Portal pametne poljoprivrede

Vinogradar iz Župe bio je pre par dana u najmanju ruku iznenađen kada su ga pozvali iz Centra za vinogradarstvo i vinarstvo i tražili od njega da kaže koliko ima vinograda, koliko je grožđa proizveo i šta je s njim uradio.

-Pitali su me koliko sam grožđa nabrao, koliko kojih sorti. Kada sam rekao da sam imao ukupno 20 tona, pitali su šta sam uradio sa 17 tona, jer kako kažu, samo sam 3.000 kilograma grožđa smeo da proizvedem i unesem u svoj podrum. Kada su mi još rekli da sam prekršio zakon, bio sam u šoku. Pa ceo život se ovim bavim, nikada mi niko to nije rekao – požalio nam se ovaj vremešni Župljanin.

Na nasleđenom imanju od dva hektara godinama proizvodi grožđe i trudi se da sve bude kako treba, a sad mu je, veli, došlo da seče vinograde – uredno registrovane, s plaćenim porezima.  

-Rečeno mi je da, i pored toga što imam registrovan vinograd, ako nemam registrovanu proizvodnju vina, ne smem da zadržim više od 3.000 kilograma grožđa. U tome je stvar. Ali, kako mogu da imam toliko vinograda, a ne smem da proizvedem više od tri tone grožđa – pita se on.

Ispričao nam je još i kako je došao do informacije da, s obzirom na to da se ne radi o velikim količinama grožđa od kojih bi se mogla izvući značajnija korist na crnom tržištu, službenici, da bi olakšali situaciju i sebi i državi i proizvođaču, prosto upišu da je vinogradar grožđe prodao nekom drugom – fizičkom licu. 

-Ne pišu kome je grožđe prodato. Pa taj nema ni ime ni broj, šta će sa mojih 17 tona grožđa? Ako me, kao malog proizvođača, čuvaju od vinarija, destilerija, preprodavaca, uvoznika i ko zna koga, zašto pišu da sam prodao robu nepoznatoj osobi. Čime me to štite? Plašim se da neko time pokušava da napravi alibi za uvoz grožđa iz Makedonije ili nešto slično – veli naš sagovornik.

Iako mu je rečeno da su svima poslata rešenja na kućne adrese da prijave berbu, tvrdi da to niko u njegovoj okolini nije uradio jer nije ni znao za to.

Nekoliko  vinogradara u Sremu s kojima smo razgovarali, takođe prvi put čuju za takav slučaj. Njima se, kako kažu, još niko nije obraćao po tom pitanju niti znaju da su u obavezi da prijave kako su u berbi prošli.

Međutim, i ako dosad nisu, i oni će se, sve su prilike, naći u nebranom grožđu.

Ko hoće da proizvodi više od 3.000 kilograma mora da registruje proizvodnju vina

-Zakon o vinu iz 2012. godine jasno kaže da je svaki vinogradar koji ima površinu veću od deset ari dužan da se upiše u vinogradarski registar. Oni koji imaju manje povšine nemaju tu obavezu,  ako se ne bave prodajom grožđa vinarima. Svako ko se upiše u vinogradarski registar mora da prijavi proizvodnju grožđa sa svojih površina, a to niko od njih nije uradio – kaže za “Agrosmart” direktor Centra za vinogradarstvo i vinarstvo Miloš Ristić. – Svi su dobili rešenje Ministarstva poljoprivrede o upisu, i u njemu piše da su dužni da do 15. novembra prijave količine grožđa ali problem je u tome što niko ne čita rešenja. Nema još uvek nikavih kazni i posledica, samo sad svakoga zovemo telefonom i objašnjavamo da je obavezno prijavljivanje berbe. Očekujemo da ćemo do 20. februara imati  kompletnu berbu za sve vinogradare.

Sve je to, veli Ristić, krenulo prošle godine, a na osnovu zakona iz 2012. Potrajalo je najpre popisivanje svih površina, što je svako dužan da uradi, a ni to nije privedeno kraju. A proizvodnju je prijavilo, odnosno rešenja pročitalo možda tek oko pet odsto proizvođača, uglavnom naprednih vinarskih gazdinstava, kaže on. Nije, dodaje, bilo druge već telefon u ruke i zvati svakog ponaosob. 

-Da biste se bavili proizvodnjom vina morate da budete registrovani proizvođač. Želimo da suzbijemo sivu zonu proizvodnje i prodaje na kućnom pragu koja nema nikakvu kontrolu. Postavljena je granica od 3.000 kilograma grožđa, koliko može da se proizvede za ličnu upotrebu, a to je tona i po vina. Mnogi su grožđe prodavali fizičkim licima, a ne zna se kome.  Nisu problem male količine ali opasno je ako neko proda fizičkom licu 30 tona grožđa, kao što je bio slučaj. Taj ga sigurno nije kupio za kućnu upotrebu – objašnjava Ristić. – Ako hoćemo da uvedemo red u proizvodnji i prometu vina, svaki vinar mora da nam kaže od koga je tačno kupio grožđe, a svaki proizvođač kojoj je vinariji grožđe prodao.  Ako se sve poklopi, vinar može da kaže da ima vino od srpskog grožđa. Bilo je velikih malverzacija, neke vinarije su tvrdile da su kupile grožđe od seljaka, a zapravo su ga uvezle iz Makedonije i prodale kao srpsko.

