Srpski agrar u pogrešnom vozu
Kad uđete u pogrešan voz sve stanice su pogrešne, kaže jedna izreka, koja najbolje može da opiše put kojim se kreće srpska poljoprivreda. Niko živ ne može da objasni kakva se to kod nas agrarna politika vodi. Imamo tajkune koji obrađuju desetine hiljada hektara i drže u svojim rukama prerađivačku industriju, imamo velike paore koji u zakupu obrađuju hiljade hektara uglavnom baveći se ratarstvom, imamo paore koji svaštare i preživljavaju s kojom kravicom i dvadesetak hektara, imamo seosku sirotinju koja preživljava na desetak hektara i imamo staračka domaćinstva koja žive od arende…
U takvim okolnostima je skoro nemoguće uvoditi jednostavne ekonomske mere i subvencije. Imali smo ministre koji su usvajali strategije, ali su kasnije krivicu zbog neuspeha svaljivali na narod… Sve ovo je rezultat tranzicije koja traje skoro 20 godina, a kojoj više priliči naziv tarapana.
Fale samo dve stvari – početak i kraj
Da pojasnimo. srpskoj poljoprivredi fale samo dve stvari – početak i kraj. Početak je ozbiljna ogranizovana proizvodnja koja se znasniva na zadrugama i kooperacijama koje će interesno okupiti poljoprivrednike. Da se 40.000 gazdinstava ozbiljno udruži, samo na kupovini repromaterijala i zajedničkom nastupu na tržištu , uštedeli bi najmanje 20 odsto novca i imali bi mnogo druge pogodnosti. Da je Srbija početkom tranzicije imala jak zadružni sistem tajkuni nikada ne bi kupili ni jedan hektar oranica, a mala je šansa da bi imali i prehrambenu industriju u svojim rukama.
Kraj je ozbiljan i siguran otkup u kojem će otkupljivači i paori deliti i zaradu, ali i gubitak. Zašto nema pravog otkupa? Pa zato što nemamo onih 40.000 organizovanih poljoprivrednika koji bi otkupljivače ubeđivali silom, ako već ne može milom.
Bez ove dve karike u lancu, lanca i nema, a imamo ono što svakodnevno gledamo. Apsurd od apsurda.
Ratarstvo nam se svelo na proizvodnju kukuruza, a stočarstvo je zavijeno u maglu zabluda i priča o ekspanziji izvoza u Evropu i Rusiju. Međutim, oni koji pričaju o srpskom izvozu mesa treba da nam objasne prostu stvar. Imamo tajkune koji imaju farme, klanice , koji obrađuje desetine hiljada hektara i nisu konkurentni na evropskom ni na ruskom tržištu, a kako će onda konkurentan biti seljak koji ima desetak ili dvadesetak hektara. Može biti konkurentna samo ako se 40.000 frami bavi u kooperaciji svinjarstvom i ako ima siguran otkup po korektnim i transparentno formiranim cenama pa ako se dobije zarada da se podeli a ako se u nekom turnusu dobije gubitak, da se i on podeli.
Ono što važi za stočarstvo važi i za sve ostalo. E sad, kako smo došli do te situacije?
Ni paori nisu nevini
Jednostavno: u srpskoj poljoprivredi dve decenija vlada stihija, javašluk, kriminal i crna berza, a sve institucije koje bi mogle da pomognu da se zavede red su opstruisane, upropaštene ili obesmišljene. Kao što je privatizacija bila pljačkašaka, tako je i obesmišljavanju institucija jedini cilj pljačka i manipulacija.
Tajkuni i proizvode i prerađuju, i kupuju i izvoze, dok za to vreme kvazi naučna elita i kvazi analitičari seju maglu i propagiraju kako nešto zabraniti, a ne kako oraganizovano nešto proizvesti. Ni poljoprivrednici nisu nevini u svemu ovome, jer su i oni i posebno udruženja paora krivi za stuaciju u koj se nalazimo. Svaka partija i svaki tajkun u Srbiji i Vojvodini ima svoje seljake i mnogi protesti paora su bili dirigovani ili politički ili tajkunski. To će te najbolje viditi ako pogledate ko je koliku cenu za svoj suncokret, repu ili soju dobijao posle seljačkih buna podignutih zbog niskih otkupnih cena…
Dakle kolovođe buna su obično malo profitirali dobivši od gazda fabrika malo višu cenu za svoju letinu, ali je posle svakog protesta gubila poljoprivreda. Ne treba da vas podsećamo da su se najveće blokada puteva i autoputeva po Vojvodini dešavale onda kada je prodaja poljoprivrednih kombinata, uljara, šećerana i vojvođanske zemlje bila u punom zamahu, ali gle čuda, poljoprivrednici i njihova udruženja nisu protestovala zbog pljačkaške privatizacije već su tražili dva dinara premije za kilo pšenice. Sad se dižu bune zbog zemlje, ali je naravno kasno…
Da bi se zaustavilo dalje propadanje hitno se moraju uspostaviti institucije. Jedno od rešenja, koje bi našeg poljoprivrednog proizvođača koliko toliko moglo da stavi u ravnopravan položaj na tržištu, jeste da se ono organizuje po modelu organizovanog berzanskog tržišta. Uostalom, mi danas na našem tržišnom prostoru već imamo instituciju koja se bavi organizovanjem berzanske trgovine na SPOT tržištu – „Produktnu berzu” u Novom Sadu. Međutim, ograničena neadekvatnom zakonskom regulativom, ova institucija, koja skoro šest decenija baštini tradiciju berzanskog trgovanja, sve više gubi poziciju.
