Portal pametne poljoprivrede

Jedna epoha u evropskoj proizvodnji šećera je zvršena, a u Srbiji je to tužna priča iza koje ostaju propuštene šanse i repovi. Bahatost, korupcija i izgubljene milijarde evra.

Elem, posle gotovo pola veka primene u EU je 30. septembra prestao da važi sistem kvota kada je u pitanju proizvodnja šećera. Odluku da se ukine ovaj sistem doneo je  Evropski parlament i zemlje članice još 2013. godine kao jednu od mera reforme zajedničke agrarne politike započete 2006.godine.

Sektor proizvodnje šećera imao je snažnu  novčanu podršku od 5,4 milijarde evra u periodu od 2006 do 2010. godne i tokom tog perioda unaperđivana je produktivnost i obavljale su se pripreme za tržišno poslovanje koje će uslediti nakon ukidanja kvota.

Sistem kvota uveden je 1968. godine čime je cena šećera podignuta znatno iznad one na tržištu. Odluka članica o ukidanju kvota dogovorena je 2006. godine. Prosečna cena šećera u EU iznosi 500 evra po toni i stabilna je tokom proteklih meseci. Evropa je, inače, vodeći svetski proizvođač šećera iz šećerne repe sa ukupnim udelom od 50 odsto u svetskoj proizvodnji. Šećer poreklom iz šećerne repe predstavlja 20 odsto ukupne proizvodnje šećera, dok se ostatak dobija iz šećerne trske.

 I to bi bilo to.

Sad da vidimo naš slučaj.

Štetu  koja je Srbiji naneta šećernom aferom, u takozvanom prepakivanju šećera, teško se može izračunati jer su direktne i indirektne posledice ogromne, a ogromna je i bruka zbog toga što niko nije odgovarao. Ni političari ni tajkuni. Niko. A odgovorni su i jedni i drugi. I Labus i Kostić i Vlahović i Mišković… Ko je kriv nikada nije utvrđeno i nikada i neće biti. O bukagijama i vraćanju para da se i ne govori.

Ako bi se gledala samo šteta znog izgubljenog izvoza ona se slobodno može proceniti oko milijardu evra i to najmanje. Koliki je bezobrazluk bio u pitanju najbolje se može videti ako se zna da je samo na preferencijalima, to jest na parama iz Evropske unije izgubljeno skoro pola milijarde evra. To je u suštini poklon koji bi ulazio u Srbiju jer je preferencijalni izvoz podrazumevao da se uz povlastice EU šećer prodaje po 630 dolara po toni, dok je bez njih njegova tržišna cena bila svega 300 dolara. Uzmite 15 godina i najmanje 150.000 tona ili 200.000 tona preferencijalnog izvoza pa računajte.

Do ograničenja izvoza šećera u EU po preferencijalnim uslovima, to jest po ceni dvostruko višoj od tržišne došlo je 2003. godine jer Srbija nije mogla da dokaže da nije prepakivala šećer. To jest, da maheri nisu  kupovali na svetskom tržištu šećer po 300 dolara pa ga izvozili u EU po 630 dolara.

Kontrolu je trebalo da uradi država koja to uradila nije, a izvozili i uvozili su svi od Miodraga Kostića preko Miroslav Miškovića, C marekta i ko zna koga sve. Doduše, šćapili su nekakvog Lutku zabog reeksporta, a svi ostali su se izvukli. Nije se izvukla nažalost srpska industrija šećera. Kostić vedri i oblači, uskoro će sve kupiti austrijska Agrana. Čiča miča i gotova priča.

Oni koji su komanduju državom i industrijom šećera i ekipe oko njih će svakako tvrditi da su brojke naduvane. Da šteta nije milijardu evra. Da, ali iz njihovog ugla. Ako krenete od teorije da je Srbiji dosta četiri šećerane a ne devet, ako mislite kako da zaradite na trgovini a ne na proizvodnji, ako šećerane prodate tgovcu, a ne proizvođaču,  onda smo mi i dobro prošli jer je moglo i gore.

Ako će se računati po teorijama koje Miodrag Kostić prosipa godinama, onda nam ne trebaju ni tri šećerane već smo jedna, a onda se postavlja pitanje kako je država dozvolila da on kupi i jednu jedinu fabriku i za tri i za tri milijarde evra.

Dakle, Srbija je mogla da izvozi u EU sav šećer koji proizvede i koji joj pretekne kada zadovolji svoje potrebe. Znači mogli smo realno godišnje da prodamo preko 300.000 tona šećera. E sad će genijalci da kažu da mi nismo imali toliko šećera. Pa naravno da nismo kad smo kroz rasturenu organizaciju proizvodnje i niske otkupne cene oterali seljake. Kad smo sve učinili da se proizvodi onoliko koliko treba za pojedine šećerane dok je ostale trebalo gurnuti u propast.

