Ni traga ni glasa od tajkuna i stranaca koji će pokupovati našu zemlju
Kada je objavljeno da će se investicije u prehrambenu industriju podstaći prioritetom u tridesetogodišnjem zakupu državnog zemljišta, opozicija, stručnjaci i seljaci digli su dreku kako će „tajkuni i stranci za siću doći do ogromnog resursa,desetina hiljada plodnih oranica“.
Osam meseci kasnije, samo sedam manjih investitora spremno je uložiti oko 15 miliona evra i time steći prevo na dugoročni zakup 590 hektara.
Interesovanje je bilo poprilično, na konkurs je pristiglo oko 150 investicionih planova. Stranaca gotovo da i nema, stiglo je tek četiri predloga inostranih ulaganja.
Komisija sastavljena od čelnika iz ministarstava za poljoprivredu, ekonomiju i finansije pregladala je u dva navrata više od trećine pristiglih ponuda.
Skromniji projekti
Pri proceni u obzir se uzimaju ne samo biznis plan, već i uticaj investicije na finalizaciju agrarne proizvodnje, na izvoz, lokalnu zajednicu, okolinu…
U prvom razmatranju saglasnost su dobila tek četiri manja ulaganja, zbirne vrednosti 7,4 miliona evra, uz otvaranje osamdesetak novih radnih mesta. Ulagači su stekli pravo da na 30 godina zakupe 323 hektara.
U drugom zasedanju, usvojena su još tri manja plana, zbirno vredna 6,8 miliona evra, što investitorima daje pravo da dugoročno zakupe 270 hektara. Reč je o manjim pogonima i ulagačima poznatim samo u užim lokalnim zajednicama.
Šićardžije izvisile
Odbijeno je svih trideset i pet investitora koji su nameravali da ulažu u proizvodnju struje i toplote pomoću biogasa. Time je otpala šićardžijska kalkulacija da se investira u ono što profitabilnim čini obaveza države da struju iz ovakvih sistema kupuje po skoro tri puta višim cenama u odnosu na cenu koju građani plaćaju EPS- u.
Zauzet je stav da se kao „prehrambena industrija“ može prihvatiti ona proizvodnja struje u kojoj se biogas proizvodi iz otpadaka voća, povrća, stočne hrane, ali ne i kada se biljni usevi gaje isključivo za energetske potrebe. Logično, osnovni cilj je podići finalitet srpskog agrokompleksa i uvećati izvoz, jedini pravi podsticaj poljoprivrede male, ali izrazito seljačke Srbije.
Monopol i kartelisanje
Skromni rezultati konkursa zahtevaju da još jednom promislimo o manjku ambicija da se ulaže u finalnije segmente našeg agrokompleksa. Pravo na dugoročan zakup je solidan motiv, ipak nije doneo ni deset odsto očekivanog.
Očito, ulagač ne percepira Srbiju kao za investicije pogodnu sredinu, a čini se da je uzrok u brojnim monopolima i kartelisanjima kojima je u Srbiji prožet i agrar i prateće finansijsko tržište, te pravo banaka da budu jedini prodavac novca. Tek kada se ukinu ove snažne prepreke, moći će se razmatrati i ulaganje u prehrambenu industriju.
Do tada agrarne investicije ostaju zakovane monopolima.
Neodgovorna opozicija
Drugu pouku morala bi da izvuče, pre svih, opozicija. Povika o pretnji da „stranci i tajkuni dođu do ogromnih resursa“ više je formulacija koja straši seljake i sugeriše da za njih oranica neće biti dovoljno.
Rezultati konkursa ukazuju da je u pitanju površno nagađanje, politička parola, a ne ocena zasnovana na ozbiljnijoj analizi stanja u srpskom agrokompleksu. Poljoprivrednici bi, pokazalo se, ispraznu dernjavu mogli pročitati kao borbu (opozicionih) stranaka isključivo za vlast, bez namere da sagledavaju i rešavaju realne ekonomske i društvene probleme.
Za trajnije prisustvo na političkoj sceni neophodan je, međutim, mnogo studiozniji i odgovorniji pristup.