Portal pametne poljoprivrede

U svim granama biljne proizvodnje posle žetve ostaju korenovi i nadzemni žetveni ostaci. Na gazdinstvima koja se ne bave stočarstvom, slama, kukuruzovina i ostaci drugih biljnih vrsta ostaju kao sporedni proizvodi. Ovi sporedni proizvodi biljne proizvodnje mogu se iskoristiti na više načina: kao stočna hrana, kao sirovina za dobijanje celuloze, papira, iverice i sl., kao prostirka u stočarstvu, kao sirovina za spremanje veštačkog stajnjaka i komposta i neposrednim uključivanjem u procesu korišćenja organske materije zaoravanjem u zemljište.          

Spaljivanje žetvenih ostataka predstavlja akt najbezumnije radnje u poljoprivrednoj proizvodnji, a po postojećim zakonskim propisima je i zabranjeno. Spaljivanje znači potpun gubitak organske materije i azota. Osim gubitaka u organskoj materiji vatra ugrožava divljač, zagađuje okolinu i predstavlja veliku opasnost zbog mogućnosti nekontrolisanog širenja požara.

Zaoravanje žetvenih ostataka  ima niz prednosti. Zaoravanjem se biljni ostaci uključuju u proces kruženja organske materije u zemljištu, potpomaže se biološka aktivnost zemljišta i pozitivno utiče na strukturu i vodno-vazdušne i toplotne osobine zemljišta.                                  

U ratarsko-povrtarskoj proizvodnji posle žetve, vađenja i berbe biljaka, kao sporedni proizvodi ostaju žetveni ostaci. To je naročito izraženo u proizvodnji ozimih strnina, kukuruza, suncokreta, uljane repice, šećerne repe i dr. kada mogu da predstavljaju poseban problem.

Količine žetvenih ostataka kod pojedinih biljnih vrsta su sledeće:

·         Slama pšenice 5-7 t/ha

·         Kukuruzovina 8-12 t/ha

·         Suncokret 4-6 t/ha

·         Soja 3,5-5 t/ha

·         Šećerna repa 40-60 t/ha

U našim uslovima, oni se, najčešće, koriste u domaćinstvu za prostirku pod stoku, dok se njihov višak pali na njivi ili zaorava. Pored toga, oni se mogu koristiti za ishranu stoke, kao gorivo za sušenje i grejanje i u industriji celuloze, papira i sl.

Iako je u mnogim zemljama zakonom zabranjeno, spaljivanje žetvenih ostataka učestala je i vrlo štetna pojava. To je čist gubitak jer ima niz negativnih posledica:

·         Gubi se organska materija – azot i sumpor bespovratno odlaze u vazduh, dok mineralne materije ostaju u pepelu;

·         Uništavaju se zemljišni mikroorganizmi;

·         Biljni delovi nepotpuno sagorevaju;

·         Ne postiže se potpuno uništavanje semena korova;

·         Zagađuje se  okolina dimom i pepelom;

·         Opasnost od širenja požara na susjedne useve i objekte i dr.

Ono je jedino ‘’opravdano’’ u slučaju jačeg napada biljnih bolesti koje se prenose žetvenim ostacima. Pored nekih nedostataka koji se mogu izbeći (otežanog zaoravanja, stvaranja gomila na površini, otežane predsetvene pripreme i setve, izazivanja “azotne depresije”, opasnosti od prenošenja biljnih bolesti i dr.), treba da bude jedini način njihove manipulacije na njivi.

To proizilazi na osnovu niza prednosti :

·         Povećanje sadržaja organske materije;

·         Povećanje sadržaja humusa;

·         Povećanje sadržaja hraniva u zemljištu;

·         Povećanje mikrobiološke aktivnosti zemljišta;

·         Popravljanje vodno-vazdušnih i fizičkih osobina zemljišta;

·         Poboljšavanje strukture zemljišta;

·         Povećanje dreniranosti težih zemljišta;

·         Povećanje prinosa;

Vrednost žetvenih ostataka zavisi od sadržaja hraniva i od odnosa ugljenika prema azotu i količini celuloze i lignina. Odnos ugljenika i azota najširi je u slami strnih žita 50-150:1, kod pšenice 75:1, kukuruza 50-60:1, suncokreta 40-50:1, kod lucerke 14:1. Taj odnos u zrelom stajnjaku je 20:1, a u trajnom humusu oko 10:1. Zaoravanjem žetvenih ostataka sa širokim odnosom ugljenika i azota može se u toku njihovog razlaganja očekivati tzv. „azotna depresija“, zbog smanjenja nitratnog azota u zemljištu i njegovog ugrađivanja u tela mikroorganizama.      