Između crne i Produktne berze
Zašto se tržište ne oslanja više na novosadsku berzu kao ranije? Kada sagledamo trenutnu situaciju u našem agraru, onda nismo daleko od odgovora na ovo pitanje. Naime, naš paor, sistematski finansijski iscprljivan tokom niza godina, jednostavno je prinuđen da se okrene velikim sistemima i uđe u njihovu „organizovanu proizvodnju“. A ona u najkraćem podrazumeva da organizator proizvodnje paoru finansira repromaterijal, a za uzvrat u paritetnoj razmeni dobija merkantilnu robu.
No, na taj način naš paor još i pre nego što je seme posejao gubi tržišni kapacitet, jer praktično ne raspolaže svojom robom u momentu skidanja useva. Ovaj vid finansiranja proizvodnje i njemu slični modeli postali su preovlađujući na našem tržištu. A to definitivno dovodi do situacije da su veliki sistemi izmonopolisali tržište, tako da su oni ti koji u velikoj meri diktiraju tržišne uslove. I odgovara li onda njima transparentno, javno i organizovano berzansko tržište? Na to pitanje zaista nije teško odgovoriti.
Nažalost, ni tu nije kraj. Veliki sistemi grade svoje malo tržišno carstvo tako što prave i sopstvene trgovinske platforme i zaokružuju sistem trgovanja u okvirima svoje kompanije i svojih kooperanata. Sa druge strane, ono što organizovano berzansko tržište kao svoj najvažniji „proizvod“ izbacuje jeste podatak oličen u tzv. referentnoj ceni. Dakle, ceni koja se realizuje na berzanski način putem kotacija, pa potom uparivanja naloga prodaje i naloga kupovine. I to jeste prava tržišna cena. Međutim, danas smo sve više svedoci nekontrolisanog bombradovanja javnosti putem raznih infoagencija o navodnoj ponudi i tražnji na bazi anketnih i tržišno neproverljivih podataka. Ali ovaj krajnje nepouzdan, mada jeftin sistem informisanja, nosi sa sobom rizik fingiranja tržišta i „nameštanja“ cene.
Kako se boriti protiv toga? Sistemskim rešenjima. Jedno od njih jeste svakako konstituisanje jednog visokozaštićenog tržišta koje će pružiti jednake uslove trgovanja svim tržišnim akterima.
No, nepostojanje zakonskog okvira koji bi omogućio ustanovljenje institucionalnih modela obezbeđenja sigurnosti tržišnih učesnika u trgovanju preko berze otvorilo je pitanje samog daljeg funkcionisanja berze po postojećem modelu poslovanja.
Podsećanja radi, još krajem pedesetih godina prošlog veka, u vreme oštrih i jasnih političkih podela u svetu, sa dijametralno različitim konceptima političkog i privrednog uređenja, tadašnja FNR Jugoslavija razmišljala je o berzi kao instituciji i načinu organizovanja tržišta po berzanskim principima. Tada, tačnije 1958. godine, osnovana je i „Produktna berza“ Novi Sad. Danas, međutim, kada značajni trgovci poljoprivrednih proizvoda iz Srbije hoće da trguju na terminskom tržištu pored velikih svetskih robnih berzi, oni to rade na berzi u Budimpešti.
Očigledno je da je „Produktna berza“ Novi Sad u jednom trenutku izgubila korak, a pokušaji da se ti „izgubljeni koraci“ pronađu kroz sistemsko rešavanje problema uređenjem robno – berzanskog tržišta putem donošenja Zakona o robnim berzama u četiri su navrata u poslednjih deset godina doživeli neuspeh. Ukazivanje na značaj organizovanja robnog tržišta po principima tehnologije trgovanja na berzanskom tržištu očigledno nije naišlo na odgovarajuću reakciju onih činilaca koji su trebali čitav taj projekat da sprovedu u delo. Jer u pitanju je projekat za čiju je realizaciju neophodan najširi konsenzus svih aktera odgovornih za njegovu implementaciju.
Ti najvažniji akteri su pre svega država, kao zakonodavac i kreator ambijenta za podsticanje razvoja institucionalne i tehničke infrastrukture za dobru primenu zakona, zatim „Produktna berza“ Novi Sad, kao prepoznata institucija i organizator berzanskog tržišta, pa potom institucije bez kojih ne može da funkcioniše regulisano berzansko tržište kao što su Komisija za hartije od vrednosti i Centralni registar.
Ima li izlaska iz začaranog kruga opstrukcije? Budimo optimisti i poverujmo da ćemo konačno doći do pravih rešenja i upodobiti naše sa tekovinama razvijenih berzanskih tržišta u Evropi i svetu. Valjda će onda konačno naša berza imati terminsko trgovanje, a paori mogućenost da već sada prodaju svoje žito koje će požnjeti u julu. Jer, neverovatno je da ovakakv mehanizam nikako da zaživi kod nas. Uostalom, kako je moguće da Mađarska, koja je bila iza „gvozdene zavese” danas ima pravu produktnu berzu u Budimpešti, a Srbija koja je sve vreme trgovala sa svetom nije sposobna da je formira. Možda nas približavanje EU i otvaranje poglavlja 30 podstakne da razmišljamo i o ovom problemu.
Milovan Lukić