Portal pametne poljoprivrede

Rast i diverzifikacija globalne trgovine hranom intenzivirana je inovacijama u postupcima za očuvanje, prerade i pakovanje hrane, čineći hranu sigurnijom, manje pokvarljivom i atraktivnijom za potrošače; sve brži transport i poboljšane metode menadžmenta vremena i poteškoće u transportu hrane na velike udaljenosti; a promena navika uz povećanu kupovnu moć stimuliše se potrošačka tražnja za tradicionalnim i novim tipovima hranama iz drugih regiona.

Struktura međunarodne trgovine poljoprivrednim i prehrambenim proizvodima, posmatrano na globalnom planu, značajnije je izmenjena u periodu za poslednje dve dekade (1980-2017.). Dinamičan rast svetskog izvoza poljoprivredno-prehrambenih proizvoda po prosečnoj godišnjoj stopi od 4,3% nije bio pravolinijski  i značajno se je razlikovao posmatrano po glavnim robnim grupama.

Među četiri glavne robne grupe (sirovine, hortikulturni proizvodi, poluprerađevine i prerađevine), najdinamičniji rast u trgovini imala je grupa proizvoda više faze prerade-prerađevine sa prosečnom godišnjom stopom rasta od 7,9%, slede poluprerađevine i hortikuluturni proizvodi sa stopama rasta od 6,5%, odnosno 6,4%. Trgovina sirovinama bila je znatno sporija, po stopi od 2,3%. Pomenuta kretanja su doprinela promeni u strukturi međunarodne trgovine u kojoj sada dominiraju proizvodi više faze prerade-prerađevine sa 72%, dok je učešće sirovina smanjeno na 28%.

Liberalizacija trgovine predstavlja nove izazove u smislu obezbeđivanja kvaliteta i sigurnosti domaćih i izvoznih viškova hrane. Na prehrambenoj industriji je da proizvede hranu koji je sigurnaog i visokog kvaliteta, a vlade su odgovorne za obezbeđivanje nacionalnog sistema kontrole hrane pružanjem savetodavnih i regulatornih uslugu. Agencije za kontrolu hrane moraju osigurati potrošače da će uvoz hrane zadovoljiti visoke standarde. Povećanjem obima trgovine, nastaju poteškoće jer svaka država ima nezavisno uspostavljene zakone i standarda.

Potrebno je uskladiti potrebe prehrambenih proizvoda na globalnom nivou i postaviti međunarodne smernice i pravila. Glavni instrument koji pomaže zemljama u harmonizaciji prehrambenih standarda je Codeks Alimentarius. Ugovor Svetske trgovinske organizacije o primeni sanitarnih i fitosanitarnih mera i sporazum o tehničkim barijerama u trgovini postavili su važne parametre koji regulišu usvajanje i primenu mera kvaliteta hrane i sigurnosti. Oni su dizajnirani da minimiziraju diskriminatorne i negativne efekte propisa o ishrani. Poboljšani pristup izvoznim tržištima donosi nove velike mogućnosti, a povećana trgovina će biti praćena većom konkurencijom i potrebom da se osigura poverenje u snabdevanje hranom. Ovo je posebno izazovno za zemlje u razvoju u kojima bi trebalo ojačati sisteme osiguranja kvaliteta u prehrambenoj industriji i sistemima kontrole hrane.

Pristup tržištu i dalje predstavlja glavnu prepreku širenju globalne trgovine poljoprivredno prehrambenih proizvoda visoke vrednosti, posebno robe sa većim tehnološkim sadržajem. Zemlje koriste carine i drugo mere koje efikasno stimulišu uvoz relativno neprerađenih poljoprivrednih proizvoda, roba na račun preradjenih proizvoda.

