Portal pametne poljoprivrede

– Svesni smo da narod mora da se hrani, da ono što proizvedemo, uz dosta truda, možemo najizvesnije i najsigurnije da unovčimo za tezgom na zelenoj pijaci, a samo manji deo povrća prodamo na veliko. Doduše, bilo je perioda kada je  i pazar na pijacama bio bolji, ali je dobro što uz neznatnu pauzu imamo šta da kupcima nudimo tokom cele godine. Za zimsku ponudu peršuna, šargarepe i krompira sačuvamo u hladnjači, jer kako mi obični paori znamo da para ima samo na pijaci – kaže Lukač Bate.

Lukač i njegova supruga Ilona dve tezge drže na pijaci u Kanjiži, a u povrtarstvu su ostali i njihovi sinovi Robert, Gabor i Peter, koji su se rasporedili na severu Bačke pa robu prodaju na pijacama u Bačkoj Topoli, Adi i Subotici.

–  Pošto vidim da sinovi vole da rade u povrtarstvu, ono zemlje što sam imao sam im razdelio, pa su zasnovali su svoja gazdinstva – dodaje Lukač.

Iskustvo sa plasmanom povrća u marketima nije im baš ružičasto, jer se na naplatu mora dugo čekati, bude i odbitaka do 20 posto da je roba navodno propala, a Bate ukazuje, da kada se roba isporuči ona je prvoklasna. On priča da kada je 2005. godine otvaran hipermarket “Metro” u Beogradu, mala novoformirana horgoška zadruga “Agrokooperativa” je bila prvi dobavljač povrća, pa je isporučio četiri tone šargarepe i tonu i po kelj-bimoa, sa ugovorenim rokom plaćanja od mesec dana.

– Prošlo je 12 godina, ni dinara za isporučenu robu nismo dobili. Bolje je iskustvo sa isporukom krompira i šargarepe za otkupljivača iz Kaća, bili smo zadovoljni, ali u poslednje dve-tri godine i tamo je počelo da kasni plaćanje, nekada smo trebali i da moljakamo da se plati. Ipak, uverili smo se da nam najbolje ide na pijacama, ili ako kući dođu neki prekupci, odmah znaš na čemu si. Plate i nose robu. Dati robu samo na revers, to je danas veoma rizično  – smatra Bate.

U ataru Horgoša na peskovitom terenu dobro uspevaju voće i povrće, uverio se i Lukač Bate, međutim, kategoričan je da proizvodnja bez navodnjavanja nije izvesna, ali i da veštačka kiša zahteva dosta ulaganja.

– Povrtarstvo je danas nezamislivo bez zalivanja, pa ko zna da radi, ipak može skromno i da zaradi – naglašava Bate. – Zajedno sa sinovima pod povrćem imamo oko 20 jutara, gde su zastupljeni šargarepa, peršun i krompir, a zbog plodoreda nešto površina je uvek pod kukuruzom ili strnim žitaricama. Dvojica sinova povrće proizvode i pod plastenicima, na proleće šargarepu i peršun, preko leta paradajz i paprika, zimi idu rotkvice rotkvica i kada se od njih uzmu prve pare nastavlja se sa paprikom i paradajzom.

Cenama povrća Lukač nije zadovoljan, jer su one kao pre desetak godina, pa bi kako veli trebao dobar matematičar i ekonomista, da napravi “bilans nezadovoljstva”.

– Pre deset godina bila je isto para od pazara kao danas i kao proizvođači nismo bili zadovoljni, a sada sa isto toliko para takođe nismo zadovoljni. Dosta je to smešno, ali je tako. Guramo od jedne do druge godine, jer nekada neka roba ide nešto bolje pa od toga ostaje malo više para, pokrije tamo gde zaškripi i ima gubitka u proizvodnji. Nikada se ne može baš znati unapred šta će doneti bolji pazar. Mi to jednostavno seljački kažemo, da nema seljaka sa mozgom, nego samo srećan seljak. Džaba imaš mozga, ne možeš sve da predvidiš. Recimo, ko je prošle sezone sadio kupus taj je bolje prošao i zaradio, ali pre dve godine su ga vraćali nazad na njivu da ga zaoru. U povrtarstvu je slično kao u stočartsvu, ne može se posmatrati samo jedna sezona, jer ima oscilacija, pa nekada donosi dosta, a naiđe i sezona kada trud i ulaganja budu uzalud – objašnjava Bate. 

Domaćin iz Horgoša ima kritike na način davanja podsticajnih sredstva koja se iz državnih izvora daju poljoprivrednim gazdinstvima, a takođe i posredstvom Fondacije „Prosperitati“ iz donacije iz Mađarske. Ili, najsvežije mogućnosti dobijanja iz predpristupnih fondova EU u programu IPARD, koje su prema mišljenju Batea dostupne samo onim većim i ekonomski snažnijim gazdinstvima.

– Sve se radi tako kao da smo mi pošli u prvi razred osnovne škole, a ne da smo proizvođači koji vodimo gazdinstva. Ako već hoće da daju neku podršku, moglo bi to i jednostavnije da se realizuje. Sinovi su doduše od sredstava iz Mađarske, preko Fondacije „Prosperitati“ dobili plug i frezu, ali u svemu je mnogo komplikovanja i papirologije. Ne kažem da to nije dobro, ali sa time neće sprečiti da mladi odlaze preko granice. Nije dovoljno da se samo da podrška, nego bi tržište moralo biti stabilnije i izvesnije, da ono što mi na našim poljoprivrednim gazdinstvima proizvedemo možemo da prodamo i naplatimo – smatra povrtar iz Horgoša.

Tranziciju je neslavno prošla nekadašnja horgoška zadruga, a ništa bolje i pre deceniju i po tada osnivana ZZ „Agrokooperativa“  od strane grupe proizvođača.

– Nismo izgleda kucali na dobra vrata u Beogradu, da bi mogli početi ozbiljnije da radimo, mada smo sve imali što je potrebno i novoizgrađeni objekat koji sada propada. Objekat je napravljen, nas 15 poljoprivrednika smo hteli da radimo, udružili smo i sredstva, svaki 25.000 do 30.000 evra, a nema ništa od toga. Nešto smo bili počeli, ali svugde smo se zaglavili i sprečavali da bi mogli početi raditi. Izgleda da nismo znali da podmitimo gde je trebalo, bez obzira što smo lepo hteli raditi, ali nažalost u tom pokušaju nismo uspeli. Jednom smo se opekli, pa bi teško bilo krenuti sve iznova – ispričao je Lukač Bate.

Irena Nađ