Elem, zakon kaže da, ako je proizvođač registrovan za proizvodnju vina, kao preduzetnička radnja ili društvo sa ograničenom odgovornošću, može da kupuje i da proizvodi vina koliko mu kapaciteti omogućavaju, bez ograničenja. A ako nije registrovan, granica je 3.000 kilograma grožđa. Sve preko toga nije ni dozvoljeno. Nije, doduše, ni zabranjeno ali proizvođač mora da objasni šta radi sa svojim grožđem. 

U Evropskoj uniji, od koje smo preuzeli Zakon o vinu, ista je praksa, kaže Ristić. I u Španiji, i u Nemačkoj i bilo kojoj članici vinar je dužan da prijavi proizvodnju grožđa.

-Ali, tamo je sve uređenije. Mi imamo problem sa katastrom, s malim posedima… Nemamo nekog ko će da ponudi proizvođaču dobru cenu grožđa i da otkupi sve količine od njega i to iz više razloga – zbog različitog sortimenta, kvaliteta… Ne može vinar da otkupi svo grožđe od njega jer mu trebaju tri sorte, a kod nas ih se gaji bezbroj i svako to radi na svoj način, svako ima svoj prinos. S druge strane, da može vinogradar da dobije 50 evrocenti  ili evro za kilogram grožđa, ne bi pravio vino, prodao bi ga tom vinaru. Ali vinar ne može da kupi kvalitet pa mu se ne isplati i tu dolazi do problema i tako se sve vrti u krug – objašnjava Ristić.

Milan Prostran, agrarni analitičar, ranije i šef delegacije koja je vodila srpske vinare i vinogradare na svetski kongres u Pariz, podseća u razgovoru za “Agrosmart” na to da postoji svetska organizacija za lozu i vino OIV, čiji smo član od 1924. godine. Ona utvrđuje pravila i sve su zemlje članice dužne da svoje zakonodavstvo prilagode propisima te organizacije. Stoga, veli Prostran, EU nije imala previše posla ukoliko su se države pridržavale uputstava OIV-a, a i naš zakon i pravilnici su harmonizovani i sa propisima Evrope i sa OIV.

-To su osnovna pravila i svakako bismo morali da ih poštujemo. EU utvrđuje izvozne kvote i tržišne odnose, a generalno, pravila su svetska. Akcenat je na zaštiti autohtonih sorti i na tome smo i mi dosta uradili – imamo “smederevku”, “rizling”… Nažalost, dolazi do problema i prepreka u implementaciji zakona – ukazuje Prostran napominjući da velikih proizvođača više nema u Srbiji i da dominiraju oni koji pod lozom imaju hektar do sto hektara, ali najčešće površine ne premašuju pet hektara.

-To je novi trend nastao posle privatizaciije i posle propasti i sistemskog uništavanja velikih vinarskih kuća, poput “Vino Župe” ili “Navipa”. Sada će i “Vršački vinogradi”, jedini koji imaju više od hiljadu hektara i jedini potencijalni veliki srpski izvoznik vina otići na doboš za šaku dolara. Procenjena vrednost nekadašnjeg giganta je oko osam miliona evra, što je poražavajuće s obzirom na to da je u punoj snazi 720 hektara, da ih ima još 600, što pod vinogradima, što iskrčenih, da su tu veliki objekti, mehanizacija, podrumi, prerađivački kapaciteti…- kaže Prostran. – Srpsko vinogradastvo i vinarstvo počiva na malim i srednjim farmerima, veliki su upropašteni. Vinogradarstvo ipak, i u ovim uslovima, jeste naša šansa jer mi smo kao Bordo, na istoj smo paraleli, imamo idelane uslove. Samo da se prilagodimo propise.

Prema podacima Ministarstva poljoprivrede, u Srbiji ima oko 250 vinarija, a malih proizvođača u okviru porodičnih gazdinstava daleko više. Prema podacima Vinogradarskog atlasa objavljenog posle popisa poljoprivrede u 2012., u Srbiji ima 22.159 hektara pod grožđem od čega se 5.032 nalazi u Vojvodini. Nekada smo imali 110.000 hektara i bili smo prepoznatljivi po proizvodnju velikih serija vina. Danas, tek se poneki mali proizvođači se probijaju ka inostranstvu. Stručnjaci kažu da, iako se čini da vinogradari muku muče i sa postojećom regulativom, naši zakoni još uvek nisu dovoljno usklađeni sa zakonima EU u ovoj oblasti. Uspostavljen je vinogradarski registar, ali ne i elektronski obrasci i povezanost sa njim, a još uvek nisu usklađene ni uredbe EU poput osnivanja organizacija, asocijacija proizvođača vina, zatim programi pomoći za uređenje tržišta vinskih proizvoda i programi kvaliteta za vinski sektor.

Valjalo bi da povećamo hektare

Kako izgleda primena zakona koje smo pre par godina krojili prema onima u Evropskoj uniji, pokušavajući da uguramo modele uređenih država u naše mustre, najbolje se vidi na, reklo bi se, malim primerima. Jedan takav je Zakon o vinu iz 2012. godine napisan, u to ne sumnjamo, iz dobre namere da se uvede reda u proizvodnji i na tržištu i da se ovaj sektor unapredi koliko god može jer nas, srazmerno količini i uređenosti vinograda, jednoga dana očekuje i novac koji Evropa  daje za vino i vinogradarstvo. Za nas, kad u EU uđemo, ne bi trebalo da budu limitirane površine pod vinovom lozom, što je velika stvar, pa bi, ako ni zbog čega drugog, a onda zbog evropskih para, valjalo da podižemo nove zasade i povećavamo hektare.

Ali, ne ide sve baš tako glatko, a kako to obično biva, najveća je muka kod malih proizvođača, kakvih imamo najviše.

S. Gluščević