Portal pametne poljoprivrede

Pohavli se Kole ovih dana da obrađuje 30.000 hektara i dobro mu ide. Ako ovako nastvi može da obrađuje i svih 1,5 miliona. Ali znate … Čime se jedan ponosi drugi se stidi.

Kakvu sumanutu agrarnu politiku vode sve vlasti u Srbiji od početka tranzicije do danas neka posluži poređenje nekadašnjih veleposednika i ovih sadašnjih.

Srbija ne ide u Evropu već u Latinsku Ameriku i ne pravi porodična gazdinstva već latifundije. Prosto, čuveni stari veleposednici Čekonjić, Kotek ili Dunđerski za ove sada bili crkveni miševi.

Od novih gazda i velikih zakupaca zemlje na 30 godina za seljake malo šta će ostati.  Mogu tvorci ove lakrdije sa zemljišnom politikom da pričaju šta hoće, ali poljoprivreda mora stajati na malim gazdinstvima, a to se vidi i po onome šta se sada dešava u Evropi i svim razvijenim državama sveta, a nauk je i Rimsko carstvo i Vizantija. Čim veleposednici ojačaju, poljoprivreda propada. Tačka.

Naša agrarna i zmljišna politika je napravljena zbog pljačke, a umesto da to ispravlja sadašnja vlast samo nastavlja. I rasprodaje što je ostalo i daje strancima u zakup na 30 godina.

Najveći veleposednik u Vojvodini nekada je bio grof  Šandor Čekonjić. Tako je 1. aprila 1915. godine imanje grofa Andrije Čekonjića, Šandorovog sina, imalo 36 hiljada jutara i prostirao se od rumunske granice pa sve do Banatskog Dvora. Prevedeno u hektare ispada da je Čekonjić posedovao nešto više od 20.000 hektara, ali  su tu bili pašnjaci i utrine, pustare, a ne samo obradivo zemljište, a treba zbati da je u pitanju Banat gde oranice ni onda ni sada nisu po kvalitetu ni blizu Bačkoj.

Odmah iza Čekonjića, barem po ukupnom zbiru hektara, bio je futoški grof  Kotek. Kada je grofa Rudolfa Koteka 1903. godine nasledio sin  Rudolf  II, nasledio je 32 hiljade jutara . To jest, od oca mu je ostalo 18.000 hektara. Kako pišu neki hroničari tog vremena, imanje se protezalo na delove atara   Novog  Futoga, Begeča, Rumenke, Bačkog Petrovaca, Kisača, Gložana, a obuhvatalo je i okolne pustare. Treba reći da je imanje Kotekovih ukinuto 1921. godine nakon agrarne reforme kralja Aleksandra. Kotek je tada ostao bez 14.000 jutara.

Veliko imanje u Vojvodini, tačnije na južnim obromcima Fruške gore, u svoje vreme imali su  iločki vlastelini Odeskalki koji su gazdovali dobrim delom  zemljište na južnim padinama Fruške gore. Od 13 okolnih naselja, sedam je bilo podignuto na njegovom posedu (Grgurevci, Radinci, Bešenovo, Jazak, Rivica, Irig i Šatrinci). Procenjuje se da je knez Artur Odeskalki Sremski( 1836-1925) na ovom potesu u svom vlasništvu držao oko 25.000 jutara ili ti 14.000 hektara. Ne treba ni napominjati da je najmanji deo toga bilo plodno obradivo zemljište.

Gde su Dunđerski? Pa daleko. U različitim vremenima i kroz nasledstva i deobe zabeleženo je da je u svoje vreme  Gedeon Dunđerski imao oko 7.000  jutara to jest oko 4.000 hektara,  Đoka Dunđerski 4.500 jutara ili 2.500 hektara, Lazar Dunđerski  4.000 jutara,  Bogdan Dunđerski  2.600 jutara …

Osim Dunđerskih u Vojvodini je postojala još jedna čuvena porodica veleposednika i to  Fernbah. Porodica Fernbah i to braća Jožef, Janoš, Balint, Antal i Karolj su imali više imanja u Vojvodini. Jožef  Fernbah je gazdovao u  okolini Apatina . Balint je držao imanje „Krivaja“ kod Bačke Topole s oko 3.000 jutara,  Antalov je bio deo temerinskog atara i veliko imanje koje je nekada pripadalo čuvenoj temerinskoj porodnici veleposednika Sečenji. Karolj je bio vlasnik poseda u Aleksi Šantiću, poznatijeg kao Baba Pusta… Najveće imanje je bilo u Temerinu jer je obuhvatalo oko 13.000 jutara.

Veli posed imao je i  Petar Lelbah. Tačnije, 1918. godine posedovao je na severu Vojvodine oko  10.500 jutara, ali mu je Agrarnom reformom nakon Prvog svetskog  rata  oduzt najveći deo oranica. Ne treba zaboraviti ni vlasnika iz Čoke i osnivače čokanske vinarije Artura  Lederera koji je imao 7.800 jutara. Tu je i nekadašnji vlasnik „Zobnatice“ Đula Terlei…

Na kraju za poređenje dobro dođu i podaci o nacionalizaciji oranica sprovedenoj nakon Drugog svetskog rata. Nime prema validnim i dokumentovanim podacima tada smo u Vojvodini imali „čak“  1.193 veleposednika od kojih je  oduzeto 84.000 hektara. Malo ili mnogo, beše tad ili sad? Tek jasno je  veleposednici sada  imaju više njiva u svojim rukama nego što je od „kulaka“ oduzeto.

Nije samo posedovanje zemlje nit koja povezuje stre i nove veleposednike. I oni nekadšnji kao i ovi sada imali su fabrike, mlinove, pivare, vinarije, kudeljare, bili su najveći trgovci… Samo ima jedna problem – oni nakašnji su od jedne fabrike pravili dve, a neki od ovih sadašnjih od šest kupljenih fabrika prave tri. Šta su novi veleposednici doneli sebi, preduzećima i poljoprivredi ove zemlje su tri sasvim različite priče i o njima ćemo drugom prilikom.

Umesto zaključka ostaje samo da citiramo staru englesku poslovicu. Kupujte zemlju ne proizvodi se. Sve ostalo sabirajte i oduzimajte sami.  

Ovih 30.000 hektara koje obrađuje Kostić uzima od usta seoske sirotinje. Ma šta ko rekao i spočitavao da se radi o demagogiji. Poljoprivreda je za poljoprivrednike a ne za tajkune.

Milovan Lukić