Portal pametne poljoprivrede

Kada je ne tako davno Milan Đurica sa poslovnim partnerom kupio u radnoj zoni u Baču plac od 1,2 hektara i počeo da gradi hladnjaču kapaciteta 250 tona za voće i povrće – u drugoj fazi kapacitet bi se povećao na 500 tona – susreo se sa problemom neracionalne potrošnje energije.

Tačnije, ovaj diplomirani elektroinženjer i magistar ne samo elektrotehnike već i menadžmenta, utvrdio je da je u radu malih i srednjih hladnjača moguće uštedeti oko 30 odsto energije, a pritom učiniti uslugu ljudima i prirodi, jer bi iz ovih postrojenja efekat staklene bašte bio značajno smanjen.

Bez ikakvih očekivanja, kako sam kaže, javio se na konkurs „Generator ideja“ koji je raspisala Socijete Ženeral banka Srbija sa projektom „Poboljšanje rashladne tehnologije“. Prijavilo se 800 timova, a Palančanin je sa svojim timom prijatelja i saradnika prvo ušao među 40 projekata, potom među 10 koji su pozvani u Beograd gde je sredinom decembra prošle godine stručni žuri odlučio da je baš njegov projekat najbolji, pa mu je pripala i novčana nagrada u iznosu od milion dinara. Kaže da je taj novac dobro došao kako bi završio hladnjaču koja u maju treba da bude spremna da primi prve količine jagoda.           

– Ušteda energije uz zaštitu životne sredine kod rada malih i srednjih rashladnih sistema zaista je globalan problem. Onaj ko ga reši napraviće dobar posao, a mislim da sam na dobrom putu da to uradim – konstatuje Đurica koji se bavi projektovanjem i izvođenjem radova na različitim elektro grejnim telima, rashladnim instalacijama, kao i proizvodnjom toplotnih pumpi za grejanje i hlađenje prostora. – Kada smo krenuli u izgradnju male hladnjače (računaju se do kapaciteta 600 tona, srednje od 600 – 5.000, a velike do 10.000 tona i više) naišao sam na studiju US AIDS od pre nekoliko godina koja se bavila problematikom hladnjača u Srbiji. Jedan od nalaza me je iznervirao: podatak da velike hladnjače sa vodenim hlađenjem troše 30 odsto manje energije po jedinici proizvoda od hladnjača manjeg kapaciteta, kao što je i naša. To po meni nije u redu, jer oni kao veliki igrači imaju povoljnije cene u otkupu voća i povrća, pa su i energetski efikasniji i još, a to je jako bitno, prave manju štetu u okruženju. Tačnije, umesto freona koriste amonijak koji je prirodni materijal. Nas malih i srednjih (oko 1.000) hladnjača je 99 odsto od ukupnog broja rashlada u Srbiji (petnaestak velikih), pa i u celom svetu. 

– Skoro godinu radim na prototipu hladnjače kapaciteta 250 tona kako bi zainteresovanima demonstrirao moguću uštedu energije – kaže Milan. – U radu gledam da se fokusiram na problem i podelim ga na više manjih, da ne rasipam energiju na sporedne stvari. Ne radim previše, ali se trudim da razmišljam što više. Otkriti problem za mene je čak važnije od nalaženja rešenja. Formirao sam tim od bliskih ljudi, pa je u njemu i moja supruga. Verovatno ću u daljem toku projekta angažovati još saradnika. Sami ne možete sve, a pitati one koji umeju je uslov napretka. Nije me obeshrabrilo što su na pomenutom konkursu neki projekti preko interneta dobili podršku i 20.000 puta, a ja svega nešto preko 300. Verovao sam da ovaj projekat ima šansu kod stručnih ljudi, jer poboljšava konkurentnost mnogih kompanija, a time i države. Po gruboj računici primenom ove inovacije u Srbiji bi se moglo uštedeti oko 50 miliona evra na računima za električnu energiju (za dve decenije milijarda evra), a o zaštiti životne sredine ne treba ni pričati. 

Milan ističe da ga je pokrenulo to nezadovoljstvo trenutnim statusom malih hladnjača.

– Po prirodi stvari kada ste zadovoljni, zašto nešto menjati, a u oblasti malih i srednjih rashlada vreme kao da je stalo – konstatuje naš sagovornik. – Sistemi se projektuju i grade kao i pre 25-30 godina, a razloga za zadovoljstvo baš i nema. Zašto nema napretka kao da je misterija, jer stručna javnost se slaže da ne postoje tehničke prepreke da se sistem vodenog hlađenja primeni i na manje sisteme, a ne samo na velike.

U svom projektu Đurica koristi prednosti evaporativnog hlađenja leti (efekat možemo, pored ostalog, osetiti kada se po vrućini rashlađujemo pored, reke, jezera, mora) i vazdušnog hlađenja zimi. Kaže da nova tehologija rešava problem tokom 365 dana jer većina dana u godini nisu ni zimski ni letnji ekstremi, pa tada nije lako reći koji je sistem bolji, vazdušni ili vodeni.

– U tim danima bilo bi idealno imati sistem koji je delom vodeni, a delom vazdušni – poručuje Đurica. – Koliko će biti koji deo (modulacija) odlučuje softver merenjem temperature i vlažnosti vazduha, a kao rezultat dobija se da sistem radi sa minimalnim pritiskom kompresora 365 dana puta 24 sata. Minimalni pritisak znači i minimalnu potrošnju energije, ali i duži radni vek kompresora koji je najskuplji deo, odnosno srce svakog rashladnog sistema. Projekat, takođe predviđa i uvođenje novog i efikasnijeg freona umesto zastarelog R404A, time bi se dodatno uštedilo 7-14 odsto enerije, ali bi se i potencijal staklene bašte smanjio za čak 80 odsto.

U stanu od oko 150 kvadratnih metara Đurica sa porodicom već sedam godina koristi toplotnu pumpu vazduh – voda od 11 kilovata u čijem radu su proverene njegove ideje i potvrđene pretpostavke o funkcionalnosti hibridnog sistema hlađenja i uštede energije tokom vrelog leta kakvo je bilo prošle godine, ali i grejanja u hladnim zimama. Kaže da za ceo stan nije platio struju više od 7.000 dinara  mesečno.

Miloš Sudžum

Izvor:Dnevnik