Portal pametne poljoprivrede

Otimanje zemlje, odnosno nastojanje velikih kompanija da se domognu što više hektara plodnih njiva, postaje ozbiljan problem u Evropi, naročito u njenim istočnim zemljama, a u izveštajima evropskih institucija i Srbija se pominje kao zemlja koja se suočava sa ovim problemom. Početkom decembra u Briselu je održana konferencija “Pristup zemljištu za farmere u EU”, na kojoj je ocenjeno da se rešenje ovog globalno sve izraženijeg pitanja može naći samo u saradnji na nivou Evropske unije, Ujedinjenih nacija i transnacionalnih društvenih pokreta. Pre briselske, u poslednja dva-tri meseca, održani su veliki skupovi na ovu temu i u Budimpešti i Klužu u Rumuniji.

Polovina evropskih oranica u rukama par kompanija

Prema izveštaju evropske zvanične statistike – Eurostata, koncentracija zemljišta u Evropskoj uniji dosegla je neviđene razmere. Tri odsto farmi većih od 100 hektara poseduje čak 52 odsto poljoprivrednog zemljišta, dok 75 odsto farmi, manjih od 10 hektara, poseduje 11 odsto zemljišta. Dvadeset odsto je farmi od 10 do 100 hektara koje gazduju sa 37 odsto oranica u EU. Uz koncentraciju zemlje, Istočna Evropa je identifikovana i kao najatraktivnija regija za otimanje zemlje (eng. landgrabbing), odmah iza Afrike.

Kritično u Ukrajini i Rumuniji, a tu je i Srbija

Katarina Kušić

-Dugo se smatralo da je otimanje zemljišta fenomen izolovan na globalnom jugu, ali serija publikacija i konferencija u poslednjih par godina je dokazala da je pristup i korišćenje poljoprivrednog zemljišta problem i u Evropskoj uniji i njenom komšiluku – ukazuje u razgovoru za “Agrosmart” doktorandkinja na Aberistvit univerzitetu (Aberystwyth University) u Velsu Katarina Kušić, koja izučava ovaj problem.

Srbija je uvrštena u prvi izveštaj na temu “lendgrebinga” u Evropi koji je objavljen 2013. godine, čak i pre promene zakona koji eksplicitno favoriziraju velike investitore umesto malih gazdinstava, podseća ona. Rumunija i Ukrajina su zemlje u kojima su milioni hektara prodati ili dati u zakup pod netransparentnim ugovorima koji ne poštuju tradicionalne načine obrade zemlje, dodaje naša sagovornica napominjući da je koncentracija zemlje u samoj Evropskoj uniji još jedan problem.

Katarina Kušić ukazuje na to da se civilno društvo i društveni pokreti, predvođeni organizacijama kao “Via kampesina” (Via Campesina), FIAN, “Internešenal lend koališn” (International Land Coalition), “Grein” (GRAIN) i “Lend matriks” (LandMatrix), godinama bore za prepoznavanje ovog problema i predlažu moguća rešenja. Jedan od alata koje su razvili uz pomoć Organizacije UN za hranu i poljoprivredu (FAO – Foodand Agriculture Agency) su VGGT – Neobavezujuće smernice za odgovorno upravljanje korišćenjem zemljišta, ribljeg fonda i šuma (The Voluntary Guidelines on the Responsible Governance of Tenure of Land, Fisheries and Forests in the Context of National Food Security). VGGT je podržao Komitet za svetsku prehrambenu bezbednost pri Ujedinjenim nacijama u maju 2012, ali su konsultacije krenule još 2009. godine i bile predvođene organizacijama civilnog društva i društvenim pokretima, napominje naša sagovornica.

-Kao neobavezujući dokument, one bi trebalo da se primene u razvijanju nacionalnih i lokalnih strategija korišćenja prirodnih resursa, ali ih mogu koristiti i vlade, civilna društva, privatni sektor i građani uopšte da prosude o prihvatljivosti politika i praksi oko njih. Implementaciju smernica bi trebalo bazirati na deset principa među kojima su jednakost i pravednost, konsultacije i participacija svih grupa, vladavina zakona, transparentnost, odgovornost i stalno unapređivanje, a to su principi koji očito nedostaju u netransparentnim procesima promena zakona o poljoprivrednom zemljištu, nerešenim slučajevima privatizacija i razvojnim strategijama za poljoprivedu u celom regionu – ukazuje Katarina Kušić osvrćući se na zaključke nedavno održane konferencije u Briselu.

Kako kaže, saradnja sa organizacijama koje su iskusne u borbi za pravo na pravedno korišćenje zemlje može pomoći tako što će upozoriti zemlje u regionu, koje tek treba da odaberu kojim će putem razvoja poljoprivrede krenuti, na katastrofalne posledice koje evropske politike imaju na farmere: one izvan Evropske unije koji su diskriminisani tarifama i subvencijama, te mete “landgrebinga”, ali takođe i one unutar Evropske unije u kojima se drastično smanjuje broj malih gazdinstava i u kojima mladi farmeri više nemaju šanse za pristup zemlji zbog vladavine takozvanog slobodnog tržišta – tržišta u kojem evropska Zajednička poljoprivredna politika diže cene zemljišta do iznosa koje sebi mogu priuštiti samo “veliki investitori”.