Ko je taj koji je odlučio da treba da preživi u prvom krugu Bač, a ne Zrenjanin? Ko je taj koji je odlučio da treba zatvoriti Sremsku Mitrovicu? Tržište? Malo sutra…

Dakle, da je bilo pameti i pravde, a ne sumnjive privatizacije, imali bismo itekako šećera za izvoz čak i više od 300.000 tona. Međutim, brza zarada još brža privatizacija i eto ti šećerne afere.

Šta kažu fakti?

Gde se nalazi i kuda ide domaća industrija šećera mnogo pre bilo koga iz naše države ili vlade pokušali su da daju Francuzi, 2002. godine ali ih izgleda niko nije slušao.

Na zahtev tadašnjeg republičkog ministarstva poljoprivrede i tadašnjeg ministra dr Dragana Veselinova Francuska Vlada je finansirala istraživanje koje je sproveo ERSUC, istraživački konsalting servis francuske industrije šećera, u saradnji sa udruženjem proizvođača šećera „Jugošećer“. Ovim istraživanjem je obuhvaćeno postojeće stanje u proizvodnji šećera u Srbiji, sa predlogom mera za bez i trajan oporavak slatke industrije. Prema ovoj studiji Srbija ima oko 1 700 000 hektara oraničnih površina pogodnih za gajenje šećerne repe i 15 fabrika šećera koje mogu da proizvedu preko 750.000 tona šećera. U sadašnjem trenutku za domaću potrošnju potrebno je oko 300.000 tona (procene naših stručnjaka kažu da nam trenutno treba 220.000 tona), a sav proizvodni višak se može izvoziti u EU i okolne zemlje. Zemljama u našem okruženju nedostaje oko milion tona šećera. Revitalizacija industrije šećera je moguća ukoliko se uvede red u proizvodnju i promet, a naročito u uvoz.

To su tada rekli Francuzi. Brojke o potencijalima su njihove.

Dalje treba podsetiti i da je francuska studija predstavljena u Beogradu, a pozivu na prezentaciju se nije odazvao ni jedan naš ministar, mada su svi koji su resorno zaduženi bili pozvani pošto su je naši i naručili. Nije prisustvovao ni jedan jedini pomoćnik ministra već samo nekoliko savetnika.

Francuska je zemlja s najrazvijenijim industrijom šećera u Evropi, a pre početka privatizacije domaćih šećrana velike francuske kompanije su najavljivane kao potencijalni kupci. Međuitim, ne da ni jedna francuska kompanija nije postala vlasnik neke domaće fabrike, već se nije ni javila na tender ili aukciju. Šta ih je sprečilo da kupe neku našu fabriku i šta ih još uvek sprečava, odgovor se možda krije u dopisu koji je nakon drugog obilaska srpskih šećerana  ministru za privredu i privatizaciju Aleksandru Vlahoviću 25. februara 2002. godine uputio direktor francuskog „Sent Luja“, jedne od najvećih grupacija za šećer u Evropi, a koji je objavnjen i u izveštaju Saveta za borbu protiv korupcije Vlade Republike Srbije. U tom dopisu se između ostalog kaže da tržište šećera u našoj zemlji nije zaštićeno od legalnog i nelegalnog uvoza i da nedostaju odgovarajući propisi zbog čega „Set Luj“  ne može preporučiti inostranim investitorima kupovinu akcija u srpskim šećeranama pre nego što se preduzmu strateški zahvati kojima treba ispraviti nedostatke.

Umesto da ispravljamo greške, mi smo krenuli da prodajemo fabrike, a na potrebu donošenja posebnog zakona o šećeru tadašnji ministar poljoprivrede Dragan Veselinov je rekao da bi on bio preskup za državanu kasu i da mi za tako nešto nemamo para.

Kad nisu došli Francuzi, znamo ko je pazario za tri evra pa naviše.

Pošto u Srbiji ne postoji pravna država, ne smemo ulaziti u detalje privatizacije jer bi umesto krivaca mogli odgovarati novinari. Kako su isplaćeni dugovi za mazut i ine preuzete obaveze, kako su pravdane investicije u privatizaciji, to se može dokazati samo u pravnoj državi što Srbija nažalost nije bila. A nije ni sada. Pa zato…

Proizvodnja šećerne repe je naintenzivnija ratarska proizvodnja, a proizvodnja šećera je najsloženija procesna industrija, pa je zbog toga i pored relativno malog obima potrebnih površina pod repom veoma veliki pozitivan uticaj ove proizvodnje na druge privredne grane.

Šteta koju je šećerna afera nanela srpskoj poljoprivredi je veća od milijardu evra i u to ne treba ni sumnjati.

Milovan Lukić