Portal pametne poljoprivrede

Kao i svaki ministar poljoprivrede do sada, i ovaj najnoviji Branislav Nedimović kao iz rukava ispaljuje dijagnozu bolesti srpske poljoprivrede, ali gle čuda kao i njegovi prethodnici ni on lek nema. A zašto ga nema? Njegova analiza je tačna, ali je  sve ponovo postavio naopako, jer savetuje čoveka sa slomljenom nogom da trči zato što je trčanje zdravo.

Recimo, ministar poljoprivrede i zaštite životne sredine Branislav Nedimović ocenio je da Srbija ima jako plitko poljoprivredno tržište, jer nema prerađivačke komplekse, koji su jedini lek za cenu proljoprivrednih proizvoda.

 On kaže da je poljoprivreda usko povezana sa trgovinom i da je najgora opcija kada se prodaju osnovni poljoprivredni proizvodi zbog male dodatne vrednosti.

 “Mormao brzo da izađemo sa konkretnim merama da prerađivačkim kapacitetima damo podsticaj. Neophodno je da okrenemo stvar naopačke i da krenemo sa tržištima koja posedujemo, te da za njih pravimo prerađivačke kapacitete“, podvukao je Nedimović. On je ukazao da imamo problem sa brzinom izvoza, da sa nekim zemljama imamo zastarele propise još iz doba SFRJ, te da te administrativen prepreke treba ukloniti.

Taj problem se najbolje vidi u svinjarstvu i stočarstvu, gde postoji problem sa EU zbog vakcinacije od svinjske kuge, pa sveže meso ne možemo da izvozimo. Kako podseća s tim u vezi postoji problem oko izvoza svinjskog mesa u Rusiju, jer transportom kamionima to nije moguće pošto bi se moralo proći kroz zemlje EU, pa se roba izvozi brodom preko Crne Gore.

Nedimović je najavio da će, u vezi sa otvaranjem tržišta i uklanjanjem barijera, za dve nedelje izneti kratkoročne i srednjoročne planove ministva. Prerađivački kompleksi su jedini lek, uveren je ministar dodajući da će se, u vezi sa suncokretom, voditi razgovori o izvozu u Bosnu i Hercegovinu.

Princip mora da postoji

Šta reći. Možda Nedimović ne zna, a sumnjam da ne zna, da smo mi imali prerađivački kompleks kao malo ko u Evropi, ali je on krahirao jer je pljačkao seljake kroz niske otkupne cene. Ta pljačka je rezultirala propašću agroindustrijskih kombinata i pojavi tajkuna. Upravo zbog toga što se država oslanjala na prerađivčku insustriju, a ne na bazu, to jest na paore.

Možda Nedimović ne zna, ali  imao mi 250 klanica velikih, srednjih, malih, pa nisam siguran da je to pomoglo proizvodnji i izvozu mesa. Danska ima smo dve klanice pa proizvodi 30 miliona svinja godišnje, a mi tri miliona. Imali smo silne mlekare indusrijske i po gradovima i selima pa mlekarstvo nam je na kolenima. Imali smo silne šećerane pa ništa.

Možda Nedimović ne zna ali imali smo i sušare, skladišta…. Ma sve on to zna, ali iz ove njegove izjave vidi se da mu je premijer Aleksandar Vučić dao glavni zadatak da obezbedi dolazak “Tenisa” i još nekih velikih igrača u Srbiju. Ruku na srce, možda je “Tenis” lek za domaće svinjarstvo, možda će proizvodnju tovljenika i mesa povećati pet puta u Srbiji,  ali će i njegov uspeh opet zavisiti od sposobnosti domaćih stočara da se uključe u proizvodnju kao njegovi kooperanti. Za uspeh „Tenisa” potrebne su vrhunske farme za naše paore, potrebna je vrhunska genetika i tehnologija za uzgoj, potrebna je jeftina stočna  hrana koju će proizvesti neki drugi naši paori, potrebne su savetodavne službe i instituti koji će pomagati i stočarima i ratarima i na kraju, potrebne su paorima.

Stvar je prosta. Moramo prvo da vidimo šta smo sposobni da proizvedemo po konkurentnoj ceni na svetskom tržištu, da tih proizvoda imamo dovoljno i stalno i da li to onda imamo kome da prodamo pa tek onda da ulažemo u prerađivačke kapacitete. Cena i konkurentnost ne zavise od prarađivača već od proizvoda.

