Ovo je poljoprivreda budućnosti
Danas, baš u ovom trenutku, više od sedam milijardi ljudskih bića tumara Zemljom. To je mnogo usta koja treba nahraniti. Da bismo se svi prehranili, zauzeli smo 40 odsto ukupne površine kontinenata i pretvorili ih u kukuruzna polja, plantaže, stočne farme i voćnjake.
Na nesreću, to nas je donekle dovelo u škripac. Očekuje se da će broj stanovnika naše planete do 2050. porasti na 9,6 milijardi, a prema Organizaciji za hranu i poljoprivredu UN (FAO), ako hoćemo da izbegnemo masovnu pothranjenost, do 2050. ćemo morati da povećamo proizvodnju hrane za 70 odsto. Problem je u tome što je većina prikladnog zemljišta već obrađena. Preostali su samo visoki planinski predeli, peščane pustinje ili Antarktik. Jedine nove obradive površine mogle bi se dobiti tako što bismo posekli i spalili preostale prašume na planeti. Dugim rečima, način obrađivanja zemlje moraće suštinski da se promeni.
To nije nemoguće, a za života ove generacije jednom je već i učinjeno. Za Normana Borlauga malo ko zna, ali ako hoćete da saznate nešto o revoluciji u obrađivanju zemlje, on je prvi koga biste morali da proučite. Sredinom 1940-ih, u želji da poveća prinose pšenice u planinskim predelima južnog dela centralnog Meksika, Borlaug je odgajio nekoliko polupatuljastih sorti pšenice koje daju visoke prinose, otporne su na bolesti i dobro prilagođene meksičkim planinama. Seljaci koji su ih posejali smesta su dobili veći prinos, naročito na zemljištu nađubrenom azotnim đubrivom. Od 1944, kad je Borlaug došao u Meksiko, do 1963. prinos pšenice u Meksiku se ušestostručio. Onda se Borlaug preselio u južnu Aziju.
Sredinom 1960-ih Južna Azija je gladovala, uglavnom zato što proizvodnja hrane nije mogla da prati povećanje populacije. Ubeđen da može da pomogne, Borlaug je počeo da izvozi svoju visokorodnu pšenicu na južnoazijski potkontinent. Na kraju se tamo i preselio, i narednih 16 godina proveo nadgledajući prve plantaže i žetve. Rezultati su bili fantastični: nakon pet godina prinos pšenice u Indiji i Pakistanugotovo se udvostručio. Do 1974. obe zemlje uspele su da zadovolje sopstvene potrebe za žitaricama, a Borlaugov metod brzo se proširio na ostatak južne i jugoistočne Azije. Glad je pobeđena.
Čovečanstvo, međutim, ne može po inerciji da nastavi Borlaugovu zelenu revoluciju – jer je obradivo zemljište sada postalo dragoceno. Osim toga, vreme je pokazalo i da je ta revolucija bila daleko od savršene; Borlaug je forsirao monokulture (gajenje jedne vrste biljaka iz godine u godinu na istom zemljištu, bez raznovrsnosti i plodoreda) i obilatu upotrebu fosfatnih đubriva. Na kratke staze, to povećava prinos, ali na duže čini zemljište manje plodnim. Borlaug se, pored toga, u borbi protiv gladi usredsredio na pirinač, pšenicu i kukuruz, zanemarujući kulture za koje danas znamo da po hektaru daju više kalorija od tih žitarica – recimo krompir i slatki krompir (batat). Koje alternative se otvaraju za budućnost?
Voćni oblakoderi
Pustinja Tabernas u južnoj Španiji najsuvlje je mesto u Evropi. Tokom 1960-ih godina bila je poznata prevashodno kao mesto snimanja špageti vesterna – između ostalog filmova „Dobar, loš, zao“ i „Bilo jednom na Divljem zapadu“. Ta zemlja, međutim, danas daje polovinu evropske proizvodnje voća i povrća!
Zasluga pripada staklenim baštama, čija je izgradnja počela 1963. Proizvodnja voća i povrća iz njih uskoro je premašila proizvodnju sa otvorenih polja, donosećiprosperitet nekad siromašnoj španskoj provinciji Almeriji. Zarađeni novac uložen je u razvoj staklenih bašti, u kojim su staklo zamenili jeftini plastični prekrivači. Danas se pod njima nalazi 50.000 jutara u pustinji Tabernas, a Almerija ima godišnji prihod od 1,5 milijardi dolara.
Iz ekološke perspektive i zbog ekonomičnog korišćenja zemljišta, ovakvo gajenje kultura u kontrolisanim uslovima je sjajna ideja. Voće i povrće gajeno u zatvorenom prostoru daje veći prinos sa iste površine od onog koje se gaji napolju. Većina problema koje pričinjavaju korov, štetočine i loše vreme odmah otpada. Dodavanje tehnologija poput hidroponike – gajenja biljaka tako što im je korenje potopljeno u hranljivi vodeni rastvor umesto u zemlju – još više povećava prinos, a hidroponička oprema koja se okreće i slaže omogućava nekoliko „spratova“ za gajenje na istoj površini.
Godine 2005. počasni profesor univerziteta Kolumbija Dikson Depomije izneo je koncept vertikalnih farmi, koje je definisao kao visokotehnološke staklene bašte na više spratova.
Takav način gajenja u Japanu je 2011. postao neophodan. Cunami koji je izazvao katastrofu u Fukušimi odneo je većinu obradive zemlje u okolini Sendaija, obalske oblasti na najvećem japanskom ostrvu Honšuu. Vlada je odlučila da pogura izgradnju vertikalnih farmi kako bi se izgubljena zemlja nadoknadila. Četiri godine kasnije Japan može da se pohvali stotinama vertikalnih farmi, smeštenih u prave oblakodere, gde se biljke svakodnevno okreću kako bi hvatale sunčevu svetlost. U zgrade se ne donosi zemlja, već biljke rastu s korenjem potopljenim u vodu bogatu hranljivim sastojcima.
