Portal pametne poljoprivrede

Pa i oni pozvani i prozvani često „pobrkaju lončiće“.

Zato najpre da definišemo pojmove. Zajednička agrarna politika EU je set pravila koji važe isto za sve i koji podrazumeva zajednički agrarni budžet. Taj budžet iznosi više od polovine ukupnog budžeta EU (praktično, osim agrara, zajedničke administracije i svemirskog programa, ostale delatnosti se finansiraju sa nivoa 28 država). Kad država uđe u EU, dobija svoju kvotu u zajedničkom agrarnom budžetu, preko dva fonda – EAFRD (Evropski poljoprivredni fond za ruralni razvoj) i EAGF (Evropski poljoprivredni garancijski fond).

Na primer, Hrvatska ima kvotu od skoro 3,5 milijardi evra za programski period 2014-2020, a u svojoj Platnoj agenciji ima 550 zaposlenih. Pre članstva i dobijanja i korišćenja kvote u agrarnom budžetu EU, IPARD fondovi, osim bespovratnog finansiranja, pripremaju buduće članice za zajedničku agrarnu politiku. Praktično, to je „šargarepa“ koju vam Evropa poklanja da naučite da, kada dođe vreme, koristite EAFRD i EAGF, odnosno agrarni budžet. Sve to uslovljava rigorozne procedure za akreditaciju i kontrolu korišćenja IPARD-a, kao predvorje i „čistilište“ za mnogo veće pare.

Prvog marta 2012. godine stekli smo status kandidata za EU. Za pripremu i akreditaciju potrebno je od 1,5 do dve godine. Što znači da smo akreditaciju i početak korišćenja tada planirali i očekivali najdalje do kraja 2013. godine (22 meseca). Odnosno, da prva sredstva dobijemo za 2012. godinu, koja bismo mogli da iskoristimo do kraja 2015, na osnovu pravila N+3 (budžetska plus tri naredne godine za isplatu). Pošto smo krajem 2016. godine, mnogo dalje od IPARD fondova nego 2012, dobro upućeni tvrde da u najboljem slučaju prva sredstva možemo koristiti tek za 2018. godinu, ali samo u slučaju da potpuno „okrenemo list“. U suprotnom, ako se nastavi na sadašnji način, do IPARD nećemo stići ni do 2020. godine. To znači da smo do sada bespovratno izgubili preko 250 miliona evra investicija.

Četiri protekle godine po 25 miliona evra od EU, na taj iznos kao obaveza države ide oko 33 miliona, što čini ukupno 133 miliona, i još toliko kao obaveza poljoprivrednih gazdinstava i drugih kvalifikovanih korisnika podsticaja. Istom metodologijom dobijamo da ćemo, ako se nešto ne desi, izgubiti još 125 miliona evra od EU (pet godina po 25), plus državnih 33 odsto, odnosno 41 milion, i još toliko od korisnika. Ukupno oko 330 miliona investicija, što sa onih već nepovratno izgubljenih 250, čini cifru od skoro 600 miliona evra sa kojima naš agrar sigurno više ne bi bio isti. Niti bi sela ubrzano izumirala. 

(Danas)