banner-image
banner-image

Kad propali poljoprivredni kombinat i železara vrede isto

Kad neko plati PIK Bečej 45,5 miliona evra, a neko za Železaru da 46 miliona evra  logično se nametne pitanje u čemu je trik. Da li je moguće da čeličana vredi kao propali poljoprivredni kombinat?

Odgovor  se ne krije u logici već  u ekonomiji. U ovom trenutku u ovoj zemlji vrede  isto i PIK i Železara, a čak bi se moglo reći da su Kinezi čeličanu preplatili. Miodrag Kostić i njegova MK grupa, kupujući nekadašnji poljoprivredni gigant, bečejski PIK, kupili su imovinu, to jest njive, a Kinezi će morati da ulože novac, znanje, tržište i ogromne marketinške resurse kako bi Železaru učinili rentabilnom. Uz to moraće da daju najmanje 300 miliona evra da bi kompanija postala konkurentna jer, jasno je, cilj kineske kompanije je da preko periferije prodru na tržište Evrope.

PIK Bečej je prodat sa 2.908 hektara zemljišta sa centrom za doradu semena, mešaonicom stočne hrane, silosima skladišnog kapaciteta 44.500 tona, krupnom i sitnom mehanizacijom. Radna jedinica „Svinjarstvo“ ima šest objekata na farmi kapaciteta 4.600 krmača i 4.390 nazimica, što omogućuje proizvodnju do 100.000 tovljenika godišnje dok radna jedinica „Govedarstvo“ raspolaže sa dve farme kapaciteta 1.950 krava i proizvodnjom mleka do 12 miliona litara godišnje. Prodata je  i „Flora“, fabrika za preradu povrća, ribnjak od 666 hektara, kao i restoran „Ribnjak“ i poslovni prostor u „Master centru“ Novosadskog sajma. Sve to je otišlo za 45,5 miliona. Da je kupio samo njive, ispalo bi da je Kostić  hektar platio oko 15.000 evra, a da je silose, Floru, staje i poslovni prostor u Mater centru Sajam dobio fraj.

Pa koje bolje prošao, Kostić ili Kinezi? Teško je prosuditi. Teško je zapravo i porediti ova dva primera, ali prosto, interesantno je to što je jedno posrnulo poljoprivredno preduzeće uz rame železari sa preko pet hiljada radnika i predviđenom proizvodnjom teškom dva miliona tona.

Da je poljoprivreda u Srbiji, barem za domaće tajkune, jedini isplativ biznis jasno je ako se osvrnemo malo unazad. Kupovali su naši biznismeni i rudnike i fabrike i brodogradilišta i hemijske i tekstilne i razne druge industrije ali su na čvrstim nogama samo oni koji su ušli u poljoprivredu. Upravo danas je kompanija Miroslava Miškovića saopštila da je najveći deo prihoda Delta holding ostvaren u Delta agraru (60 odsto) i da je poljoprivreda donela 50 odsto profita kompaniji. U pohodu na srpski agrar i dalje su i Miodrag Kostić, i Petar Matijević, širi se i Dušan Mojsilović, vlasnik “Agromarketa”. Među desetoricom najbogatijih srpskih biznismena su, prema lanjskoj Forbsovoj listi i Milija Babović, prvi čovek Viktorija grupe, Nebojša Šaponić (Nelt grupa u čijem je sastavu novosadska Neoplanta), Goran Perčević i njegov Interkomerc (trguje i poljoprivrednim proizvodima), gazde novosadskog Autoritas Investmentsa u čijem je sklopu i poljoprivredna firma Džervin (prerada voća i povrća)… Gotvo cela Forbsova desetorka u Srbiji ima veze s agrobiznisom. Ipak, najbogatiji u regiji nisu oni već lideri poljoprivredno-prehrambenog biznisa u Hrvatskoj.

Kad smo kod njih, vratimo se na PIK Bečej i Železaru. Suština ova dva primera nije u novcu već u poslovnoj filozofiji domaćih tajkuna i svetskog biznisa i ne pokazuje šta koliko vredi već zašto je srpska ekonomija propala i zašto  Miodrag Kostić i ini srpski tajkuni  nisu  najveći agrarni igrači u regionu već su od njega i njih bolje hrvatske kompanije. Hrvati su pokupovali srpske brendove,  jer su kao i Kinezi bili spremni da investiraju i u nove tehnologije i u marketing i u tržište, a ne samo u imovinu. Kupite poljoprivredno dobro Labudnjaču u kojoj je radili preko 300 radnika i ostavite samo njih 17  i onda ste uspešan biznismen… Samo u Srbiji je tako. 

(Agrosmart)