U Vojvodini latifundije rastu
Privatizacija vojvođanskih kombinata i činjenica da je deset ili trideset novih bogataša ili stranih komapanija što samostalno, što kroz razne konzorcijume, već kupilo ili kontroliše preko 150.000 hektara društvenih i državnih oranica ponovo je nametnulo pitanje kuda ide naš agrar.
Mnogo toga je u ovoj privatizaciji problematično, a najgore je što kupovina njiva po Vojvodini pokazuje da mi u suštini još nismo raščistili kakvu poljoprivredu želimo da gradimo. Da li smo se opredelili za južnoameričke latifundije ili za farmerski tip gazdinstava. Ako hoćemo u Evropu, onda treba da gradimo farmerski tip, a ako hoćemo da napravimo Latinsku Ameriku, onda treba da nastavimo privatizaciju kakvu sada imamo pa da s jedne strane imamo stotinak bogataša i multinacionalne komapanije, a s druge nekoliko stotina hiljada seoske sirotinje.
Kada se danas privatizuje neko poljoprivredno preduzeće, pored toga što se privatizuje društveni kapital tog preduzeća, privatizuje se kompletna tržišna infrastruktura na lokalnom nivou, koja postaje snažan instrument za vođenje dalje strategije sticanja profita novog vlasnika. Profit napravljen u jednom selu ili manjem gradu, u kojem je godinama bilo središte nekog poljoprivrednog preduzeća, ne ostaje u njemu već ga gazda seli na drugo mesto i na taj način lokalne sredine propadaju. I upravo je zbog toga stvaranje latifundija umesto farmerske poljoprivrede veoma opasno.
U našoj državi još je pitanje da li se društvene oranice prodaju ili ne. Naime, pozivajući se na Ustav i važeći zakon o privatizaciji stav Ministarstva poljoprivrede je da se nacionalno bogastvo ne prodaje uključujući tu i njive, a to znači i one društvene. Ko kupi kombinat kupuje samo društveni kapital, kažu u Ministarstvu. S druge strane, stav Agencije za privatizacuju, njega očigledno slušaju oni koji kupuju kombinate, je da onaj ko kupi preduzeća kupuje i društvene oranice dok državne može dobiti samo na korišćenje.
Milovan Lukić