banner-image

Martinčica plodonosi sve do zime

Martinčica je ukusna jestiva gljiva koja plodonosi od kraja leta do početka zime, ali najviše  sredinom novembra. Po tome je je i dobila ime, jer se katolički svetac, sveti Martin praznuje 11. novembra. Vreme najvećeg plodonošenja poklapa se i s pravoslavnim svecem svetim Mratom koji se obeležava 24. novembra, pa postoji predlog da se ova gljiva na našim prostorima preimenuje u mratinčicu.

Ova pečurka je pravo blago koje se u jesen pojavljuje u travi na obodu ili unutar listopadnih šuma. Osim odličnog ukusa, u prilog joj ide i to što se ne može zameniti ni s jednom otrovnom vrstom. Najveća nalazišta ove vrste nalaze se u Hrvatskoj i Sloveniji, ali postoje i bogata nalazišta u našoj zemlji, pre svega u Vojvodini.

Karakterističnog je izgleda, s prepoznatljivim šeširom koji je kod mladih gljiva ispupčen. Kasnije, međutim, poprima oblik levka, dok u centru ostaje malo ispupčenje. Rub je češljasto izbrazdan i savijen nadole. U prečniku može da dostigne pet do 20 centimetara.

Listići su boje slonovače, relativno zbijeni. Pružaju se uz dršku s kojom se postepeno stapaju. Drška je beličasta, kao i cela gljiva, kompaktna je, spolja glatka, a pri dnu uvek zadebljala.

Meso je takođe svetlo i kompaktno. Kod mladih martinčica je hrskavo, dok starenjem gubi ta svojstva. Iako je veoma ukusna treba napomenuti da se ova gljiva nešto teže vari. Može se zamrzavati, čak joj se ukus poboljšava nakon zamrzavanja.

Inače, ovu gljivu zovu i velika grlašica, a istoj grupi pripadaju i peharasta grlašica, anisova i kijačasta grlašica.

Dok je mlada, može se spremati na različite načine. Može da se prži, kuva, kiseli, ali je ubedljivo najbolja kada se spremi na roštilju. Za duže čuvanje  je, osim zamrzavanja, najbolje da se marinira jer ima čvrsto meso, a konzervisanje sušenjem nije preporučljivo.

S.Kuprešanin