Kad jaganjci utihnu
Ako neko hoće ozbiljno da piše o srpskoj poljoprivredi, on neizostavno mora da prihvati činjenicu da će biti proglašen za budalu koja sve vidi crno, koja samo kritikuje, pravi se da je najpametniji na svetu i koji jedini sve zna… Šta se lepo može reći o srpskoj poljoprivredi, selu, agrarnoj ekonomiji?
Da li je privatizacija kao ključna reformska alatka urađena kako treba ili je pretvorena u pljačku? Da li je prerađivačka industrija postala pokretač razvoja poljoprivrede ili se preko otkupa i cenovnih ucena pretvorila u mehanizaciju za pljačku seljaka? Da li je zaživeo zadružni sistem kao okupljajući element poljoprivrednika i poljoprivredne proizvodnje ili smo dobili kojekava kvazielitistička udruženja paora koja gledaju samo kako da se prišljamče novoj vlasti i novom ministru ili pokrajinskom sekretaru?
Zašto nema protesta seljaka? Zato što je sve idealno ili zato što paori više nisu budale da slede prevarante? Da li su protesti seljaka završavali tako što bi kolovođe, predsednici i ini fukcioneri raznih paorskih udruženja, i to samo oni, dobijali više cene za svoju pšenicu ili suncokret, a ostali šipak?
Zašto nema jedinstvene poljoprivredne organizacije, a imamo politikante koji sebe nazivaju paorskim udruženjima? Pa zar naprednjacima jedino udruživanje poljoprivrednika koje su napravili nije ono kada su njihovi članovi prosipali mleko u Novom Sadu? I to organizovani. Kako je moguće da ima paora za prosipanje mleka, a nema ih da gaje jaganjce za Kinu, govedinu za Evropi i Turke…
Čemu služe institucije u Srbiji, čemu služi ministarstvo poljoprivrede? Pa ničemu. Da soli pamet poljoprivrednicima. Poput one čuvene rečenice – „ako znate da proizvodite valjda znate i da prodajete“. To je filozofija koja živi još samo u Severnoj Koreji, a vajni reformatori su hteli da je plasiraju kao razvojni putokaz srpskim poljoprivrednicima.
Govedina naša crna. Već 17 godina ne možemo da ispunimo izvoznu kvotu za Evropsku uniju jer govedine nemamo, a onda ovi sumanuti naprednjaci potpišu još ugovora o velikom izvozu govedine u Kinu i Tursku i time se hvale. A mi govedine nemamo za izvoz. Kao što napisasmo. Kineski sertifikati na ruskom jeziku, a sad i na turskom. Šta košta Kineze i Turke da nam daju bescarisnki izvoz govedine kad znaju da mi govedine nemamo.
Svi pričaju o navodnjavanju, a navodnjavamo na kašičicu. Dve i po godine naprednjaci nisu bili u stanju da potroše kredit koji su dobili od Arapa, ali su Arapima lako prodavali propala poljoprivredna preduzeća koja oni naravno još nisu na noge podigli, ali oni i ne žure, važne su bile oranice.
Kupujte njive – ne proizvode se, kaže čuvena engleska poslovica za koju su Arapi svakako čuli. Praktični ljudi, koriste praktične poslovice, a ne kao onaj jedan genijalac što se zove predsednikom Srbije. Čita i priča velike mudrosti od kojih koristi niko u Srbiji nema sem njega i ekipe propalih radikala, a uspešnih preletača.
Nećemo tajkunizaciju već da seljaci oru državne njive. Lepa parola, a praksa pokaza da imamao i tajkune i još pedesetak velikih paora koji oru dve – tri hiljade hektara i seju žito, soju… U čemu je razlika da li imamo pet tajkuna koji oru 100.000 hektara ili 50 nazovipaora koji obrađuju tih tih 100.000 hektara?
U poljoprivredu su ušli trange – frange biznismeni i postali tajkuni. Nije sramota krasti već je sramota kad ta uhvate.. naše niko ne može ni da pipne. Policija i pravosudni sistem kod nas rade kao sportski ribolovci. Uhvate ribu, slikaju se s njom pa je puste u baru. Pardon u vodu.
U srpskoj poljoprivredi već tri decenije postoji samo jedna politika i jedna strategija i sprovode je sve vlade i svi ministri bez izuzetka, a zove se kratko i jasno – stihija. Nesposobni, a bahati, puni sebe, a prazni k’o tikve… Sve znaju dok ne sednu u ministarske fotelje, a posle toga seju samo izgovore i opravdanja optužujući one pre njih.
A kako će se ova stihija zvršiti? Pa tako što će poljoprivreda samu sebe reformisati, a cenu će platiti najosetljiviji i nasiromašniji deo seoskog stanovništva. Ne država. Bogati seljaci postaće sve bogatiji, sirotinja sve bednija. Podela kolača biće nasilna, a nije smelo tako.
Rezultat stihije će biti takav da će rešenje kome teže vlastodršci da trećina stanovnika na selu koja se bavi poljoprivredom umre, da trećina radi u nekakvim fabrikama ili da budu nadničari, a da samo trećina ima poljoprivredna gazdinstva. U suštini trećina gazdinstva je i previše za ovakvu poljoprivredu i za budućnost koja čeka naš agrar u evropskim Ii svetskim okvirima, ali do toga da u Srbiji ima oko 100.000 poljoprivrednih gazdinstva se nije smelo stići preko pljačke, šetnjom preko mrtvih i guranjem siromašnih u još veću bedu.
Bogati seljaci moraju biti još bogatiji, ali to ne sme da plaća ostalo seosko stanovništvo i mali poljoprivrednici. Suština prevare je u tome ko plaća ceh.
Kad jaganjci utihnu i kad više ne bude njihovog vapaja za spas, sve će biti u redu.
Milovan Lukić