Svetska poljoprivredna gibanja
Na neki način, u senku našeg lokalnog “šećernog rata” između Kostićeve i Matijevićeve kompanije oko stvaranja “dominantnog položaja” na tržištu repe i šećera u Srbiji (sa mogućnošću “zloupotrebe” tog položaja) pao je jedan mnogo značajniji, a po nekim elementima sličan “svetski posao”, zasad u pokušaju, da nemački hemijski koncern Bajer “kupi” američki Monsanto, koji je poznat kao globalni dominantni proizvođač “genetski modifikovanih organizama”, poznatih pod skraćenicom GMO, a zapravo je reč o genetski modifikovanom semenu soje, kukuruza i drugih ratarskih kultura. Spomenuti posao zasad je zapeo oko cene cele transakcije – velikan iz Leverkuzena nudi 62 milijarde dolara za kontrolni paket akcija, a Monsanto traži oko 10 odsto više.
Ovo izgledno planetarno ukrupnjavanje vodećih firmi u najsavremenijoj biotehnologiji i u proizvodnji hemikalija, pesticida i veštačkih đubriva, od kojih zavisi svetska poljoprivreda, ukoliko do njega dođe, imaće dublje reperkusije na srpsko tržište hrane od bitke za kontrolu otkupnih cena repe i finalnih cena šećera. Jer, kad Kostić kaže da kupuje i šećeranu u Senti (pored onih u Vrbasu, Pećincima i Kovačici, koje već ima njegov Sunoko) da bi svoju firmu i Srbiju spremio za evropsku konkurenciju, onda je to slično onome što govori šef Bajera Verner Bauman, koji svoju akvizicionu ideju smešta u kontekst transatlantskih trgovinskih pregovora SAD i EU (TTIP). To jest, obrazlaže je namerom da zadrži konkurentnost onog dela svoje kompanije koji priprema hemikalije i herbicide za poljoprivredu i posle umanjivanja evropskih barijera za američku poljoprivredu i hranu. Bajer bi ojačan Monsantom praktično imao planetarno liderstvo jer bi držao oko 30 odsto hemijskih i semenskih “inputa” svetske poljoprivrede, pošto samo promet GMO i prateće robe godišnje teži oko 4,8 milijardi dolara. Ostalo, grubo procenjeno, kontrolišu američki Dau kemikal i kineski Sinopek, ali oba konkurenta su mnogo slabija u domenu bioinženjeringa.
Neobičan je odnos EU prema GMO hrani. Kako Svetska trgovinska organizacija traži od zemalja članica da zakonski ne sprečavaju pristup genetski modifikovanih proizvoda svojim tržištima (zbog te klauzule Srbija uporno ostaje van STO), evropske zemlje su iz svoje legislative izbacile načelnu zabranu GMO, ali su sprečile sejanje semena stvorenog na bazi te tehnologije drugim propisima i uzansama. Tako pre svega štite svoje semenarstvo. I Srbija, koja godišnje seje uglavnom sopstveno seme kukuruza i soje u vrednosti od oko 200 miliona evra, zapravo štiti taj svoj interes i “genetsku bazu” svojih nekada uglednih poljoprivrednih instituta.
Problem i Evrope, pa i Srbije, jeste u tome što nauka zapravo još nije dokazala da genetski modifikovana hrana doista izaziva kancer kod ljudi i da ona širi druge bolesti, a istovremeno ovi hibridi na ratarskim poljima daju upadljivo veće prinose. Tako su kao brana prodoru GMO proizvoda u Evropu ostale samo raznovrsne političke (“zelene”) organizacije i uticajne građanske grupe finansirane uglavnom od producenata “normalnog semena”. Ta brana nije naročito čvrsta, gledajući u budućnost na duži rok, pa je otuda akcija Bajera već izazvala veliku buku kod protivnika američkog uticaja na Evropu, a i kod takozvanog ekološkog pokreta u celini (čiju fanatičnost ne treba potcenjivati).
Još je nešto zanimljivo. Postavlja se, naime, i pitanje zašto evropski, pa i srpski instituti nisu razvili sopstvene genetski modifikovane organizme za novo poboljšanje prinosa u poljoprivredi? Uprošćeno, zašto čak i jedan Bajer pored aspirina nije uspeo da “izmisli” GMO semenje? Verovatno nije reč samo o odustanku od istraživanja pod pritiskom opšteg zazora da se zadre u genetske osnove ratarskih kultura nego o izvesnom zaostatku u istraživanjima te vrste.
Odluka Bajera da se poveže sa Monsantom po veoma visokoj ceni može se razumeti i kao procena da će GMO tehnologija kad-tad postati dominantna u Evropi i da je otuda bolje blagovremeno se pripremiti za takvo vreme. No, i kad ta tehnologija postane dominantna, možda će neko moći pristojno da živi i od prodaje skuplje “normalne hrane”. To je danas doista teško proceniti i zbog toga je donošenje dalekosežnih ekonomskih odluka veoma odgovoran i kompleksan poduhvat.