Portal pametne poljoprivrede

Na skupu „Hrana za Evropu“, održanom krajem prošle godine u Vrdniku, naši vodeći agrarni biznismeni bili su jednoglasni: vojvođanskoj poljoprivedi neophodne su znatne investicije kako bi se modernizovala i priključila evropskom trendovima u agrarnoj i prehrambenoj industriji.

Nekada dugogodišnji direktor „Danubiusa“ Milorad Sredanović, sada iz vrha „Delte“, komparirao je visinu prihoda sa hektara prosečnog seljačkog gazdinstva, oko 1.000 evra, sa oko 4.800 koliko postižu najefikasniji proizvođači.

Osnovni razlog drastične razlike je iz strukuture proizvodnje, pa su tako prihodi i zarade voćara mnogostruko veći od onoga što se realizuje sejanjem i uzgojem klasičnih ratarskih useva. No, da bi i voćari dobro prihodovali i još bolje zaradili, moraju imati kvalitetan i tražen proizvod, za šta su potrebna znatna startna ulaganja.

Zoran Drakulić iz „Yu pointa“ je procenio da bi u narednim sezonama u agrokompleks trebalo uložiti dve do dve i po milijarde evra, a tri, četiri godine kasnije ukupna vrednost godišnje produkcije agrokompleksa Srbije bi se sa sadašnjih pet uvećala na dvanaest do četrnaest, petnaest milijardi evra. Ceni se da bi se profit proizvođača najmanje udvostručio, dok bi izvoz umesto današnje dve dostigao i sedam, osam milijardi.

Zaostala poljoprivreda

Glavni problem je, čulo se ne samo u Vrdniku već i na drugim agrarnim savetovanjima, nedostatak kapitala. Da je poljoprivreda gladna ulaganja i novih proizvodnji, može se uočiti već i nakon prvih odlazaka u Holandiju, Dansku, Austriju, Francusku, Nemačku ili Španiju i poređenjem tamošnjih sa ovdašnjim seljačkim gazdinstvima.

Različita je struktura agrara, tamo je mnogo više voćara, povrtara, uzgajivača lekovitog bilja, stoke je po hektaru najmanje pet puta više, dok su najveće razlike u raširenosti i kvalitetu prehrambene i drugih na poljoprivedu naslonjenih prerađivačkih delatnosti. Stoga bi se očekivalo da srpski seljak i ovdašnje agrokompanije neprekidno zajme novac i ulažu.

Međutim, stvari su sasvim drugačije, pa tako prošle, a i dve prethodne i državne finansijske institucije namenski osnovane radi razvoja poljoprivede i privrede u celini teško plasiraju kapital. Primer Razvojnog fonda Vojvodine je upečatljiv.

Seljaci beže od Fonda

Prošle godine je na raspolaganju imao milijardu i po za agrar, uspeo je plasirati tek nešto više od 530 miliona dinara. Uslovi su bili povoljni, kamata jedan do dva odsto, grejs period do dvanaest meseci, rok otplate do pet godina.

Pre pet, šest godina bila je grabež za povoljne pozajmice, pa je Fond bio izložen i pitanje je koliko je odolevao, pritisku vladajućih stranaka da favorizuje njihove aktiviste, članove i simpatizere. Danas, pak, činovnici Fonda lupom traže klijente.

I ne samo kada je agrar u pitanju. Od oko milijardu dinara namenjenih ostalim segmentima privrede, Fond je, uprkos povoljnim kreditnim uslovima, uspeo plasirati samo 450 miliona dinara. Sitnica.

Svakako da je ranije raširen utisak o stranačkim preferencijama Fonda uticao na opadanje ugleda ozbiljne finansijske institucije i udaljavanje potencijalnih zajmoprimaoca. Okrenuli su se poslovnim bankama, tim pre što su i ove institucije znatno ublažile nekada odvratno teške uslove pozajmice.

Vezan za zemlju

Kamate su sa sedamnaest, osamnaest odsto spale na tri, četiri i niže ukoliko je u pitanju paor sa razvijenom proizvodnjom i dobrim plasmanom. Banke za manje svote, a takvih je gro seljačkih kredita, često i ne traže hipotekarno obezbeđenje.

