Portal pametne poljoprivrede

Za razliku od Mefista, naši vlastodršci već decenijama večito streme dobru, a večito tvore zlo. Sve usrećitelji, sve lepe priče, a na kraju beda, jad i čemer. Ovo što se  radi sa srpskom poljoprivredom je apsolutno neozbiljna rabota, a u neozbiljnom poslu  svaka kritika gubi svaki smiso. Ali ajde da probamo.

Naprednjaci su uspeli da Srbiju ove godine gurnu skoro na svetsko dno liste  zemalja po rastu bruto domaćeg proizvoda, a Vučić nam godinama soli pamet kako smo lideri u regionu po skokovima BDP-a. I šta imamo? Dno.

Da stvar bude još tužnija, glavni razlog posrtanja BDP-a je debakl u poljoprivredi. Izgleda suša pogađa samo Srbiju, a ako pitate Vučića, Vulina ili Dačića ko je kriv verovatno biste dobili, umesto odgovora, tiradu o belosvetskoj zaveri.

Znate onu priču da čim Vučić ode iz Srbije neko pokuša državni udar. Možda su krivi Amerikanci, britanska obaveštajna služba ili hrvatski navijači. Oni su čim je Vućič negde letos otišao, u Srbiju uneli sušu i napravili štetu od milijardu evra. Nema ko drugi da bude kriv. Ova zaverenička družina je verovatno kriva i što nikakva šteta paorima ozbiljno nije nadoknađena do dana današnjeg.

Pa vidite li vi ovaj cirkus sa zadrugama i Krkobabićem? Pa ovde se ne zna ni ko pije ni ko plaća. Zadugarstvom koje treba da bude okosnica razvoja poljoprivrede i porodičnih gazdinstava bavi se ministar bez portfelja, a ne ministar poljoprivrede ili privrede. Krkobabić u 21. veku propagira zadrugarstvo iz 19. veka. To ne da nema veze sa zadrugarstvom, to nema veze s mozgom. Nedimović i Knežević dovlače strane investiture, a Krkobabić o svom trošku deli pare za zadruge. Pa valjda je to isti posao. Valjda moraju da imaju zajednički plan. Valjda je normalno da kada se dovodi Tenis paralelno s tim  prave zadruge po selima koje će se baviti i uzgojem svinja zajedno s “Tenisom” ili s Austrijancima iz Sremske Mitrovice.  Zaduge su baza za industriju ili ozbiljnu trgovinu, a ne seosko igralište i to u odabranim selima.

Već 30 godina pametni ljudi kojih u Srbiji ima objašnjavaju šta  je to zadugarstvo za 21 vek i s njim poljoprivreda ali uzalud. Vlastodršci razaraju sistematski.

Posle svega što smo prošli i što smo videli po Evropi, zadrugarstvo u Srbiji je moguće samo po uzoru na Dansku.  Ako seljaci nisu vlasnici i klanica i uljara i šećerana i mlekara, od zadugarstva nema ništa. Ako seljaci nisu vlasnici firmi koje prodaju ili proizvode mineralna đubriva, sredstva za zaštitu bilja, fabrika stočne hrane i drugog reprometerijala potrebnog poljoprivredi, onda od zarugrstva nema ništa… Ako seljaci nisu vlasnici hladnjača, izvoznih kompanija i ne kontrolišu većinu otkupa, onda od zadugarstva nema ništa.

Od njive do fabrike sve mora biti u rukama zdrugara. Ili gotovo sve. Ovo se zove vertiklano i horizontalno povezivanje u poljoprivredi. I tačka. Nema malinarima pravične cene dok ne uzmu sve u svoje ruke. Nema proizvodnje svinja, mleka, izvoza govedine…Nema.

Mislite li da se za ovo nije znalo pre početka privatizacije 2001. godine. Pa znalo se naravno, ali je u stvari potpisan još samo jedan ugovor s Mefistom. Genijalci poput Labusa, Vlahovića, Dinkića, Veselinova i slični ekonomskih eksperata nisu mislili da Srbija treba da se ugleda na Dansku, već da je pametnije da sve pokupuju Kostić, Mišković, Peconi, Matijević, Marković iz Surčina, Mile Jerković i ko zna ko sve ne. Bolje da Kole sa Kipra gazduje i zarađuje u Srbiji, a investira u Ukrajini i Sloveniji.  Valjda Peconi više zna o uljarama nego tamo neki zadugari. Kao što su tajkuni mogli da nađu direktore koji će voditi šećerane, uljare ili klanice, tako su mogli i zadrugari. Naravno, pravi i ozbiljni zadugari u ozbiljnom zadužnom savezu.

Šta seljaci znaju šta je poljoprivreda? Treba da ih uče trange frange biznismeni. Umesto da imamo 50.000 situiranih poljoprivrednika, imamo pet prebogatih bahatih paradržavnih tajkuna.