Pri unošenju organske materije, sa malim sadržajem azota od 0,40-0,50%, sa mnogo celuloze, hemiceluloze, lignina, i drugih ugljenih hidrata, razvija se intenzivna mikrobiološka aktivnost. Mikroorganizmi za svoj razvoj koriste nitratni azot iz zemljišnog rastvora i zbog toga se na usevu u toku vegetacije zapažaju simptomi nedostatka azota. Može da se javi i nedostatak drugih hraniva, ali je on takvog obima da se može zanemariti.

Na azotnu depresiju najosetljivije su strnine, manje okopavine, dok su leguminozne biljke neosetljive.

Za eliminisanje azotne depresije, pored redovnog đubrenja azotom preporučuje se dodavanje azota do 7-8 kg na 1 t suve biljne mase. Ova količina azota obezbeđuje nesmetano razlaganje biljnih ostataka i otklanja nedostatak azota kod narednog useva i tako se izbegava pojava azotne depresije. Pri zaoravanju glava i lišća šećerne repe i korenovih i nadzemnih ostataka leguminoznih biljaka, nisu potrebne dodatne količine azota, jer je C:N odnos kod tih biljaka uzan, na pr. u lišću i glavi šećerne repe je oko 10:1, a kod leguminoznih biljaka oko 15:1, čak uži nego u zrelom stajnjaku. Sem toga, korenovi ostaci leguminoznih biljaka su veoma ravnomerno raspoređeni u zemljištu u vertikalnom i horizontalnom pravcu.

Pre zaoravanja, biljne ostatke treba isitniti radi lakšeg i ravnomernijeg unošenja u zemljište. Pored sitnilica raznih konstrukcija, danas postoje i adapteri, koji se montiraju na kombajn, pa se sa žetvom ovi ostaci seckaju i ravnomerno rasturaju i raspoređuju po površini parcele. Iseckani biljni ostaci se zaoravaju raoničnim plugovima. Druga oruđa su manje podesna za unošenje biljnih ostataka u zemljište.

Biljni ostaci i kada su isitnjeni prave teškoće pri oranju. Zato se njihovo zaoravanje obavlja plugovima koji na plužnoj dasci imaju posebne dodatke koji olakšavaju zaoravanje. Za zaoravanje kukuruzovine koriste se plugovi visokog klirensa i sa većim razmakom između plužnih tela, da ne bi došlo do gušenja pluga pri radu.

Vreme zaoravanja zavisi od vremena žetve odnosno berbe. U principu biljni ostaci mogu da ostanu duže na njivi, jer delimično omekšaju i lakše se zaoravaju. Period zadržavanja žetvenih ostataka na površini zemljišta zavisi od dužine vremenskog perioda između žetve i osnovne obrade za sledeći usev. Posle ranih preduseva biljni ostaci se zaoravaju ljuštenjem, a kod kasnih preduseva u jesen osnovnom obradom. Nepovoljno je zaoravanje biljnih ostataka u proleće.

Dubina zaoravanja mora biti podešena prema količini organske mase koja treba da se zaore. Slama i slični biljni ostaci mogu se kvalitetno zaoravati do 20 cm dubine, a za zaoravanje kukuruzovine zbog veće mase, potrebna je veća dubina, najčešće 25-30 cm.

Zaoravanjem žetvenih ostataka osiguravamo izvor energije za mikroorganizme, popravlja se biogenost zemljišta, pozitivno se utiče na strukturu zemljišta kao i na vodno-vazdušne osobine zemljišta, popravlja se plodnost i produktivnost zemljišta.

PSS Vrbas,

Dipl.ing. Vladimir Rankov