Sa druge strane, Fond je po zakonu obavezan obezbediti svaki plasman novca. Činovnicima ništa lakše nego kredite hipotekarno vezati za zemlju.

Kako je seljaku zemlja osnov egzistencije, ne voli je izlagati nikakvom riziku, pogotovo ne eventualnoj opciji gubitka vlasništva nad njom. Čim su banke ublažile uslove kredita i odustale od obezbeđenja, seljak se vratio na bankarske šaltere.

Fond je pokušao uzvratiti praksom da umesto parcela za obezbeđenje uzima neku drugu nekretninu. Rezultat nije vidljiv.

Skromna ulaganja

Ipak je sav taj pozajmljeni novac, bankarski i fondovski, skroman za potencijale i potrebe vojvođanske poljoprivede. Slično je i na nivou države Srbije.

Podatak da je od svih ukupnih ulaganja u privredu države, tek tri odsto usmeren u poljoprivredu, govori da seljak ne vidi jasnu kalkulaciju od ulaganja. Svakako da pet uzastopnih sezona niskih cena agroproizvoda na svetskom tržištu utiče na volju paora za investicijama.

Kredit nikada nije lako vratiti, a cene su duže vreme ne samo niske, već i dalje opadaju. Ipak, čini se da investicionu klimu još i više narušavaju monopoli na domaćem tržištu.

Monopoli sputavaju paora

Kako je agrarna ponuda u Srbiji velika za domaće potrebe, prerađivača je malo i pri otkupu su u povlašćenoj poziciji. Do ucene seljaka, snabdevača sirovinama je samo korak.

Ni prehrambenoj industriji, pak, nije lako. U ovdašnjoj trgovačkoj mreži samo su dva velika lanca, još četiri, pet osrednjih, uglavnom regionalnih. Vlada neka vrsta duopola, a kako su vlasnici oba megalanca strane firme, nije teško u pojedinim segmentima videti i previše uvozne naspram robe domaće proizvodnje.

Teško je optužiti megalance za preferenciju firmi iz njihovih domicilnih zemalja; jednostavno, roba tamošnjih proizvođača je jeftinija od istovrsne naše robe.

Skupi i tradicionalnim inokupcima

U takvim prilikama očekivalo bi se da se naš višak agrara i prehrambenih proizvoda okrene stranom tržištu. Ali, nema potražnje, preskupi smo i za naše tradiconalne kupce.

Tako ovih dana slušamo da je izvoz  kukuruza tek deset odsto u odnosu na lanjski u ovo vreme, a još je teže plasirati naše ulje u konkurenciji bagatelnog iz Ukrajine. Razlog izvoznog posrnuća agrara je precenjen dinar, što je i bitan razlog nekonkurentnosti vojvođanskog seljaka i domaćih prehrambenih fabrika.

Da je naša valuta precenjena vidi se i po upornom rastu uvoza, pa tako od prošlog leta od ukupne domaće potrošnje mleka, ni polovina nije od naših stočara, a čak četvrtina ovde potrošenog svinjskog mesa je od stranih tovljenika.

Kako olakšati izlazak na tržište

Dakle, seljak u Srbiji ima ogroman problem u plasmanu i ovakve skromne proizvodnje i plaši se šta bi bilo tek ako je uveća.

To što bi uvećanom proizvodnjom umanjio cenu po jedinici proizvoda ne izgleda mu kao jemstvo da bi bio konkurentan sa evropskim visokosubvencionisanim seljakom. Potpuno je nesiguran u tržišni plasman.

I to je razlog zašto je seljak, mada je svestan neophodnosti modernizacije gazdinstva, uzdržan od ulaganja. Profita nema, morao bi uzeti kredit.

Ali, ne vidi da će se samom investicijom u proizvodnju poboljšati tržišni plasman. A kredit treba vratiti, u suprotnom omča oko vrata se zateže.

Autor: Živan Lazić

Izvor:021