Drugi način uzgajanja je aeroponika: umesto da se potopi u vodu, golo korenje biljaka prska se sprejom punim hranljivih sastojaka. „Korenski sistem postaje mnogo duži jer mora da poveća površinu kako bi apsorbovao istu količinu hranljivih materija“, objašnjava Depomije. To čini da biljke mnogo brže rastu.
U krompiru je spas
Međutim, proizvodnja pirinča, kukuruza i pšenice, kultura koje obezbeđuju oko 50 odsto kalorija za čitav svet, u kontrolisanim uslovima nije toliko isplativa jer su veoma jeftini. Povećanje proizvodnje ovih namirnica do količina koje mogu nahraniti 9,6 milijardi ljudi verovatno se neće zasnivati na nečem tako impresivnom kao što sustaklenici vidljivi čak iz svemira. Njihov prinos može da se poveća sasvim jednostavno, modernizovanjem ratarstva. „Mnogi siromašni seljaci u nerazvijenim područjima zemlju i dalje obrađuju kao 10.000 godina pre nove ere, bez rotacije useva i navodnjavanja, plugovima koje vuče stoka. Jednostavna primena savremenih ratarskih metoda znatno će doprineti tome da se nahrani mnogo više ljudi“, kaže Den Glikman, bivši američki ministar poljoprivrede.
Posebno velik doprinos može da donese rotacija useva. Polja koja se neprestano zasejavaju pšenicom, kukuruzom i sličnim kulturama postaju „iscrpljena“: biljke potroše sav azot iz tla, ostavljajući ga jalovim. Uobičajena rešenja su da se unese više azota đubrenjem ili da se polje ugari dok se tlo ne oporavi. Postoji, međutim, i bolja mogućnost: na poljima se mogu saditi druge kulture, posebno mahunarke, koje će uneti azot u tlo. Drugim rečima, ako se nakon svake žetve kukuruza poseju grašak ili pasulj, polje nikad ne mora da se ostavi ugareno.
Još bolja opcija je promena globalnog jelovnika. U poređenju s nekim drugim kulturama, pšenica, pirinač i kukuruz ne daju baš mnogo kalorija po jutru; kukuruz 7,5 miliona kalorija, pirinač 7,4 miliona, a pšenica samo tri miliona. Slatki krompir (batat) daje, međutim, 10,3 miliona kalorija po jutru, može da raste na lošem zemljištu i da podnese neredovne padavine. Običan krompir (koji ne pripada istoj porodici) daje 9,2 miliona kalorija po jutru, raste na svim zemljištima s dobrom drenažom, a podnosi i mraz.
Obe kulture mogu da postanu osnovne ljudske namirnice – skromni krompir je, recimo, u Evropi prehranio naglo naraslu populaciju tokom industrijske revolucije, a batat je vekovima bio osnovna hrana starosedelaca Havaja i Maora s Novog Zelanda. Sve veći značaj krtolama pridaju i UN; krompir je 2008. proglašen hranom budućnosti, a UN danas imaju specijalni fond za pomoć proizvođačima krompira širom sveta.
Meso iz laboratorije
Složena igra između potražnje, prinosa žitarica i podstreka proizvođačima prepliće se u jednom od najvećih testova za poljoprivredu: genetički modifikovanim organizmima. Za one koji brinu prevashodno da u svetu ne zavlada glad, rasprava o neškodljivosti GMO sporedna je u odnosu na bitnije pitanje: da li će genetsko modifikovanje uopšte pomoći da se devet milijardi ljudi ishrani? Džoel Burn, agronom, novinar i autor knjige „Kraj obilja“, kaže da GMO kulture, otporne na herbicide i pesticide, olakšavaju život farmerima, ali „nisu dovele do znatnijeg povećanja proizvodnje kukuruza, pirinča i pšenice od 2000. godine, što je veliki problem“.
Umesto GMO žitarica, mnogo manje spektakularan, ali daleko efikasniji način da rešimo problem ishrane jeste da prestanemo da jedemo meso, smatra Burn. FAO procenjuje da se trenutno trećina svih raspoloživih poljoprivrednih površina koristi za proizvodnju stočne hrane, uz oko 26 procenata ukupne zemljine površine koja nije pod ledom i koristi se za napasanje stoke. Proizvodnja mesa je, pritom, neverovatno neefikasna: u SAD je u proseku potrebno 28 kalorija stočne hrane za proizvodnju jedne jedine kalorije životinjskih proteina za ljudsku upotrebu!
Potražnja za mesom raste ogromnom brzinom i FAO predviđa da će u narednih 40 godina narasti za preko dve trećine.
Jedno od mogućih rešenja bilo bi da se pravo meso zameni mesom iz laboratorije.
Na univerzitetu Mastriht u Holandiji stručnjak za vaskularnu fiziologiju Mark Dž. Postproizveo je 2013. prvi hamburger odgajen u laboratoriji. Isprobali su ga naučnica Hani Rojcler i ekspert za hranu Džoš Šonvald. Rojclerova je pohvalila ukus i teksturu hamburgera, ali cena od 330.000 dolara nije bila konkurentna. Uz novčanu pomoć suosnivača Gugla Sergeja Brina, Post je, međutim, cenu mesa iz laboratorije uspeo da smanji na 80 $ po kilogramu, odnosno 11 $ po hamburgeru. To je mnogo bliže tržišnoj ceni, te stoga verovatno nije daleko dan kad će farme za proizvodnju mesa zapravo biti naučne laboratorije.
PIŠE: Beti Ajzakson