Mislite li da je kasno da se danski model uspostavi. Pa nije. Ima uljara i šećerana i klanica i mlinova koji bi lako mogli biti dati na upravljanje zadružnom savezu Srbije. Sve one fabrike koje ne rade i koje su gazde zatvroile mogle bi se staviti u funkciju i dati seljacima.

Na zatvorene fabrike uvesti poreze, ako gazde ne plate, fabrike da preuzme država i da ih da zadužnom savezu. Zadružni savez mora da postane velika kompanija koja će upravljati srpskom poljoprivredom i kojoj će država pomagati.

Trange frange uvoznike i prodavce repromaterijala ne treba ni dirati. Dovoljno je da svi seljaci u Srbiji nabavljaju preko zadruga oni će biti ugašeni.

Nemoguće. Dečiji i naivan plan. Pa postoji hiljadu razloga zašto nešto nije moguće, a samo jedan način da se pokaže da je moguće. Hajde da probamo.

Dajte zadugarima jednu neprodatu fabriku i organizujte jedan reprolanac pa da vidimo da li će seljaci sarađivati s tom fabrikom ili s tajkunima. Vlast koja to uradi imaće čistu situaciju. Pokazaće da li je srpska poljprivreda spremna da uzme svoju sudbinu u svoje ruke ili ne. Da li je bolje 300.000 poljoprivrednika ili petorica tajkuna? Da li seljaci hoće da sami da organizuju kompanije koje će otkupljivati i izvoziti ili će čekati mrvice od otkupljivača?

Zaduge u Srbiji i Vojvodini su nabolje radile i sela su imale najviše koristi kada su bile povezane sa agroindustrijskim kombinatima, a oni svi deo planske poljoprivrede. Sve je bilo povezano i horiontalno i vertiklano. Kad su propali kombinati propale su i zadruge. Poljoprivreda nigde nije prepuštena tržištu, a najmanje u Evropskoj uniji.

Oni koji su pričali kako država ne treba da se meša i kao je to evropska paksa, srpki rečeno lagali su za račun tajkuna. Srpska poljoprivreda je gurnuta na divlje tržište da bi bila opljačkana. Pa ljudi moji u Francuskoj i dan danas postoje garantovane cene. Putera na primer. Što ne bi Srbija odlučila da ima garantovane cene malina na primer, ako od maline žive desetine hiljada porodica i ako se donese strateška odluka da nam je to strateški izvozni i socijalni i ekonomski proizvod.

Sada u 21 veku čak ni ovaj dobar sistem ne bi bio dovoljan. Danas ako zadruge u Horgošu, Perlezu, Babušnici i Arilju, bez obzira šta proizvode,  nisu povezane i nemaju zajedničku nabavaku repromaterijala, marketinšku i logističku podršku, nema ništa od zadugarstva. Sav profit od trgovine prerade i prodaje poljoprivrednih proizvoda mora da ostaje poljoprivredi. Sve drugo je besmislica i prazna priča. Paravan da tajkuni i dalje skidaju kajmak a malinari da troše opanke protestujući po drumovima.

Profit od izvoza šećera treba da se ulaže u Srbiju, a ne u Ukrajinu. Zašto preferencijali za izvoz šećera u Evropskoj uniji,  to jest milioni evra iz Evropske unije nisu podeljeni po hektaru šećerne repe, a ne po šećeranama i izvoznicima. Kostić nikada ne bi kupio šećerane, a Peconi uljare da smo imali ozbiljno zadrugarstvo i združno organizovane seljake. A ozbiljno zadugarstvo je ozbiljna seljačka sila koja bi bila i politički i eknomski moćna. E upravo se  to se nije smelo dozvoliti. Kao što se ne dozvoljava i danas. Bolje pet tajkuna nego 200.000 seljaka. Bolje seljaci da trče od partije do partije nego da imaju vlastitu interesnu institucju.

Vučić, Krkobabić i Nedimović su amateri koji se petljaju u ozbiljne stvari i dok je tako spasa i napretka nema. Priučeni ekonomski eksperti. Kao i onaj direktor sportske hale koji je umislio da  zna da igra košarku jer je gledao 100 košarkaških utakmica.

Ima nešto i gore od toga. Oni koji treba da im budu alernativa. Naša vajna opozicija tek nema nikakav plan. Plan im je da su protiv Vučića, kao što je plan svake opozicije u Srbji bio da su protiv vlasti. Svi različiti, a jedno im je bilo zajedničko. Niko od njih nije imamo nikakav ekonomski plan.

Da li se neko zove Mefisto ili profesor Voland nije bitno. Sotona je Sotona, a đavo je davno odneo šalu u srpskoj poljoprivredi.

Milovan Lukić