Portal pametne poljoprivrede

Računica je pokazala da ovdašnji poreski obveznici dotiraju pančevačku fabriku đubriva, mesečno sa čak 1.800 evra po svakom zaposlenom. Visina subvencija zaprepašćuje, izgleda kao da svaki radnik firme koja gomila gubitke od države mesečno dobija tri prosečna bruto dohotka. I tako decenijama. Ne čudi onda što su radnici godinama obećavali preokret, a samo mesec-dva pred početkom jula objavljen stečaj tvrdili kako „sada dobro posluju pošto su se orijentisali ka proizvodnji tečnih đubriva“.
Lagodno je živeti na tuđ račun.

Neefikasno poslovanje

Problem „Azotare“ je totalno neefikasno poslovanje, naročito pogoršano od kada je tokom bombardovanja ostala bez pojedinih važnih pogona. Najveća stavka u troškovima firme je kupovina gasa, pa poslovni rezultati bitno zavise od cene ovog energenta. Reč je o robi čija vrednost se zasniva na berzanskoj ceni nafte, pa izrazito osciluje.
Poslednjih sezona je veoma visoka, a Pančevci mogu sa setom da se sećaju vremena kada je hiljadu kubika koštalo 100-120 dolara, bezmalo trostruko jeftinije nego danas. Međutim, „Azotara“ ni pri povoljnim uslovima nije poslovala pozitivno.

Najlakše je ne plaćati obaveze

Naravno, nije se plaćao gas, pa su dugovi prema ovdašnjem distributeru „Srbijagasu“ neprekidno uvećavani. Trenutno su oko 210 miliona evra, dok je kapital fabrike procenjen na 108 miliona.
Nemoguće je da državno javno preduzeće na osnovu nenaplaćenih potraživanja dalje ulazi u vlasništvo. Uostalom, po osnovu sličnih mahinacija, „Srbijagas“ je već suvlasnik više od 80 odsto fabrike.
Slična situacija je i u „Petrohemiji“ i kikindskom Metanolsko-sirćetnom kombinatu, fabrikama koje proizvodni program takođe zasnivaju na preradi fosilnih sirovina. Dušan Bajatović, čelni čovek srpske gasne privrede, bio je neubičajeno direktan: samo tokom poslednje decenije, sa računa „Srbijagasa“ je u „Azotaru“ usmereno čak 450 miliona evra. Naravno, „Srbijagas“ je zbog ovog i sličnih nenaplaćenih potraživanja godinama gomilao dug prema prodavcu gasa, a država bi na sebe prihvatala dugovanja, odnosno izdavala garancije za nastavak uvoza gasa. Tako je trošak komotnog poslovanja Pančevaca prebacivan na leđa poreskih obveznika.

Na šta je utrošen novac

Iznenađuje, pak, visina subvencije. Neka je Bajatović i postojeći dug već uračunao u dotacije. Prozilazi da je unazad deset leta u Pančevo uplaćeno 240 miliona evra, odnosno dva miliona svaki mesec.

Početkom jula u „Azotari“ je radilo oko 930 radnika, ranije ih je bilo više. Uzmimo da je u proseku bilo zaposleno 1.150 ljudi. Da firma uopšte nije radila, a mesečna subvencija deljena „radnicima“, svaki bi dobio oko 1.800 evra.

Naravno, niti ima razloga da zaposleni budu visoko nagrađivani za neproduktivan rad, niti su primali sav novac poreskih obveznika uplaćen zaobilazno, preko distributera gasa. Zaposlenima jest odlazila solidna svota, ali ipak ostaje nedoumica na šta sve je utrošen novac preusmeren na „Azotaru“.

Zarađivati ili dobijati platu

Slučaj govori o postojanju privilegovanih kompanija, tačnije privilegovanih zaposlenih. Radnici u „Azotari“, a slično je i u „Petrohemiji“, zarađuju više nego pristojno, mada su poslovni rezultati problematični, tokom visoke cene fosilnih sirovina i veoma loši.
Još u vreme socijalizma izborili su status kompanije od strateškog značaja. U pitanju je prazna floskula kojom je vlast maskirala kontinurano subvencionisanje velikih firmi, navodno zarad očuvanja „radnih mesta“.
Pančevački slučaj otvara pitanje kuda je sve odlazio novac poreskih obveznika. Istovremeno može se i postaviti pitanje da li su oni sa platnog spiska „Azotare“ zaposleni ili, zapravo, privilegovani koji platu ne zarađuju znanjem i radom, već je, voljom vlasti, dobijaju zavlačenjem ruke države u džepove poreskih obveznika.

Autor: Živan Lazić
Izvor:021