Portal pametne poljoprivrede

Da ima pameti niti bi se državna zemlja davala u zakup stranim investitorima niti bi se prodavala našim seljacima, ali pošto kod nas svaka vlast radi šta hoće i presipa iz šupljeg u prazno, onda imamo poljoprivredu kakvu imamo.

Da ne bi bilo da se krtitikuje samo ova vlast treba reći da je privatizacija sprovedena nakon 2001. godine bila katastrofa koja je ojadila agrar i čije ćemo posledice još dugo osećati.

Oni koji se pak vade na to da je novi zakon o zemljištu iznuđeno rešenje upravo zbog privatizacije koje su uradili drugi, u suštini imaju samo loš izgovor i bezuspešan pokušaj da se opravda ono što se opravdati ne da. Odluka da se zemlja prodaje paorima došla je kao posledica odluke da se državne njive daju na višegodišnji zakup stranim investitorima, to jest bila je to obično tante za kukuriku.

Znači naopako je sve – i privatizacija i višegodišnji zakup strancima i prodaja njiva seljacima.

Nego da krenem redom. Da Srbija nema ozbiljnu agrarnu politiku vidi se po mnogo čemu a najviše po onome šta se dešava sa oranicama. Poljoprivredno zemljište je  jedno od najvažnijih nacionalnih bogatstava, a njima se gazduje i upravlja katasrofalno, bilo da se radi o strateškom planiranju, bilo da se gledaju kratkoročni interesi. Lane je usvojen novi Zakon o zemljištu čije su dve najvažnije novine da se do trećine njiva može dati stranim i domaćim investitorima na višegodišnji zakup do 30 godina, a 20 odsto se može prodati našim paorima. Naizgled možda sve izgleda u redu, jer nije malo ovdašnjih ekonmista koji tvrde da njive koje stranci kupe ili iznajme neće odneti nigde, ali je sve ovo u suštini apsolutno pogrešno.

Iako naši vlastodršci ili bolje reći onaj jedan jedini gospodar, više voli da citira Maksa Vebera, Vinstona Čerčila ili kineske narodne poslovice, mi ćemo ovoga puta krenuti od Fridriha Ničea, a on je tvrdio – da bismo znali šta je dobro, a šta je loše, moramo znati šta je cilj. Cilj je ključ. Ako je cilj da se poveća proizvodnja, bez obzira na to ko će od toga imati koristi, onda je ovakakva zemljišna strategija u redu. Međutim, ako je cilj da se povećava proizvodnju, a da je povećavaju naša poljoprivredna gazdinstva i mala i srednja i velika, onda je ovo potpuni promašaj.

Ako Tenis ne ore nemačke njive, zašto bi naše?

Prosto rečeno. Ko treba da živi od poljoprivrede? Desetak tajkuna, dvadesetak investitora iz belog sveta i još stotinak velikih poljoprivrednih ovdašnjih igrača koji će obrađivati po 5.000 hektara ili 50.000 poljoprivrednih gazdinstva koja će imati i svoje i državne njive i živeti u proseku od 100 hektara i baviti se i stočarstvom?

Ako su cilj investitori i tajkuni i stvaranje južnoameričkih latifundija, onda je ovo u redu, ako je cilj razvoj porodičnih gazdinstva, onda je sve pogrešno.

Suština razvoja poljoprivrede je da se razviju naši poljoprivrednici, a ne strani i domaći investitori ili tajkuni. Ako Tenis ne ore i ne kopa njive po Nemačkoj, odakle dolazi, zašto bi uzimao u zakup njive po Vojvodini? Što važi za Tenis, važi i za Arape i sve ostale. Ako ne  može u Nemačkoj, što bi mogao u Srbiji?

S druge strane, zašto bi i naši paori ulagali u kupovinu njiva kada bi logičnije bilo da novac investiraju u opremu i nove tehnologije, a njive uzimaju u zakup. Zakup je za paore, a ne za investitore.

Bez udruživanja ništa nema smisla

Zar nije bolje da paori ulože 100.000 evra u silose, ili neke mašine nego u 10 hektara? Njive su kapitalno ulaganje, a ne investiciono. Svi kažu da nama trebaju investicije, pa zašto onda ne podstičemo upravo to.

Kada bi se 10 paora udružilo onda bi se moglo investirati milion evra umesto da se kupi 100 hektara. Najpamenije i ekonomski najopravdanije bi bilo da se njive daju u zakup kombinovano po projektima, a to znači i paorima i kooperativama. Tačnije, paorima koji su članovi kooperativa.

Uzmimo na primer da se u okolini Sečnja paori uduže i kupe kombajn za maline umesto da kupuju njive pa zakupe 1.000 hektara i podignu malinjake…. Dalje, nekom iz vlasti je dosta da sluša kako uvozimo pasulj iz Kirgastana, beli luk iz Tunguzije te odluči da tome stane u kraj. Kako to može da uradi? Pa jednostavno. Raspiše tender za izdavanje u zakup državnog kompleksa od pet ili 6.000 hektara  te da se na njega jave kooperative spremne za organizovanu proizvodnju. Tako bi umesto Arapa zemlju dobili seljaci u Kuli da seju pasulj. Kooperativa pobedi, a kooperanti dobiju njive da ga gaje. Jedno gazdinstvo uzme pet hektara, drugo 100 hektara, treće koliko mu treba i tako redom. I kad se skupe sve njive u jednom ataru odu paorima koji onda proizvode ono što nam treba. I plaćaju arendu. U drugom ataru pobede drugi paori koji će gajiti salatu za Bogoljuba Karića…. Po Evropi imate regija gde se gaji samo jedno ili dva povrća. Eno oko Rima šargarepa na sve strane….

Sve se može kada ima pameti i kad ona služi da se uradi nešto korisno za mnoge, a ne samo za pojedine.

Zašto niko neće da shavati da je bolje udružiti paore po selima, kupiti kombajne za maline i u Vojvodini napraviti plantaže malina na 10.000 ili 20.000 hektara nego dati seljacima da kupe po desetak hektara i u te njive spiskaju pare. Zašto? Pa zato što je uduživanje i organizovanje mnogo teži posao nego donošenje loših zakona po skupštinama.

Milovan Lukić