Mladost mora u 21. vek bez Tome, Vučića, Šešelja…
Ako mladi na selu misle o svojoj budućnosti, onda hitno moraju da prestanu da misle na prošlost, tačnije da zaborave na sve ono kako su radili oni pre njih. Bukvalno na sve. Čak i oranje i sejanje mora biti drugačije, ali to sad nije bitno koliko kompletna filozofija i suština života na selu i bavljenja poljoprivredom. Moraju da prestanu da misle i na državu, jer u institucijama i tamo gde su glavni igrači Toma, Vučić, Šešelj, Jeremić ili Janković leba za njih nema.Toma zabio nož u leđa Vučiću, a Vučić hoće njegovu funkciju, a ne obrnuto. Pa ko je ovde lud?
Ko seje Tomu, žanje Vučića, možda i Šešelja…
Da krenemo redom. Budućnost poljoprivrede će se kretati u dva pravca. Prvi je takozvana održiva poljoprivreda, a druga je tržišna, okrenuta globalnoj privredi.
Održiva znači bukvalno da možete da preživite od onoga što proizvedete, a treba sve da proizvodite – i energiju za zagrevanje kuća i salaša do goriva za pokretanje mehanizacije. Takođe, moraćete da proizvodite hranu za svoje potrebe, ali i višak od koga ćete moći da svervisirate imanje, obezbedite novce za školovanje dece…
Globalna poljoprivreda je ona koja se zasniva na igri velikih brojki, na tržišnoj dominaciji. Sve u svemu, na onom što mi nemamo i ne možemo. Čak su i naši tajkuni slabi igrači za takvu utakmicu. Oni su dobri zato što pobeđuju naše sirote seljake koji rade na par hektara, a da je tako vidi se po tome što se hvale kako tuku sve rekorde u izvozu pšenice i kukuruza. Jad i beda. Dočepali se desetina hiljada hektara da bi prodavali pšenicu i kukuruz. U zemlji u kojoj ima 600.000 poljoprivrednih gazdinstava od kojih ogromna većina živi u pravoj pravcatoj bedi, oni seju žito …
Ali mladi poljoprivrednici ne treba da se bore protiv tajkuna već da ih ignorišu. Da ih preskoče i njih, i Tomu, i Vučića, i Jeremića… Kako je to moguće? Pa moguće je. Ako se bave održivom poljoprivredom spremni su za 21. vek.
Održiva poljoprivreda nikako ne znači zatvoren sistem. Dakle, to sve što proizvodite sami na svom imanju ne znači da sami treba i da prodajete i da sami nabavljate ono što niste u stanju da proizvedete. Održive poljoprivrede nema bez udruživanja. Održivo će opstati ako nije samo.
Kako da se udruže u zadrugu, ali ne u onakvu kakvu je danas poznajemo? Definitivno, jedno selo, jedna zadruga u Srbiji neće nići ni opstati.
Zadruge po selima u Srbiji ne mogu da opstanu zbog sujete, zavisti i pakosti samih seljana. Dok je dobro svi su zadovoljni. Prvi put kada zadrugari umesto zarade moraju da podele i neki gubitak, oni koji vode kooperative dobiće po tamburi, a zaduge će biti razbucane.
Mladi poljoprivrednici moraju da se udružuju po idejama, a ne po selima. Zaduga zavisi od toga šta želite, a ne gde živite. Upravo ekonomija 21. veka može da pomogne, a to je internet koji može da omogući da se zaduga napravi na celoj teritoriji Srbije, a ne samo u jednom selu. Mladi koji se bave proizvodnjom belog luka napraviće takvu zadrugu, oni koji proizvode šargarepu napraviće takvu kooperativu, oni koji bi da prave sir i za njih mesta ima. Za sve što se proizvodi može da se napravi posebna zaduga. Ni tu nije kraj udruživanja. Zadruge će prodavati odvojeno, a repromaterijal mogu da kupuju zajedno… Moraju svi i da se udruže na celoj teritoriji države.
Mladi po gradovima mogu napraviti zadugu koja će po gradskim pijacama i trgovima prodavati ono što njihovi vršnjaci u seoskim zadugama proizvedu… Sve kombinacije su moguće kada se spoji mlaost, želja, dobra volja i kreativnost.
Bez toga Srbija će ostati obična prćija tajkuna i bahatih političara jer već sada izvoz srpskog agrara drže Kostić, Konzul i Mišković. Ako ćete svoju sudbinu da pustite njima u ruke…
Milovan Lukić