Da je žetva pšenice danas, ratari bi dobili 16 dinara
Prvi otkosi pšenice mogli bi da padnu već za dan-dva, a da je žetva počela danas, ratari bi za kilogram dobili 16, odnosno 17,20 dinara uz pripadajući porez. Ako bi pak hlebno žito prodavali posrednicima u trgovini, a ne direktno mliovima i izvoznicima, pitanje bi bilo da li bi dobili PDV pa bi se u slučaju da posrednici porez stave sebi u džep kao zaradu, morali ipak zadovoljiti sa 16 dinara. A ako cene na svetskom tržištu nastave blago da padaju, kao što je slučaj ovih dana, ne bi za hlebno zrno uzeli ni 16…
Ovo je procena koju je u razgovoru za Agrosmart izneo Vukosav Saković, direktor Udruženja za unapređenje proizvodnje i izvoza žitarica i uljarica – Žita Srbije.
Paorski porez uzimaju sebi u džep
– Cenu pšenice određuje tržište, a sam podatak da je to berzanska roba znači da se vrednost može menjati iz dana u dan ili iz sata u sat kako se i dešava na svetskim berzama. Da je žetva sad počela, najrealnija cena bi bila 16 dinara plus PDV za proizvođače, pod uslovom da taj porez i dobiju. Na papiru dobijaju, ali zna se to u praksi izgleda drugačije. Kada su kupci direktno mlinari i izvoznici, oni obračunaju taj porez i on pripadne vlasniku robe ali kada su kupci otkupljivači, oni koji na terenu koncentrišu robu, najčešće je to njihova provizija, PDV oni zadrže – ukazuje Saković.
Objašnjavajući kako izgleda otkupni posao na terenu, naš sagovornik navodi kao primer veliki mlin koji kupuje pšenicu i plaća je 16 dinara. Kada je poljoprivrednik doveze dobiće 16 dinara i pride 1,20 za PDV, dakle 17,20 dinara. Ali, ako ne vozi hlebno žito mlinaru ili izvozniku već prodaje onom ko posreduje između mlinara i njega, dobiće ukupno 16 dinara. Posrednik će tu razliku zadržati kao zaradu.
-To jer ono što prihvatljivu cenu za proizvođače učini neprihvatljivom. Verujem da bi proizvođači sa 17,20 bili zadovoljni, bez obzira na to što uvek traže više a što je u trgovini razumljivo, ali 16 dinara ili čak manje od toga za njih nikako nije prihvatljivo. Ratari, s druge strane, gledaju da pšenicu prodaju najbliže što mogu, a mlinari i izvoznici nisu na svakom koraku te oni tu pšenicu kasnije kupuju od otkupljivača. Naravno, i oni koji organizuju otkup ne rade bez zarade. Stoga i proizvođači treba da znaju da neko tu pšenicu otkupi, odveze do silosa, da ima troškove. Sve u svemu, teško je biti objektivan i uspostaviti pravu meru i na kraju reći koja je cena realna i koliko kome u tom proizvodno-trgovačkom lancu pripada – veli Saković.
Dobar rod siguran, kvalitet upitan
Direktor Žita Srbije kaže da rod hlebnog zrna koji je izuzetno obećavao još uvek obećava po količinama ali kada je reč o kvalitetu sve više je nepoznanica i ostaće tako dok roba ne uđe u silose. Procenjuje se, dodaje, da će prinos u Vojvodini biti 6,5 tona po hektaru u proseku, a u celoj zemlji to je pet ili pet i po tona po hektaru, što je svakako odličan rezultat. Gubitaka će biti tamo gde je bilo grada i poleganja pšenicae zbog oluje ali to neće uticati mnogo na samu količinu.
-Ali, svakla nova kiša deluje negativno na kvalitet. Čak i ova koja je pre par dana pala, uticala je negativno na kvalitet hlebnog zrna pa tako negde imamo prve znake da je proklijala pšenica. Verovatno će veće količine padavina delovati i na hektolitre i na proteine ali to je sve samo nagađanje i niko ne može u ovom trenutku biti siguran u to kakav će kvalitet biti – kaže Saković dodajući da bi kombajni u pšenične njive mogli da uđu već sutra ukoliko ne bude kiše na nekim parcelama – tamo gde je pesak i gde su zasejane rane sorte, tako da će brzo stići i prvi odgovori kada je kvalitet u pitanju. – Žetva ječma je nagoveštavala dobar rod i kvalitet, a obično pšenica deli njegovu sudbinu. Kod ječma je bilo preko šest tona po hektaru uz sasvim solidan kvalitet. Kako će biti kod pšenice više ne zavisi od ratara već isključivo od vremenskih prilika.
Ništa od razdvajanja zrna po kvalitetu
Saković napominje da svake godine u Srbiji imamo šaroliko stanje po svim parametrima kvaliteta. Ogroman je raspon – od pšenice koja je za stočnu hranu do visokokvalitetne pšenice. To, veli, i nije neobično jer se u svetu gaji i jedna i druga ali naš problem je u tome što to još uvek ne možemo razdvojiti žito po kvalitetnim grupama. Iako godinama govorimo o tome, još smo na samom početku, bez izgleda da u skorije vreme dalje odmaknemo.
-Razdvaja se pšenica po kvalitetu više u trgovanju nego u samoj žetvi jer lakše je da se ispituje kada se sva roba smesti i tada se pokušava da se grupiše zrno sličnog kvaliteta. Kada su traktorske kolone pred silosima i svi žure da predaju robu, to je teško. Većina naših silosa, čak njih 90 odsto tehnički nije opremljena da razdvaja hlebno žito po kvalitetu i ne radi se tu samo o aparatima za merenje (savremenija oprema košta oko 40.000 evra, zavisno od proizvođača). Reč je i o tome koliko uspinih koševa silos ima. Ako postoje četiri kvalitetne grupe pšenice, trebalo bi da postoje i četiri usipna koša, a retki su i silosi sa dva. Onih sa više usipnih koševa na prste možemo da nabrojimo. Još je puno stvari koje bi trebalo uraditi da se omogući razvrstavanje po kvalitetu, a to bi se ratarima sigurno isplatilo jer bi bolje prodali i naplatili robu, kaže Saković.
(Agrosmart)