredne dve za negu je potrebno po 500 evra, međutim, nakon toga sve ide sa minimalnim troškovima za negu. Najvažniji posao je rezidba, jer se njome utiče na biljku da se regeneriše novim izdancima i više rađa. Nije reč o klasičnoj rezidbi kao kod drugog voća, nego treba odstraniti sve izdanke deblje od dva centimetra, jer se berba obavlja mašinski pa deblji izdanci jako utiču na kvalitet berbe – objašnjava Fekete.

Ima velike potražnje za šipurkom na evropskoj i svetskoj pijaci, jer plodovi šipurka su veoma bogati vitaminom C i drugim sastojcima, pa je izuzetne vrednosti kao antioksidans, tako da ima široku primenu. Šipurak, recimo, čak deset puta ima više vitamina C nego limun!

– Svetsko tržište upravo traži šipurak sa ovog podneblja iz Srbije i okruženja jer ovde imamo pogodne zemljišne i klimatske uslove koji utiču na kvalitet i unutrašnju vrednost plodova. Može šipurak da se uzgaja i na kvalitetnijem zemljištu, ali vrlo dobro uspeva i na nekvalitetnim, što nije slučaj sa durgim kulturama. Najbolje uspeva na blago kisleim zemljištima PH vrednosti 5,5 do 6,5, a takvog zemljišta je puno u Srbiji. Međutim, ljudi se teško odlučuju da podižu zasade šipurka jer ne poznaju proizvodnju i zbog toga što treba duže čekati da se dođe do finansijskih efekata. U Srbiji je mali broj gazdinstava koja se bave proizvodnjom šipurka, uglavnom na manjim površinama, gde se berba obavlja ručno, ali berbu šipurka na velikim površinama nemoguće je obaviti ručno. Dosta sam putovao i obilazio proizvođače u inostranstvu, da se upoznam kako to ljudi rade u Poljskoj i Bugarskoj gde ima proizvodnje na većim površinama. Ušao sam u ovu proizvodnju zato što sam odmah u startu računao na mehanizovanu berbu za koju ima izuzetno dobrih rešenja, ali to zahteva dosta ulaganja. Nadam se dok svi zasadi dospeju na rod, da ću uspeti da nabavim francuske mašine koje su pogodne i za berbu grožđa, koje sam bio da vidim kako rade – pojašnjava Fekete.

Za početak on je nabavio polurednu mašinu, iz kategorije vučenih mašina, ali za plantažu kakvu je zasnovao ima izuzetno mali učinak pošto za dan rod može da ubere sa svega hektar i po, a u poslu kojeg se latio treba voditi računa i o daljoj manipulaciji rodom.

Fekete napominje da ima još dosta stvari koje treba da reši, ali veruje da dok svi zasadi na 50 hektara stignu na pun rod, da će opravdano biti ulaganje u veće mašine za berbu. Prerada u kašu koja ide u izvoz, radi se u specijalizovanim pogonima za preradu voća, registrovanim za organsku proizvodnju, pa isporuka ide u kamionskim cisternama do krajnjeg kupca za dalju preradu.

Fekete se odlučio za podizanje plantaža divlje ruže po uspostavljanju saradnje sa partnerom iz Nemačke koji je u vreme bivše Jugoslavije , sa područja Srbije uvozio 5.000 do 10.000 tona plodova divljeg šipurka godišnje. Oni se sada bave šipurkom iz Čilea, jer šipurak iz ove južnoameričke zemlje je dominantan na svetskom tržištu, ali kvalitet nije takav kao što je šipurak sa ovih prostora, pa su zainteresovani za plantažnu proizvodnju u Srbiji.

Divlje ruže cvetaju krajem maja tako da izbegava mrazeve i uvek rađa. Fekete veli da nikada se žbun divlje ruže kraj puta ili na pašnjacima ne vidi bez roda, rađa u svim vremenskim prilikama, čak i u sušnim sezonama. Na plantaži se obavlja međuredna obrada, da ne bi preovladao korov, ali pošto je u pitanju divlja biljka nije zahtevna, pa joj ne treba puno nege.

Najveći problem, napominje Fekete, je divljač, jer zečevi i srne rado jedu mladice, nove izdanke divlje ruže, pa bilje kada ih obrste zastaju u razvoju, zbog toga je i zasad na plantaži dosta neujednačen. Ipak, Karolj smatra da ga to ne sputava da proizvodnju zaokruži na planirnaoj površini. Bilo bi bolje da je zasad ograđen, ali pošto nije u jednoj parceli, nego na više mesta, na manjim parcelama kod naselja Filić, na Krsturskom putu i drugim lokacijama u ataru.

– Jako sam zadovoljan prvom berbom šipurka. Po hektaru imam zasađeno 2.500 biljaka, sa međurednim razmakom od četiri metra, a u redovima razmak između biljaka je metar. U prvoj berbi ubrao sam u proseku oko 800 grama plodova po biljci, što je oko dve tone po hektaru. Kada dospeju na pun rod svaka biljka daje u proseku oko tri kilograma šipuraka, a znaju da rode i do pet kilograma. Kilogram šipuraka može se prodati za jedan evro, ali je isplativije prodati bar poluproizvod u vidu kaše za koju mi kupci plaćaju 1,3 evra za kilogram. U preradi u poluproizvod se obezbeđuje veća rentabilnost. Kod kaše masu povećava voda koja se koristi u preradi, u postupku pretkuvanja do 40 stepeni Celzijusa, odnosno blanširanja, u kome posle ide u specijalnu pasirku gde se odvajaju peteljke, koža, seme i vlakna tako da se dobije kaša od čistog mesa šipurka, koji ima 12 posto suve materije – objasnio je Fekete.

Irena Nađ