-Ali treba imati na umu da se u globalizovanom svetu ovi problemi ne mogu rešavati u pojedinačnim zemljama, već je saradnja na nivou EU, UN i transnacionalnih društvenih pokreta ključna za traženje rešenja za ove goruće probleme. Razgovori koji se trenutno vode oko korišćenje poljoprivrednog zemljišta i reforme Zajedničke poljoprivredne politike planirane za 2020. godinu su dokaz da se samo saradnjom mogu postići rezultati – naglašava Katarina Kušić.

Ceo svet da se uključi u rešavanje problema

Ova mlada naučnica prenela nam je i zaključke sa FAO radionice za implementaciju VGGT, održane u Budimpešti 12. decembra ove godine u organizaciji FAO i FIAN.

Organizacije civilnog društva zatražile su da FAO regionalna kancelarija za Evropu i Centralnu Aziju (ECA) prepozna, proceni i prati goruća pitanja koja se tiču zemlje, vode, semena, ribljih fondova i šuma, poklanjajući posebnu pažnju pravima na korišćenjeranjivih i marginalizovanih grupa, osobito malih proizvođača hrane i u regionu. Takođe, da razvije, sa punom i efektivnom participacijom civilnog društva, posebno udruženja malih proizvođača, snažan sistem monitoringa implementacije VGGT u ECA regionu. Jedan od zahteva je i da se FAO posveti punoj implementaciji VGGT-a u regionu, sa razumevanjem da su VGGT puno više od alatke za uspostavljanje registra zemlje – nešto što zapravo može pomoći koncentraciji zemlje – i da treba obratiti pažnju na osnovne nejednakosti u pristupu zemlji i kontroli prirodnih resursa. Očekuje se i da udruženja civilnog društva u regionu (a ne samo veliki donatori) budu aktivni sudionici i istinski partneri u dijalogu koji će da identifikuje goruća pitanja povezana sa prirodnim resursima i implementacijom VGGT-a u regionu.

Jedan od zaključaka konferencije u Budimpešti je da je važno prepoznati vrednost tradicionalnog znanja koje je bilo centralno za prehrambeni suverenitet kroz vekove. Tradicionalno znanje mora biti vrednovano i prepoznato na istom rangu kao i ekspertsko znanje vlada i FAO-a. Neophodno je ojačati dublji dijalog između ova dva oblika znanja, poručeno je iz Budimpešte.

Katarina Kušić prenela nam je i deo govora Kaje Tomas, predstavnice organizacije “Abl” – Arbeitsgemeinschaft bäuerliche Landwirtschaft (AbL) /ECVC.

-U našoj borbi za zemlju u Istočnoj Evropi zahtevamo da nacionalne vlade i međunarodne institucije prepoznaju problem koncentracije zemlje i grabljenja zemlje i da stvore politike koji će zaustaviti i ispraviti ove trendove. Takođe, zahtevamo više transparentnosti u velikim ugovorima prodaje i zakupa zemlje. U poslednjih nekoliko godina “Eko ruralis” iz Rumunije, deo krovne organizacije ECVC (European Coodination of Via Camepsina) je naporno radio da identifikuje i mapira ove kompanije i njihovo štetno delovanje; da se imenuju lica iza ovih kompanija i da se seljačke zajednice informišu o pretnjama koje te kompanije predstavljaju – navedeno je u obraćanju Kaje Tomas.

Investitori grabe, stari umiru, mladi gube trku

Ocenjeno je da intenzifikacija koncentracije zemlje i “lendgrebinga” ima ogromne efekte na seoski pejzaž Istočne Evrope.

-Naši ruralni predeli gube stanovništvo dok seljaci ili umiru od starosti ili su isterani sa svojih farmi ekonomskim okolnostima i migriraju u gradove i druge zemlje. Istorijska povezanost sa zemljom se polako uništava. Time gubimo svoju kulturu, svoje tradicije i znanje – naglasila je Kaja Tomas. – Razvoj nove generacije seljaštva je blokiran jer mladi ljudi imaju sve manje pristupa zemlji. Ovo je većinom zbog komercijalnog pritiska velikih investitora na zemlju. Naš poslednji bastion mogućnosti življenja, zajedničkog dobra, se gubi. Dok lokalne vlasti daju u zakup velikim investitorima ogromna područja zajedničkih pašnjaka, mladi farmeri nemaju financijskih kapaciteta za takmičenje na tržištu zemljišta.

Kada govorimo o tom tržištu, moramo početi od velikih farmi, ukazala je Kaja Tomas.

