Portal pametne poljoprivrede

Srpska poljoprivreda se nalazi pred egzistencijalnom dilemom: kako ponovo sprovesti zemljišnu reformu, kojom bi bile ispravljene nepravde iz prošlih vremena, kada su agrarne reforme nemilosrdno cepale, prekrajale i oduzimale zemljište domaćina i time uništavale porodično gazdinstvo kao klasičan i najprirodniji oblik poljoprivredne proizvodnje.

Treba reći da agrarna reforma, kao skup propisa usmeren na redistribuciju agrarnih resursa, nije izmišljotina komunističkog režima, nego je to sastavni deo svih velikih i suštinskih društveno-ekonomskih promena. Sadašnja reforma ima obrnuti pravac u odnosu na prethodne. Nije više reč o podruštvljavanju već o jačanju privatnog sektora i porodičnog gazdinstva. A geneza nastanka društvene odnosno državne zemlje u Srbiji može se podeliti na četiri glavne faze.

1. Državna odnosno društvena svojina nastala je 1945. godine sprovođenjem Zakona o konfiskaciji imovine narodnih neprijatelja i Zakona o agrarnoj reformi i kolonizaciji. Po ovom osnovu u zemljišni fond sa područja Vojvodine uneto je 668.000 hektara.

2. Poljoprivredno zemljište preneto je 1947. godine u društvenu svojinu konfiskacijom po propisima o obavezama otkupa poljoprivrednih proizvoda. Po tom osnovu u društvenu svojinu preneto je oko 21.500 hektara. Ova zemlja je vraćena bivšim vlasnicima 1991. godine.

3. Po Zakonu o poljoprivrednom zemljišnom fondu iz 1953. otkupljeno je i dodeljeno poljoprivrednim organizacijama 101.700 hektara obradivog poljoprivrednog zemljišta. Zemlja je vraćena 1991. godine.

4. Od 1954. godine obradivo poljoprivredno zemljište je uvećavano uglavnom kupovinom od privatnog sektora. Na taj način je zemljište u društvenoj svojini povećano za oko 300.000 hektara. Ova kategorija zemljišta je posle 1992. godine mogla biti predmet dokapitalizacije ili prodaje.

Početkom devedesetih godina po vojvođanskim selima i salašima počeli su da duvaju novi vetrovi. Skupština Srbije je 1991. usvojila Zakon o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta koje je prešlo u društvenu svojinu po osnovu poljoprivrednog zemljišnog fonda i konfiskacijom zbog neizvršenih obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda. Dva ministra za poljoprivredu (dr Veljko Simin i dr Jan Kišgeci) vratili su bivšim vlasnicima oko 150.000 hektara. Najviše je vraćeno u Vojvodini – oko 123.000 hektara. To je bila prva restitucija zemljišta u Istočnoj Evropi posle Drugog svetskog rata!

Nije vraćeno zemljište nacionalizovano u Prvoj agrarnoj reformi – oduzeto seljacima, veleposednicima, pripadnicima nemačke narodnosti, verskim zajednicama. Da bi se odbranilo od nelegalnog i sumnjivog kapitala i nelojalne trgovine, ovo zemljište je 1992. stavljeno pod zaštitu države. (Zakon o pretvaranju društvene svojine na poljoprivrednom zemljištu u druge oblike svojine Tako je stvorena kategorija – državna zemlja. Ova zemlja se do sada nije mogla prodavati.

Ako je 1991. tadašnja politička struktura imala smelosti da vrati zemlju bivšim vlasnicima, i to u vreme najvećih iskušenja za srpski narod, zašto se restitucija zemljišta po novom Zakonu o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju iz 2011. sprovodi tako sporo?

Novi Zakon o izmenama i dopunama zakona o poljoprivrednom zemljištu jasno daje na znanje da se zemljište koje podleže restituciji ne može prodavati. Međutim, prethodni Zakon o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju takvo zemljište ne prepoznaje. Vlasnici oduzete imovine, ili njihovi naslednici, posle raznih komasacija, arondacija, integracija i dezintegracija više ne znaju gde je njihovo zemljište. Ako u zakonu o restituciji ne bude klauzula o supstituciji kod vraćanja oduzetog zemljišta – on se neće primenjivati. Ta dva zakona nisu uzajamno konzistentna. Državno zemljište ne treba prodavati pre sprovedene restitucije u kojoj se potražuje manje od 100.000 hektara. Ako postoji politička volja, taj posao se može završiti za godinu dana.

Ozbiljan problem postoji kod popisa državnog zemljišta. Nisu usklađeni čak ni zvanični podaci koje objavljuju državne ustanove. One navode da se u zakup može izdavati čak 450.000 hektara. Posle zvaničnog, sveobuhvatnog popisa poljoprivrede 2012. godine statistika beleži da u Vojvodini ima više od 600.000 hektara zemlje u državnoj svojini. Ako bismo se ravnali prema naučnim podacima do kojih je došao profesor Nikola Gaćeša sa Novosadskog univerziteta u drugoj polovini prošlog veka, klasične državne svojine sada bi moglo biti svega 250.000 hektara. To znači da je zvanična statistika, samim tim i politika, u kategoriju državne zemlje svrstala i zadružnu zemlju, seoske pašnjake i svaku drugu svojinu koja nije privatna. Zbog toga je neophodno novo svojinsko razgraničenje zemljišta da bi se mogli ispoštovati svi zakoni iz ove oblasti.

Profesor Univerziteta u Novom Sadu, ministar poljoprivrede od 1991. do 1994., autor Zakona o državnom zemljištu iz 1992.

Jan Kišgeci

(Politika)