banner-image

Tenis, ogledalo dela i nedela naših tajkuna

U čemu je problem sa srpskom ekonomijom i zašto moramo da dajemo subvencije strancima, a ne samo domaćim investitorima najbolje pokazuje primer nemačke kompanije Tenis, kao i austrijskog Girlingera. Takođe, dublja analiza bi pokazala i koliko su domaći tajkuni naneli štetu srpskoj poljoprivredi i koliko je privatizacija u poljoprivredi bila apsolutno pogrešna.

Naime, idealno bi bilo da se subvencije daju domaćim poslovnim ljudima i kompanijama u poljoprivredi, prerađivačkoj industriji ili bilo kojoj privrednoj grani. Međutim, posle decenije i po tranzicije i četvrt stoleća propadanja, moramo da se zapitamo kojem to srpskom investitoru Srbija da da subvencije da unapredi srpsko svinjarstvo, poveća proizvodnju i obezbedi respektabilan izvoz. Nijednom. Niko nije zaslužio, a stočarstvu investicije trebaju.

Najbogatiji, a neki će reći i najuspešniji srpski tajkuni ušli su u klaničnu industriju i šta su uradili? Ništa. Tačnije, nisu uradili ništa za srpsko stočarstvo, a za sebe jesu jer firme i klanice koje drže dobro posluju. Na račun čije štete su postigli svoje uspehe – to će se videti onda kada projekat Tenisa zaživi. Da li su oganizovali kooperante po selima, da li imaju razvojne i edukativne centre za svoje kooperante, da li…? Ako najbogatiji i najsposobniji biznismeni nisu uradili puno kako da urade neki od valsnika jedne od oko 250  malih i srednjih klanica koliko ih u Srbiji ima?

Elem, dolazak Tenisa i Girlinger-a u Srbiju pokazuje dve stvari, koje smo odavno znali i na koje smo godinama upozoravali. Prva je da uzgoj svinja u Srbiji ima perspektivu i taj segment poljoprivrede ima mesta ne evropskoj pijaci, a druga je da od domaćih tajkuna srpska poljoprivreda niti je imala niti može imati koristi. Bolje reći, srpski tajkuni su kočničari srpske poljoprivrede. Em su se protivustavno dočepali oranica u kupljenim poljoprivrednim preduzećima, em ništa nisu učinili na prodoru srpskog agrara na svetskoj pijaci.

Kako je moguće da tajkuni nisu kadri bili ovih godina da urade ono što planira da napravi Tenis, a on nije došao da bi meso prodavao u Nemačkoj već pre svega zbog Rusije i sličnih tržišta. Naši tajkuni ili su se bazirali na srpsko tržište ili su umesto mesa i šunke izvozili  novac u Ukrajinu i tamo gradili svoja nova carstva.

Naši su tajkuni u saradnji s nesposobnim ili korumpiranim političarima napravili takavu poslovnu klimu da su oni na srpskom tržištu apsolutno konkurentni, ali na evropskom nisu ništa. Njihov uspeh se ne bazira na tehnologijama i znanju koje je konkurentno na globalnom tržištu već koriste ono što može da igra u našoj ligi. Prosto, uzmimo na primer oranice da bi bilo lakše razumeti. Ako tajkuni imaju 20.000 hektara, kako se sa njima mogu takmičiti srpska porodična gazdinstva koja obrađuju 10 ili 110 hektara. Kada se formiraju cene one su otprilike na ivici izdrživosti onih najmanjih proizvođača, ali to istovremeno znači da najveći dobro zarađuju. Naši tajkuni opstaju na našem tržištu i solidno zarađuju, jer pobeđuju naše razjedinjene i sitne poljoprivredne proizvođače. Na svetskom tržištu 20.000 hektara naših tajkuna ili proizvodnja od 200.000 tovljenika godišnje nije ništa. Danci na tržište izlaze s 30 miliona tovljenika godišnje. Ali ovaj slučaj Danske je i krucijalni dokaz da su tajkuni čista šteta za srpski agrar. Ovih 30 miliona tovljenika proizvode danski farmeri na oko 40.000 porodičnih farmi a ne tajkuni. Ovaj slučaj Danske pokazuje da i Tenis nije idealno rešenje za srpsko stočarstvo već samo prelazno.

Ali da se vratimo domaćem tržištu. Zbog snage koju tajkuni imaju na domaćoj pijaci, a njihovoj nemoći na evropskoj ili svetskoj, kod nas je napravljeno klaustrofobično tržište. Tu su jaki i tu im niko ništa ne može.

Zašto se vakcinacija protiv svinjske kuge decenijama ne izbacije iz upotrebe, a bez toga evropsko tržište nam je zatvoreno za svinjsko meso i zbog toga svinjetinu u Rusiju izvozima preko barske luke?

Naši tajkuni se nisu proslavili s izvozom poljoprivrede i proizvoda višeg stepena obrade niti naše pameti u poljoprivredi, ali su se zato proslavili s uvozom tuđeg znanja koje je direktno konkurentno našim naučnim i istraživačkim kućama. Neki od najvećih domaćih tajkuna zastupnici su i uvoznici semena najjačih multinacionalnih kompanija u semenarstvu od Monsanta pa do Pionira… Šta mislite kako bi naše seme bilo jako na austrijskom tržištu kada bi ga uvozio najbogatiji Austrijanac?

Kada ove epizode iz agrara prebacite na industriju, gde je situacija slična, onda dobijete odgovor zašto smo propali i zašto subvencije moramo da dajemo strancima  umesto, što bi bilo normalnije i bolje, samo domaćim investitorima.

Mi nemamo domaće investitore već samo trange – frange biznismene.

Milovan Lukić