Portal pametne poljoprivrede

Koliko god negodovali, okupljali se, iz protesta terali traktore do prestonice, uplitali se u politiku i dozvoljavali da politika prodire u njihove redove, poljoprivrednici nisu uspeli da zaustave izmene Zakona o poljoprivrednom zemljištu. Koliko će i da li će to za njih biti loše i da li je zaista tim dokumentom naneta „nepopravljiva šteta srpskom seljaku“ ostaje da se vidi. Pomenuti zakon i ne mora da bude nužno loš pogotovo ako se imaju u vidu najavljene investicije u stočarstvo, odnosno svinjarstvo, ali daleko od toga da nije moguć scenario u kojem paori gube ionako tanke pozicije u odnosu na velike igrače u agrobiznisu.

Kako god, zakon je prošao, a pred poljoprivrednicima, poljoprivredom ove zemlje, Vladom (videće se u kom sastavu) i neizostavno – politikom, još je jedan veliki izazov – GMO. Zakon o zemljištu jedan je od retkih zbog kojeg se diglo toliko glasova protiv, ali će, sasvim je izvesno iako još nije u proceduri, zakon o GMO tek dići i kuku i motiku.

Biće to veliki izazov i za politiku. Kakav bi, recimo, stav zauzela opozicija da se o GMO raspravlja danas, u sadašnjoj konstalaciji političkih i parlamentarnih snaga? Ili, kako bi vlasti u silnim lokalnim samoupravama, upodobljene sa republičkom, koje su se samoproglasile kao opštine bez GMO, opravdale svoj tvrdokorni stav kada se baš iz centrala vladajućih stranaka brani nov zakon i neophodnost izmena u prvacu dozvole prometa ovih proizvoda?

Dobro u svemu biće to što će, nadajmo se, kada se bude raspravljalo o ovom zakonu, građani Srbije konačno čuti reč stručnjaka – genetičara, hemičara, zdravstvenih naučnih radnika koji će objasniti šta su to GMO, čemu služe, šta donose, koje su prednosti, a šta nedostaci. Ovako, bombardovani su zastrašujućim porukama, histerijama i misterijama, jednoumljem i jedinom opcijom – protiv.

Zašto treba doneti nov zakon o GMO u Srbiji?

Kao prvo, zato što postoji neuređeno, to jest ilegalno tržište GMO semena i drugih proizvoda. I od nadležnih čujemo kako su parcele u Vojvodini i Mačvi posejane genetski modifikovanom sojom, a procenjuje se da je takvih zasada ove uljarice i pet odsto. Ta soja, opravdano se sumnja, završava u hrani za životinje, a onda i za ljude. Dakle, postojećim zakonom nismo zaštićeni i niko nam ne garantuje da već ne konzumiramo GMO.

Drugo – potrošači ne znaju šta kupuju jer ne postoji obaveza niti mogućnost obeležavanja GMO proizvoda. Kada kupujemo meso kako možemo da budemo sigurni u to da je ono proizvedeno na našim farmama, gajeno žitaricama koje nisu genetski modifikovane. Pa to nigde ne piše.

Treće – ugroženi su i proizvođači mesa, hrane za životinje i drugih proizvoda u Srbiji. Ako već na tržište, kao što mnogi tvrde, dolazi meso životinja hranjenih GM hranivima i razne druge namirnice, zašto onda one nisu jeftinije? S druge strane, domaća prehrambena industrija ali i primarna poljoprivreda (prvenstveno se misli na soju) imaju vredan, kvalitetan, non GMO proizvod, a ne mogu da ga naplate, da ostvare dodatu vrednost za taj kvalitet.

Dakle, važeća regulativa svakako ne valja. Da ostavimo po strani tezu da nauka nije dokazala štetnost GMO i da nam je možda veća pretnja nekontrolisana upotreba pesticida…

Zapravo će povod za izmene zakona kojeg smo doneli 2009. godine biti zahtev Svetske trgovinske organizacije (STO), ali i EU. Kao što je poznato, Srbija je, uz BiH i Belorusiju, jedina zemlja Evrope koja nije članica STO i to upravo zbog toga što odbija da usvoji nov zakon, to jest otkloni zabranu prometa genetski modifikovanih proizvoda. Kako se od nadležnih može nezvanično čuti, ostalo je još da se, kad je o STO reč, završe pregovori sa Ukrajinom i Brazilom, kao i sa SAD, što za sada dobro ide. Zatezanje oko donošenja novog zakona bio bi kamen spoticanja i u pregovorima sa EU. Za razliku od Srbije, EU dozvoljava trgovinu GMO proizvodima, ali su regulative vrlo restriktivne i rigorozne. Evropski zvaničnici su zbog toga upozorili da će zabrana uvoza GMO morati da bude ukinuta u procesu pregovaranja. 

Za sada govorimo samo o prometu ali realna su očekivanja da će Srbija, ako bude pratila razvijen svet, jednoga dana krenuti i sa proizvodnjom GMO, sasvim sigurno vezanom za životinjske vrste. O tom – potom. Trenutno, ako ni zbog čega drugog onda zbog sigurnosti u poreklo i kvalitet onog što nam je na trpezama, trebalo bi da usvojimo pravila koja važe na, za potrošače sigurno bezbednijem, evropskom tržištu. Niko ne traži da dozvolimo uzgoj, niko nam ne brani da proglašavamo non – GMO regione, da smo mimo ostatka Evrope… Najgore će nam, izgleda, biti s nama samima.

Slađana Gluščević