Igramo se SSP, a posle ćemo plakati
Nije prvi put da od vodećih ljudi srpskog agrara čujemo kako će Srbija pokušati da u Briselu izdejstvuje prolongiranje roka koji je sa Evropom dogovorila, a nakon kojeg će njeno poljoprivredno zemljište moći da kupuju i stranci. Da će zatražiti izmenu Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa Evropskom unijom u delu koji se odnosi na poljoprivredno zemljište i tako ublažiti posledice „kriminalnog dogovora“ govorio je i prethodni ministar Goran Knežević, ali od toga nije bilo ništa. Baš kao što neće biti ni od obećanja ministarke Snežane Bogosavljević Bošković.
Da ćemo na kraju pojesti žabu koju smo sami sebi servirali jasno je kao dan. Jer, zdrava logika kaže da će biti teško da 28 zemalja (27, ako izuzmemo Hrvatsku) drage volje promene dokument kojem su, neke jedva, dale befel.
Podsetimo, Sporazumom o stabilizaciji i pridruživanju između EU i Srbije je predviđeno da Srbija u roku od četiri godine od stupanja na snagu tog sporazuma omogući državljanima EU da stiču pravo svojine na nepokrentosti, uključujući poljoprivredno zemljište. Taj rok je počeo da teče 1. septembra 2013, kada je na snagu stupio SSP, tako da bi Srbija trebalo da liberalizuje to tržište 2017. SSP između Srbije I EU ratifikovalo je tadašnjih 27 članica Evropske unije zaključno sa Litvanijom koja je to učinila 18. juna 2013. Proces ratifikacije u EU je trajao tri godine a povremeno je dolazilo do zastoja zbog nedovoljne saradnje s Haškim tribunalom i spornih pitanja u odnosima sa pojedinim članicama..
Kako je prethodnik Snežane Bošković Bogosavljević najavljivao, Srbija je lane nameravala da zatraži da se period tokom kojeg stranci ne mogu kupovati njive produži na još osam godina po isteku četiri godine primene SSP, odnosno do 2025. Sve lepo, samo što postoji mala začkoljica – to bi zahtevalo izmene koje bi morale da ratifikuju sve članice.
Sijaset je pitanja koje bi trebalo ljudi koji vode srpski agrar sebi da postave pre nego što u dnevnopolitičke svrhe odluče da daju takve izjave. Prvo, da li smo u poziciji da u Brisel idemo s takvim zahtevom, naročito sada kada smo, baš danas, od prvog čoveka Delegacije EU u Beogradu dobili uveravanja da će se u narednih nekoliko nedelja otvoriti prva poglavlja.
Sasvim je na mestu primedba da su druge zemlje koje su pristupale EU i potpisivale SSP kojim su otvarala kapiju evropskog dvorišta, ostavile mnogo duže rokove za prodaju zemlje stranim državljanima. U Poljskoj je, recimo, to bilo 12 godina po ulasku u EU. Ali, tako nam je kako je. Ako smo odlučili da idemo ka Evropi, a nadajmo se da smo iskreni u tome, nije nam se igrati pogotovo ako se zna da za nas u svakom pogledu važe mnogo stroži uslovi nego za prethodnike. Neka nam na nauk bude primer Bugarske. Njen parlament je pre dve godine i pored upozorenja Evropske unije odobrio produženje zabrane prodaje poljoprivrednog zemljišta strancima na još šest godina, do 2020. godine. Odluka doneta na incijativu nacionalističke partije Ataka, nije se svidela Briselu i zaoštrila je odnose. I naravno, nije 28 članica EU pristalo da revidira Ugovor o pristupanju i da izmene ratifikuje, a da je to učinjeno tražene bi bile recipročne mere, recimo, ograničen bi bio pristup EU tržištu rada bugarskim radnicima.
I još jedno pitanje – zašto nam smetaju stranci u njivama a ne domaći biznismeni koji su kupili pa uništili nekadašnje agrarne gigante, kakav je na primer PIK Bečej?
Slađana Gluščević