Srpske krave i Mao Cedung
Priča o srpskom mleku i mlekarstvu, prelevmanima, zbaranama uvoza i zaštiti od svega i svačega, samo je još jedna španska serija bez kraja i početka i, prosto rečeno, obično zamazivanje očiju, a niko neće, ne sme ili ne zna da uradi ono što se uraditi mora.
Koliko krava imamo, koliko mleka pomuzemo, šta je u sivoj, a šta u beloj zoni, ko će da nas podavi uvozom i zašto… Dvadeset godina sveopšte kuknjave, narikače arlauču sa svih strana, a niko ništa pametno nije preduzeo. Ne zna se ko je gori i ko je krivlji za sadašnje stanje, da li farmeri, da li stručnjaci s raznih instituta i fakulteta, da li silni prodavci magle iz političkih partija ili kvazi analitičari koji ni o stočarstvu ni o mlekarstvu pojma nemaju, ali o svemu mišljenje imaju.
Dvadeset godina slušamo kako stočarstvo propada, dvadeset godina nas plaše uvozom mleka, dvadeset godina obećavaju kako će dati novce za razvoj stočarstva, čim oni na vlast dođu. Obećavaju da će dati pare seljacima za kupovinu stoke raznih grla, rasa i pitaj boga čega. Na kraju neka obećanja se i ispune. Neki seljaci po nekim selima i opštinama dobiju dve–tri krave i s onih pet-šest koje imaju napravi se neka farmica.
A znate li šta je to u suštini? Pa to vam je kao što je nekada Mao Cedung razvijao tešku industriju po Kini terajući svako selo da ima svoju čeličanu i proizvodi stotinak kila čelika. Lošeg kvaliteta – naravno. Nema tu ni čelika ni teške industrije. Isto se dve decenije događa i kod nas.
Već dve decenije se zna da konkurentne proizvodnje u stočarstvu nema bez ozbiljne farme koja će gajti najmanje 100 muznih krava i obrađivati 100 hektara. Pride na to država treba da obezbedi premije.
Svi to znaju, ali se neki prave blesavi ili zaista nemaju pojma o životu i pričaju bajke kako će s dve-tri krave koje će podeliti po seoskim gazdinstvima razviti poljoprivredu. Još je gluplje da će zatvaranjem granica nešto sačuvati. Imali smo mi potpuno zatvorene granice za uvoz sa zapada pa ne videsmo da je stočarstvo procvetalo. Da kupe 100.000 krava i da ih podele 10.000 domaćinstava ništa uraditi neće. Poljoprivreda i farma su fabrike i ako nemate kvantitet i kvalitet spasa vam nema.
Srpsko mlekarstvo kao i svaka druga proizvodnja nema ni početak ni kraj. Početak je organizovanje mlekarskih zadruga koje bi okupile sve farmere koji stočarstvom žele da se bave ozbiljno. Kraj je organizovan i siguran otkup. Imamo li mi to? Odgovor je nemamo.
Kada bi svi farmeri bili ozbiljno udruženi proizvodnja bi im bila jeftinija za najmanje 10 posto, a verovatno i mnogo više. Da li je moguće da neko i danas veruje da centralizovana nabavka stočne hrane preko jedinstvene zadruge ne bi bila mnogo jeftinija nego da svaki farmer kupuje za sebe? Da li je ista cena za 10 tona ili 10.000 tona bilo čega? Isto važi i za nabavke lekova, veterinarske usluge… Isto je i s prodajom. Da li je jače desetak farmera uduženih u neku asocijaciju ili 50.000 seoskih domaćinstava koja se bave proizvodnjom mleka? Kada se kaže jače misli se na pregovore s mlekarama i inim otkupljivačima. Pa zašto se onda frmeri ne udruže? Pa zato što svaka mlekara ima svoje stočare, a obično oni koji najviše galame tokom protesta oko cene maleka i kriza u otkupu najviše i mućkaju s mlekarama. Oni koji imaju 100 krava životare jer znaju da su jači i produktivniji od onih s 10 grla pa zašto bi se oni s njima udruživali. Sitni paori se pak pitaju odakle pare onima koji su odjednom napravili velike farme kad se poljoprivredom nikada bavili nisu… I tako idemo unedogled. Rezultat takvog ponašanja je da na kraju propadaju i jedni i drugi, a celo mlekarstvo i stočarstvo je tu je gde je. Da su stočari udruženi i da se odvoji žito od kukolja, mogli bi već davno postati i vlasnici mnogih srpskih mlekara i kontrolisati veći dao tržišta. Ovako niko nema ništa, a kajmak skidaju investicioni fondovi.
Dražava bi sve premije i svu pomoć davala smo udruženim farmerima, a oni koji bi da prave vlastite asocijacije i da sklapaju separantno ugovore s mlekarama, neka to i rade ali o svom trošku.
Priča o broju grla i stočnom fondu i sivom tržištu takođe je obično trabunjanje i iznošenje podataka koji i govore i ne govore ništa. Evo na primer poslednja euforija stočnog fonda i sivog tržišta mleka gde se kaže da se u Srbiji proizvede 1,5 milijarda litara, a da pola završi u sivoj zoni, a da nam je stočni fond utamanjen i da je na nivou 1910. godine.
Sve je to možda i tačno, ali uz jednu opasku. Po zvaničnim podacima u periodu od 2004. do 2008. proizvodeno je oko 1,6 milijarda litara godišnje. I tada se isto tvrdilo da pola mleka ide u sivu zonu. Šta je ta siva zona? To je druga priča, a možda i spas za domaće mlekarstvo ili bolje reći za ono što je od njega ostalo. To su u stvari mali proizvođači i prodavci sira, kajmaka…
Milovan Lukić