Ima jedna svasim druga poljoprivreda u kojoj cena zaista zavisi od prerađivača to jest od kompanije i marketinga, ali to se jedna savim duga priča i daleko od naše sadašnje i cele poljoprivrede, a u toj priči su “Nestle”, “Koka-kola”, “Pepsi” i druge velike multinacionalne kompanije. Zbog toga mi ne izvozimo sladoled već maline, a da bi smo izvozili sladoled neće pomoći to što će Nedimović subvencionisati fabriku sladoleda. Nek proba pa ćemo videti. Pa ljudi božji, srpska poljoprivreda je i ekonomski i sociološki problem i nikako se ne može rešti ako se krene od fabrika. Nemam apsolutno ništa protiv dolaska “Tenisa” u Srbiju i zasta će ta kompanija unaprediti srpsko svinjartvo i razjuriti tajkune i prevarante koji su unazadili ovu granu srpske poljoprivrede, ali onda Nedimović treba da kaže ko će biti “Tenis” za govedarstvo, za mlekarstvo, za živinarstvo, za uljarice, za voćarstvo, vinogradarstvo… Princip mora da postoji

Znate već ono o tezi antitezi i sintezi. Jedan kaže ajde da sobu okrečimo u bordo, to vam je teza. Dugi kaže – ma to nije dobro, ajmo u zeleno i to je antiteza. A sinteza. pa to vam je onaj treći koji kaže – manite se ljudi ćorava posla, ostalo nam je farbe od lane pa šta fali da zid ofarbamo u belo.

Uzmimo belo, ali dovedimo u red sadašnju prerađivačku indstriju i otkupljivače, a pomozimo paorima da proizvode i dajmo im oduzete  subvencije, jer agrarna politika se ne vodi lepim željama već novcima.

Ajde prvo da da obezbedimo izvoz jabuka za Rusiju, ajde da izvozimo meso, ajde da prekinimo s vakcinacijom protiv svinjske kuge, ajde da organizujemo kooperative za proizvodnju pasulja i belog luka, da ga ne kupujemo u Kirgistanu i da demagozi o tome stalno ne raspravljaju, a ako nismo sposobni da gajimo i pasulj i belu luk ajde onda da ih uvozimo i tačka. Ajde da napravimo kooperative za osvajanje novih tržišta za izvoz voća, povrća, mesa, kajmaka, sarme, pite s jabukama…… Ajde prvo da izvozimo ono što već imamo i šta znamo da proizvodimo pa tek onda da pređemo na proizvode većeg stepena obrade. Ne mogu se preskakati razredi u školi. Mogu, ali se tu ili radi o genijalcima ili o prevarantima. To što neko doktorira bez polaganja ispita i regularno završenog fakulteta  može samo u Srbiji i sličnim državama. Zato prvo da se organizuju zadruge ili kooperative ili kako god ko to hoće da nazove i da se u njih uključe svi koji hoće ozbiljno nešto da proizvode i prodaju i u Srbiji i u svetu. Ko neće, neka radi sam, a onda da zaboravi na subvencije i sve druge podsticaje koje država daje. Zatim da se uredi otkup, da se propiše ko može da se bavi klaničnom industrijom, melkarstvom, mlinarstvom, trgovinom. Da se propiše  kako mora da organizuje proizvodnju sa seljacima i kako se od njih i kada, podvlačim – i kada, otkupljuju tovnjenici, mleko, jabuke, jagode, višnje, trešnje, sve. Prevarnti moraju biti najureni iz poljoprivrede. I veliki i mali. Tržište nije haos i carstvo bahatih i bogatih. Subvencije prerađivačima idu tek na kraju, ako im ih uopšte treba dati.

Srpskoj poljoprivredi ne treba revolucija, već evolucija

Da li je moguće da je Nedimović zaboravio slučaj industrije šećerana. Pa oni su imali takve subvencije da je izvozna cena šećera bila tri puta veće od tržišne i šta je bilo. Prodaja fabrika, šećerna afera, uvoz semena repe… Kakva je to ekspanzija proizvodnje i izvoza šećera pogodila Srbiju. Kako je unapređena domaća proizvodnja i izvoz repe, kakve su koristi imali poljoprivrednici i koliko je seljaka uopšte sejalo repu, a koliko tajkuni na svojim njivama. Da li je Nedimović čuo za  šećeranu u Sremskoj Mitrovici? Da su neki bivši ministri koji su se pravili jako pametni i fini i promovisali se kao zaštitnici poljoprivrednika, kvote za izvoz šećera dali paorima, a ne šećeranama, druga proča bi se pričala u srpskoj proizvodnji repe i srpskim šećeranama. Šećerane ne bi kupio trgovac već proizvođači, ali šta bi – bi.

Neka Nedimović ne ponovi tu grešku i neka zaigra od temelja. Polako i bez velikih gestova. Poljoprivredi, ovoj našoj treba evolucija, a ne revolucija. Nijedan revolucionar ovde ništa uradio nije, a i neće.

Milovan Lukić