banner-image
banner-image

Budući rod je kapital

Već hronično, našoj zemlji nedostaje dovoljno budžetskih sredstava za finansiranje potreba poljoprivrednog sektora. Danas, kada su savremena poljoprivreda i proizvodnja hrane sektor skupe tehnologije, zasnovan na najsavremenijim naučnim i tehnološkim dostignućima, ovaj nedostatak sredstava je još očigledniji. Nije to nova situacija za Srbiju, niti je ona prisutna samo u našoj zemlji, jer se sa njom susreću i mnogi drugi, u većoj ili manjoj meri.

Ipak, bitno je naglasiti da javni sektor, tj. nacionalni budžet, ne bi mogao da podmiri potrebe koje su akumulirane u ovom resoru ne godinama, već decenijama, pa čak i da je Srbija daleko bogatija zemlja nego što jeste. U takvoj situaciji, alternativni modeli finansiranja poljoprivrede postaju još važniji. Nedavno usvojeni zakon o predžetvenom finansiranju poljoprivrede predstavlja jedno od tih rešenja. Ukratko, ovaj zakon omogućava poljoprivredniku (fizičkom ili pravnom licu) da svoj budući rod iskoristi kao kapital kojim će raspolagati u nekom trenutku vremena i da na osnovu njega ostvari pozajmicu od banke ili prerađivačke industrije, čime će finansirati tekuće poslovanje do trenutka ubiranja plodova. Garancija pozajmice jeste u ovom slučaju ono čime vrlo često neko ko se bavi poljoprivredom jedino raspolaže – sopstvena proizvodnja. Problem da novac tj. kapital oličen u vrednosti proizvodnje kojom će poljoprivrednici u trenutku žetve raspolagati, oni ne poseduju u trenutku kada im je najpotrebniji – kada zasnivaju proizvodnju, na ovaj način može biti prevaziđen.

Zakon uspostavlja registar ugovora o finansiranju koji je javan, pa samim tim daje transparentnost celom finansijskom instrumentu, a time dugoročno i uliva poverenje korisnika u sistem. Ono što je izrazito bitno u trenutku kada državnoj administraciji preti smanjenje troškova a time i broja zaposlenih je da je ceo sistem predžetvenog finansiranja tržišno održiv i da ne zahteva praktično nikakvo administriranje od strane državnih organa. Najbitnije u kontekstu nedostatka budžetskih sredstava za podsticanje poljoprivrede je da ovaj zakon težište finansiranja prebacuje sa javnih na privatne izvore i ne zahteva nikakve troškove države u smislu subvencija sistemu.

Originalno brazilski koncept, u primeni na osnovu tamošnjeg zakona donetog 1994. godine, u Srbiji je u potpunosti prilagođen domaćoj praksi i postojećem zakonodavnom okviru. Bitno je napomenuti da se finansiranje poljoprivrede po osnovu ovog zakona u Brazilu meri u milijardama dolara i da, što za Srbiju takođe može biti vrlo bitno, glavni finansijer po osnovu ovog instrumenta nisu banke već prerađivačka industrija.

Svakako da je ovaj zakon samo jedan od načina za finansiranje poljoprivrede i da kao takav ne može biti rešenje za sve budžetske probleme poljoprivrede Srbije. Ipak, ovo rešenje nudi opciju više za finansiranje poljoprivrede koja ne košta državu ništa a može potencijalno biti veoma interesantna za određene vrste biljne proizvodnje i za određene poljoprivrednike.

Nedostatak budžetskih sredstava za podsticanje razvoja poljoprivrede dodatno jača potrebu za rekonfiguracijom nacionalne agrarne politike u pravcu odabira i primene samo najefikasnijih mera, onih koje daju najviše rezultata sa najmanje budžetskih troškova, i omogućavanje korišćenja ovih mera samo onim korisnicima koji će iz njih izvući maksimum. To je zadatak na kome treba konstantno raditi.

AUTOR: Miloš Milovanović

Autor je internacionalni konsultant Organizacije za hranu i poljoprivredu Ujedinjenih nacija (UN FAO) i koordinator FAO – EBRD projekata u Srbiji

(Danas)