Portal pametne poljoprivrede

Na mig iz Ministarstva poljoprivrede i nakon izjave ministra Nedimovića da se mora menjati Zakon, krenula je buna stočara protiv opština zbog navodnih nepravdi u izdavanju državnog zemljišta u zakup. Naprednjaci su se opet udružili da prosipaju mleko. Razlika je u tome što su onomad udarili na Pajtića, a sada se bune protiv sebe, jer su zakon o zemljištu oni doneli, a u svim opštinama su oni na vlasti. Naprednjaci svakako vode politiku po sistemu – vi mrzite Vučića. Šta imate protiv da se pomogne stočarima i da se ispravi nepravda.

Pa nemamo ništa smo je problem što ste nepravdu vi napravili i što je vi i sprovodite. Zakon o zemljištu svakako ne valja ni ovaj njihov ni onaj pre njihovog. Stočarima njive trebaju, kao što trebaju i ratarima, voćarima… Samo nije jasno što se ne pobuniše ranije. Haos u zemljištnoj politici traje od početka. Kad uđete u pogrešan voz svaka sledeća stanica je pogrešna.

Mi ne možemo da shvatimo da je suština u tome da sami poljoprivrednici odlučuju o svojoj sudbini, a ne da im komanduju ministri ili pohlepni tajkuni i otkupljivači, nakupci i šverceri svih fela… Bolje da sve upropaste seljaci ako ne budu brinuli o imovini nego politikanti i hohštapleri.

Ko  hoće da pomogne srpskoj poljoprivredi potrebno je da uradi jednu  prostu stvar, a to je da sudbinu poljoprivrede prepusti u ruke poljoprivrednicima. Sudbinu – to znači imovinu. Za početak. Pa makar se sve srušilo.

Još nije kasno za poljoprivredni fond

Da je bilo pameti, prvo bi se formirao veliki poljoprivredni fond u koji bi se godišnje moglo i moralo sliti najmanje 400 miliona evra. Samo poljoprivrednih para. Samo za početak. Taj fond je iz godine u godinu mogao rasti i za 10 godina nagurati na preko dve milijarde evra. Međutim, za takvu rabotu treba sistem, volja, znanje.. Treba sve ono što je mimoišlo srpsku poljoprivredu.

Oko para da vidimo. Oko 100 miliona evra bi se godišnje prikupilo od zakupa državnih njiva, 50 miliona bi se moglo naplatiti tajkunima na ime poreza na poljoprivredno zemljište jer ostvaruju ekstraprofit na kompleksima većim od 1.000 hektara, a 250  miliona evra bi država morala da izdvoji iz sadašnjeg agrarnog budžeta i da ga direktno uplati u poljoprivredni fond. Sve te pare i sada postoje samo ih arči politika i politikanti, a ne poljoprivreda. Što bi novci od arende za državne njive išle u kasu Republike, Pokrajine i opština pa onda oni da mudrim odlukama dele mrvice.

Svim ovim novcem bi gazdovali poljoprivrednici uz jedan uslov. Pola para bi se davalo kao bespovratna subvencija, a pola novca bi bili beskamatni krediti. Kako bi se krediti vraćali, tako bi i novci u fondu rasli. Za 10 godina samo bi se na ovaj način prikupilo dve milijarde evra. Takođe, fondom bi upravljali ljudi koje izaberu poljoprivrednici, članovi ozbiljne centralne asocijacije poljoprivrednika Srbije koja bi morala biti formirana.

Znači, potreban nam je poljoprivredni fond u kojem bi bili svi poljoprivredni novci i centralna asocijacija poljoprivrednika u kojoj bi bili svi koji se bave i koji žive od poljoprivrede. Centralna asocijacija bi upravljala i fondom, odlučivala o subvencijama, premijama, kreditima, Sve organe bi birali poljoprivrednici demokratski – jedan čovek,  jedan glas.

Na ovaj način bismo imali i pare i udružene poljoprivrednike. Ko neće da se udruži i ne mora. Neka se sam snalazi.

Zemljišni fond je trebalo formirati još pre privatizacije i u njemu su morale biti sve državne zadužne i društvene njive, Međutim, maheri su namestili pljačkašku privatizaciju i napravljena je ogromna šteta. Ipak, još nije kasno. Zmljišni fond se može napraviti i od njiva koje su još uvek državne, a njih je oko 500.000 hektara. Sve te oranice bi se davale u zakup te bi se godišnje moglo prikupiti oko 100 miliona erva, ako je prosečan zakup 200 evra po hektaru. Tajkuni su kupili i uknjižili više od 100 hektara a na to bi im trebalo lupiti porez od preko 400 evra po hektaru  te bi se i na taj način moglo dobiti oko 50 miliona evra.

Na kraju, država bi agrarni budžet morala da podeli na dva dela. Jedan deo bi direktno bio uplaćen poljoprivrednicima u fond, a drugim delom bi se finansirale sve agencije i svi poslovi koje radi ministarstvo. Paorima za subvecije treba najmanje 250 miliona eva. I to je minimum minimuma. Da bi fond mogao da poveže poljoprivrednike i horizontlno i vertiklano potrebno je da u svojim rukama ima i sve propale fabrike prerađivačke industrije, jer su mnoge tajkuni namerno upropastili da ne bi bili konkurencija firmama koje su ranije kupili. Fond može da pokrene vlastitu trgovinu i nabavku repromaterijala za svoje članove to jest za većunu poljoprivrednika u Srbiji.

Procene su da bi poljoprivreda u centralnom sistemu snabdevanja repromaterijalom mogla da ušteti najmanje 100 evra po hektaru, a to je kao da vam neko da 12.000 dinara. To znači da ovih 100 evra po hektaru sada zarađuju razni trgovci i tajkunske kompanije koje zastupaju razne proizvođače semena, pesticida, rezervnih delova, opreme…

Da je nešto ovako formirano na vreme, fond bi raspolagao kreditnim potencijalom da formira i vlastitu banku.

Međutim, ovo je ozbiljna i komplikovana stvar. Trebaju nam i ozbiljni političari i ozbiljni poljoprivrednici. Mnogo je onih koji će reći da je to nemoguće.

Dakle poljoprivrednici bi morali sesti za sto i odlučiti kome dati novac i koliko. Da li mladim poljoprivrednicima ili starim, da li za stočarstvo ili za ratarstvo, voćarstvo, povrtarstvo. Sami bi leteli, sami i padali Da li bi paori uspeli da se dogovore ? Malo je verovatno da bi išlo glatko, ali ako i ne uspeju sami su krivi. Kako znaju da Zakon o zemljištu ne valja valjda će znati da usvoje dogovor koji će odgovarati i njima i svim ostalim koji žive od njiva i staja.

Najlakše je voditi agrarnu politiku kao što se sada vodi. Pre neki dan izjaviše u Beogradu, predizborni obilazak verovatno,  da bi ukidanje premija u stočarstvu bilo katastrofalno za stočartvo. Samo ne rekoše ko hoće i te premije da ukine. Zato paori moraju subinu da uzmu u svoje ruke. Pa šta košta da košta. Makar sve upropastili.

Milovan Lukić