Kaja Tomas

-One prazne ruralne predele jer nude vrlo malo poslova, pogotovo u poređenju sa malim i porodičnim gazdinstvima, koja proizvode hranu sa visokom dodatom vrednosti. Takođe, one izrabljuju samu zemlju, ostavljajući je bez nutrienata. Ovo oštećuje ekosisteme i kasnije se mora ispravljati upotrebom pesticida i đubriva, što stvara još veći finansijski pritisak na farme. Na kraju, one pridonose stvaranju centraliziranog i specijalizovanog poljoprivrednog sistema, koji počiva na međunarodnoj trgovini i koji se razvio na način koji šteti lokalnim populacijama – naglašeno je u njenom obraćanju.

Rečeno je i da nestankom seljačkih farmi u Evropi nestaje i poseban način agro-ekološkog upravljanja zemljom. Seljaci i pastorali u Istočnoj Evropi proizvode hranu dok u isto vreme čuvaju prirodne resurse umesto da ih izrabljuju. U Istočnoj Evropi ne postoji ništa poput intenzivno subvencionisane agro-industrijske agende koju promoviše evropska Zajednička poljoprivredna politika (Common Agricultural Policy – CAP) koja vlada u zemljama članicama. Ove politike se moraju bazirati na postavljanju proizvođača hrane kao glavnog aktera snažnog lanca ponude u živoj ruralnoj ekonomiji. Politike koje marginalizuju male proizvođače hrane, koje ih teraju sa zemlje, sa voda i iz  šuma, moramo zameniti politikama koje ih postavljaju u središte svih zbivanja, poručila je Kaja Tomas.

-Neophodno je da evropske vlasti podižu svest i podržavaju borbu protiv korupcije u velikim zemljišnim transakcijama. Jesu li multinacionalne banke i investicioni fondovi svesni svog štetnog uticaja na lokalne zajednice kada špekuliraju sa jeftinom istočnoevropskom zemljom? Jesu li svesni da njihovi zemljišni brokeri podmićuju lokalne vlasti i koriste ih kao trgovce nekretninama i da su seljaci uplašeni i primorani potpisati prodaju svoje zemlje ovim bankama? I sve se ovo radi u ime velikih povrata na investicije u zemlju za koje se sada kaže da su isplativije nego investicije u zlato – kazala je ona. -Nažalost, svedočimo ubrzavanju ovih procesa u seoskim pejzažima. Moramo pomeriti prioritete. Seljaci, i posebno mladi agro-ekološki farmeri, moraju imati garantovan pristup poljoprivrednoj zemlji, posebno u ovo vreme kada interes ljudi koji nisu direktno uključeni u poljoprivrednu proizvodnju za investicije u zemlju raste.

Na skupu u Budimpešti je ukazano i na to da u EU i u zemljama regije koje nisu članice EU, gradnja ogromnih trgovačkih centara, promenada i golf terena na plodnoj poljoprivrednoj zemlji i protocima i rekama ubrzava “landgrebing”. Hiljade hektara plodne zemlje se spaja da bi se proizvodila stočna hrana i bio-goriva na ogromnim razmerima – ovo šteti i prehrambenoj sigurnosti i pravu na zdravu i adekvatnu ishranu velikih populacija.

Poručeno je da je jedini način da se prevaziđe siromaštvo i loša ishrana i osigura prehrambena bezbednost – kroz pristup baziran na ljudskim pravima koji poštuje i prirodu. Trenutne politike međunarodne trgovine su neslavno propale, ali još uvek oblikuju naše politike hrane – uprkos kontinuiranom kršenju ljudskih prava, stalnom prehrambenom nebezbednošću i usprkos njihovim dramatičnim uticajem na našu planetu, čulo se na skupu.

-Jedini način da se ovo prevaziđe je kroz novi pristup baziran na ljudskim pravima i prehrambenom suverenitetu. Trenutni prehrambeni sistem je nepravedan i patrijarhalan, tako da je razvoj rodno osetljivih politika koje promovišu osnaživanje žena i rodnu ravnopravnost, osiguraju poštene beneficije našeg rada i garantuju pristup prirodnim resursima i alatima rada, te pristup procesima donošenja odluka – naglasili su predstavnici “Abl”.

Pristup prirodnim resursima ozbiljan problem

Katarina Kušić ukazuje na to se na Drugom Nyeleni forumu prehrambenog suvereniteta, koji se održao u oktobru u Rumuniji, 500 predstavnika civilnog društva i društvenih pokreta iz 40 zemalja Evrope i Centralne Azije složilo oko ovih pitanja. Pristup prirodnim resursima je gorući problem, ocenjuje ona i dodaje da su razvijene strategije, kampanje i akcije da se implementira VGGT u celom regionu Evrope i Centralne Azije. Učesnici navedenih konferencija pozvali su civilna društva i društvene pokrete, sa podrškom ključnih  institucija kao što je FAO, da im se pridruže u ovoj zajedničkoj viziji i borbi.

S. Gluščević