Portal pametne poljoprivrede

Suština problema sa srpskom poljoprivredom u poslednjih 25 godina jeste u tome što se svi pozivaju na tržište, a ono suštinski u Srbiji ne postoji.

To što imamo proizvođače i kupce, izvoznike i nakupce, mlinare i trgovce raznih fela i što neko govori da država ne treba da se meša jer je otkup posao tržišta, nikako ne znači da tržište postoji. Tržište je mnogo ozbiljnija stvar od onoga kako ga zamišljaju svi dosadašnji ministri poljoprivrede i pokrajinski sekretari, ministri trgovine i predsednici vlada. Država mora da se meša ili bolje reći trebalo je davno da se umeša u to tako što će obezbediti osnovni mehanizam tržišne utakmice – konkurenciju. Država je morala da donese zakon o robnim berzama, da uvede obavezni otkup pšenice po kvalitetu, da kontoliše kartelsko ponašanje i monopoliste drži pod kontrolom, da oživi zadružni sistem…

Ako nema konkurencije, nema ni tržišta, a ako neko misli da je konkurencija to što tri ili pet tajkuna imaju para i kupuju kada hoće i koliko hoće, vagajući šta da urade s tri miliona tona žita, onda će trgovanje nastaviti da nam se obavlja na crnoj berzi.

Elem, posao žetve pšenice u poljoprivrednoj terminologiji ustalio se u poljoprivrednom kalendaru kao „posao godine“ za poljoprivredne proizvođače. Možda ovaj epitet „posla godine“ i može da stoji kada se uzme u obzir da je kod nas pšenica, posle kukuruza, najzastupljenija ratarska kultura u setvenoj strukturi, da je žetva pšenice po dužini relativno kratka, ali po intenzitetu svakako najveći kampanjski poljoprivredni posao, ali mogu li naši paori žetvu hlebnog zrna smatrati „poslom godine“ kada se uzme u obzir čisto dohodovni aspekt? Svakako ne.

Zadovoljstvo poljoprivrednih proizvođača posle dobro obavljenog posla i dobrih prinosa ove kulture vrlo brzo zamenilo je razočarenje i rezignacija zbog niske otkupne cene. Pšenica je berzanska roba i logika tržišta, rukovođena „fenomenom pijace“, da je cena niska kada je ponuda velika i obratno, ne može da bude uteha za naše poljoprivredne proizvođače, a pogotovo ne kada je ta cena ispod svakog nivoa koje upravo takav tržišni mehanizam nalaže.

Šta je u pitanju, u čemu je problem? Odgovor je kratak – neuređeno tržište. Međutim, razlozi zbog čega je tržište neuređeno su mnogobrojni. Pomenimo samo nekoliko: mali tržišni kapacitet poljoprivrednih proizvođača, u velikoj meri monopolisana struktura tražnje, nepojavljivanje države u bilo kojoj formi i najzad nepostojanje organizovanog terminskog berzanskog tržišta.

Kratak opis srpskog tržišta pšenice u ovogodišnjoj žetvenoj kampanji prava je paradigma tržišne neuređenosti i problema s otkupom pšenice koji se ponavljaju iz godine u godinu. Sam početak žetve nije bio toliko loš s aspekta cene. Naime, prvih nedelju dana žetve cena pšenice je na Produktnoj berzi u Novom Sadu startovala s nivoa od 16 din/kg bez PDV. Međutim, čim se žetva zahuktala, cena je počela naglo da pada. Ako uvažimo okolnost da je u očekivanju dobrog prinosa pritisak ponude bio relativno veliki i da su cene na međunarodnom tržištu takođe bile u padu, mogli bismo da nađemo objektivan razlog za pad cene. Međutim, da li je cena morala baš toliko da padne, pa da bude jedna od najnižih, ako ne i najniža u bližem i širem okruženju? Podsetimo, cena je sa 16 din/kg, koliko je kotirala na novosadskoj berzi, za samo nedelju dana na slobodnom tržištu pala na nivo od 14,50 din/kg, pa i niže.

