Da cenimo organsku proizvodnju, brali bismo evre na svetskoj pijaci
Austrijska razvojna agencija odobrila je bespovratnih 50.000 evra srpskom start-apu „Organika nova“ za proširenje portala zelenoo.com, koji umrežava proizvođače i kupce organske hrane.
I dok se u Evropskoj uniji sve više značaja pridaje organskoj poljoprivredi u cilju unapređenja ekološke proizvodnje, kod nas su podsticaji u tom pravcu još uvek na gotovo simboličnom nivou…
– Da se osloni na državu, proizvođač organske hrane ne može. Jer, trenutni podsticaj od 2.800 dinara po hektaru često nije dovoljan ni da se njime pokriju troškovi za prikupljanje neophodne dokumentacije… Ne moraju te subvencije da budu kao u Austriji, od 250 do 700 evra po hektaru, ali je ipak proizvođačima nužna snažnija podrška. Ipak, neko ko želi da pređe u sferu organske proizvodnje pre svega treba da se vodi time da je tržište ozbiljno, da proizvoda nema dovoljno a da su veoma traženi, i kod nas i u inostranstvu, što znači da su i mogućnosti za izvoz velike – kaže za „Dnevnik” Brankica Babec, članica Vojvođanskog klastera organske poljoprivrede.
Brankica je doktorand na Poljoprivrednom fakultetu u Novom Sadu, a od pre nekoliko godina ona i njena porodica bave se organskom proizvodnjom. U bašti fondacije „Etnos”, koju je njena majka Ružica osnovala sa Gojkom Todorovićem iz Šajkaša, sve u cilju ruralnog razvoja tog područja, u početku su preovladavali aronija, paradajz, paprika, krompir, kukuruz šećerac, a ove godine se jedna parcela našla i pod organskom sojom…
– Bez obzira na činjenicu da je u Srbiji organska proizvodnja prisutna poslednje dve decenije, ona se ipak može smatrati svojevrsnom novinom, oblašću u kojoj ima puno prostora za istraživanja. I biće ga sve više, jer u organskoj proizvodnji nema an ženeral rezultata: svako zemljište je priča za sebe. Tokom godina se učimo, svaka je drugačija od prethodne i, po pravilu – bolja. Jednostavno, u organskoj proizvodnji se mora biti izuzetno uporan i istrajan, pogotovo u prve dve-tri godine, koje su i prelomne, jer se tokom njih kristališe da li će proizvođač odustati ili nastaviti.
Po rečima naše sagovornice, proizvođač mora od samog početka biti svestan činjenice da neće biti lako, jer su problemi bitno drugačiji nego u konvencionalnoj poljoprivredi, pogotovo u Srbiji gde mnogo toga kada je u pitanju organska proizvodnja još uvek nije regulisano – od sortnih listi do dozvoljenih preparata koji se pri tome i jako teško nabavljaju…
– Dobro je što nam bar stučnjaka za organsku proizvodnju ne nedostaje, ne samo na Poljoprivrednom fakultetu nego se proizvođači mogu obratiti i Klasteru organske proizvodnje, gde će dobiti barem neke osnovne smernice u kom pravcu da idu zavisno od toga da li žele da se bave voćarstvom, povrtarstvom, ratarstvom, da li je reč o nekim manjim parcelama ili se radi o ozbiljnijim površinama… Struka i nauka itekako mogu da pomognu, ali isto je važna i pomoć nekoga ko je već godinama u poslu i stekao je određena praktična iskustva. Tim savetima se često može spasiti proizvodnja ili preduprediti problemi…
Brankica kao ilustraciju navodi vlastiti primer, kada je prve godine kao zaštitni pojas oko svoje bašte koristila morač, prilično robusnu biljku koja se invazivno širi i više je naštetila proizvodnji no što je bila od koristi.
– Naravno, sada mi uopšte nije logičan izbor morača, jer je komšijska parcela domaćinska i uglavnom se na njoj takođe radi po principima organske proizvodnje, ali to su počeci kada se i na greškama učite šta biste i kako trebali da radite. Jako je, naime, bitno da se pravilno proceni objektivna mogućnost kontaminacije od konvencionalne proizvodnje, i da se u odnosu na to formiraju zaštitni pojasevi. Primera radi, ako je konvencionalna proizvodnja jako blizu, zaštitni pojas bi trebalo da se se formira od biljnih vrsta koje imaju robusnu nadzemnu masu koja ide u visinu i gustog je sklopa. Ili ako, s druge strane, nema direktne opasnosti od kontaminacije, kao što je slučaj bio kod nas, dovoljni su cvetajući pojasevi koji će podstaći biodiverzitet i korisne insekte, a koji će onda doprineti i samoj proizvodnji…
Prema poslednjim podacima, u Srbiji se organski proizvodi uzgajaju na tek nešto više od 10.000 hektara, odnosno na svega 0,28 odsto ukupnog obradivog zemljišta, što je, s obzirom na agroekeloški potencijal Srbije – nedovoljno. Organska proizvodnja najzastupljenija je u Vojvodini, gde se najviše gaje žitarice i povrće. U zapadnoj Srbiji je, pak, veoma rasprostranjen organski uzgoj voća: malina, kupina, šljiva, višnja, jabuka, šumsko voće…
– U početku procesa prelaska sa konvencionalne na organsku proizvodnju najvažniji je period konverzije. U organskoj proizvodnji se na zemljište mora obratiti najveća pažnja, o njemu najviše voditi računa da bi se dobio željeni rezultat. I nikom ne bih preporučila da taj prelazni period zaobiđe, bez obzira na troškove i rizike, jer se upravo tokom njega jako puno nauči.
Brankica Babec na kraju upozorava da neko ko se opredeli za organsku proizvodnju mora biti svestan činjenice da će biti prinuđen da mnogo više i na duže staze planira no što je slučaj kod konvencionalnog ratarstva, povrtarstva, voćarstva. I da ne sme odustati na prvoj prepreci – a tih prepreka je puno…
– Srbija, a pogotovo Vojvodina, itekako imaju potencijal za razvijanje organske proizvodnje, samo je pitanje da li ćemo mi to znati da iskoristimo. Potražnja za organskim proizvodima raste i proizvodnja može da dobaci itekako lep profit. Nama se sve više obraćaju stranci koji od nas traže količine koje realno nemamo. A da našim građanima standard dopušta da više brinu o svom zdravlju, odnosno o tome kako se hrane, sigurno bi potražnja i ovde bila još mnogo veća, kao što je u razvijenom svetu. U svakom slučaju, suština ove proizvodnje je da se uspostavi odgovarajući prirodni sistem na parceli. I da se zasuču rukavi i na njivi i na tržištu. Onda je organska proizvodnja mnogo bolja i isplativija od konvencionalne.
(Dnevnik)