Pomenimo još jedan bitan problem s kojim se naši paori sreću pri prodaji pšenice. Naime, kada otkupljivači nude neku cenu, podrazumevaju cenu u koju je već uračunata poreska nadoknada od 8 odsto, za paore čija gazdinstva nisu u sistemu PDV-a. To praktično znači da kada otkupljivač kaže da je otkupna cena 14,50 din/kg, ona ustvari njega košta oko 13,50 din/kg, umanjeno za 8 odsto neobračunate poreske nadoknade. S druge strane, nejaku i od strane države nepodržavanu berzu, veliki otkupljivači lako su zaobišli i finansijski istrošenom paoru nude pare za pšenicu odmah i po znatno nižoj ceni od berzanske. Produktna berza, kao jedini organizator robnog tržišta po berzanskim principima na našim prostorima, potpuno je nemoćna da organizuje fer i transparentno tržište pored organizovanog i agresivnog nastupa oligopolnih struktura.

Kako se problem niskih cena u otkupu mogao izbeći, pitanje je svih pitanja. Logičan odgovor leži upravo na tasu tržišne vage gde se nalazi velika ponuda. Da li je ta ponuda mogla bar koliko-toliko da se rastereti, kako bi se u toku žetve uravnotežila s tražnjom? Svakako da je mogla, ali samo u uslovima da Srbija ima instituciju koja bi organizovala terminsko trgovanje. Da bi se opet organizovalo terminsko tržište, moramo imati valjan zakonski osnov s jedne, i instituciju (berzu) koja će taj zakon sprovoditi, s druge strane. Poslednja prilika da se donese zakon propuštena je pre dve godine, kao i mnogo puta pre toga, pa tako opet spadosmo na Produktnu berzu, koja trpi nelojalnu konkurenciju raznih info agencija i objektivno ne može da privuče veći tržišni segment koji bi došao na uređeno tržište koje ona organizuje. Sve u svemu, nalazimo se u sistemu neuređenog i haotičnog tržišta u kome se najbolje snalaze oni kojima to odgovara, koji na tankoj liniji zakonskog poslovanja podešavaju tržište po svojoj meri. Nije onda ni čudo što je naš paor u toj tržišnoj igri potpuni autsajder i gubitnik.

Evo kako bi izgledalo da Srbija ima pravu produktnu berzu. I pticama je na grani valjda jasno da je pšenica pre početka žetve bila daleko skuplja nego sada. Zamislite samo da su paori imali šansu da prodaju žito u januaru, februaru, martu ili aprilu. Ne samo da bi dobili više para nego bi se i rasteretila ponuda jer sada ne bi trebalo otkupiti sve što se otkupiti mora. To opet znači da bi ponuda bila manja, a cena pšenice barem malo veća. Takođe, samo bi u tom trenutku nadležni u ovoj državi mogli da peru ruke pod parolom “imate tržište, ko vam je kriv što niste prodali na vreme”.

Najlakše je sedeti skrštenih ruku i ne mešati se, a to su radili gotovo svi srpski ministri poljoprivrede u poslednje tri decenije. Niti imamo organizovane proizvodnje to jest zadruge ili kooperative, niti organizovanog otkupa. Praktično, poljoprivreda nema ni početak i kraj, a ono između se kod nas zove tržište. Pa ko je najači – taj pobedi.

Kvalitet i ostale igranke

Priča o otkupu pšenice po kvalitetu takođe je jedna od velikih zabluda, da ne kažemo prevara. Pšenica se u Srbiji ne otkupljuje od paora po kvalitetu, ali se po kvalitetu prodaje, to jest prodaju ga otkupljivači. Zar neko u ovoj državi zaista misli da su otkupljivači toliko blesavi da ne razvrstavaju žito po kvalitetu i da ga potom po kvalitetu i po znatno višoj ceni i prodaju i izvoze.

Pa zašto onda država ne propiše pravilnik o obaveznom otkupu pšnice po kvalitetu od poljoprivrednika? Na ovo pitanje godinama dobijamo milion odgovora zašto to nije moguće, ali nikako onaj jedan jedini – kako je i zašto to moguće. Kad dobijemo taj jedan tako jednostavan odgovor onda ćemo dobiti i otkup po kvalitetu i naravno bolju cenu paorskog žita. Pošto u ovoj državi to godinama nikako nadležni da shvate, da ponovimo. Pšenica se izvozi i prodaje po kvalitetu i to po znatno višim cenama, ali se od seljaka po kvalitetu ne otkupljuje. Učinite nešto i nemojte se stalno pozivati na tržište.

Dejan Urošević, Dnevnik