Carinska eskalacija rast carine sa nivoom (stepenom) prerade, obeshrabruju trgovinu prehrambenih proizvoda sa velikom vrednošću i sve mere za unapređenje trgovine, kao što su antidampinški postupci koji su najprisutniji među visokokvalitetnim proizvodima. Globalizacija je omogućila zemljama lakši pristup kapitalu i tehnologiji što je potreba za proizvodnju prerađenih proizvoda sa većim tehnološkim sadržajem, a i utiče na trgovinske odnose, posebno na tržištu proizvoda visoke vrednosti. Jedinstveno smanjenje carina povećava trgovinu prehrambenim proizvodima veće vrednosti u odnosu na trgovinu sirovim poljoprivrednim proizvodima, i poboljšava stvarne zarade u zemljama u razvoju i razvijenim zemljama.

Izvozni rezultati poljoprivrede i prehrambene industrije

Poljoprivreda Srbije nije imala koncept izvozno orijentisanog sektora privrede u SFRJ. Preko 50% svoje proizvodnje plasirala je na tržiša bivših republika. Spoljnotrgovinsku razmenu poljoprivredno-prehrambenih proizvoda Srbije u periodu pre ulaska u tranzicioni proces karakteriše prosečno ostvarena vrednost izvoza u visini od oko  400 miliona USD, sa dostignutim udelom u izvozu privrede do 25%, prosečno ostvarena vrednost uvoza od 460 miliona USD, sa udelom od oko 10% u ukupnom robnom uvozu privrede. Realizovane rezultate spoljnotrgovinske razmene poljoprivredno-prehrambenih proizvoda, u pomenutom periodu, karakteriše i deficit od 60 miliona USD, sa stopom pokrivenosti uvoza izvozom od 87%.

U tranzicionom periodu, permanentnim rastom izvoza i pored veoma stabilnog uvoza, bilans razmene se sistematski popravlja.

Povoljna kretanja koja su ostvarena poslednjih godina u spoljnotrgovinskoj razmeni poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda rezultat su postojećih trgovinskih aranžmana sa spoljnotrgovinskim partnerima i relativno visoke carinske zaštite za ovu grupu roba od 21,2%. Obuhvaćeni su svi instrumenti carinske zaštite: ad valorem carina, sezonske carine i posebne dažbine – prelevmani. Integracioni procesi u kojima se Srbija nalazi doprinose daljem procesu liberalizacije i prilika su za kreiranje adekvatne, i funkcionalne carinske zaštite koja će, pored odbrambenih mehanizama, imati stimulativan uticaj na unapređenje konkurentnosti.

Rezultati koje poslednjih godina realizuje Srbije u spoljnotrgovinskom poslovanju ukazuju da su započeti procesi u izmeni proizvodne strukture u domaćoj proizvodnji i preradi prehrambenih proizvoda i da se prate kretanja na međunarodnom tržištu. Izvozna ponuda je u značajnom stepenu determinisana strukturom uvozne tražnje. U strukturi ostvarenih izvoznih rezultata, poslednjih godina, su sve zastupljeniji proizvodi prerade i više faze tehnološke finalizacije, dok su robe sirovinskog porekla sadržane sa oko 20%. Pomenuta kretanja zapažaju se poređenjem izvoznih struktura u realizovanom izvozu tokom 2006., 2016. i 2017. godine.

Trgovina prehrambenim proizvodima obuhvata robne grupe počev od tradicionalnih primarnih proizvoda široke potrošnje, sirovine: pšenica, kukuruz, uljarice (soja, suncokret), pirinač, čaj, kafa;

*hortikulturnih proizvoda: sveže, suvo i zamrznuto voće i povrće, začine, šećerna repa i trska, cveće i sadni materijal; poluprerađene proizvode: pšenično brašno, jestiva ulja i uljane pogače, masnoće životinjakog porekla, žive životinje, šećer proizvode koji se dobijaju ekstrakcijom (glicerol, guma, lakovi, vosak) seme biljnih kultura za setvu;

*prerađenih proizvoda: sveže, rashlađeno i zamrznuto meso i prerađevine, ribu i prerađevine, mleko i prerađevine, jaja i prerađevine, prerađeno voće i povrće (tu spada i bobičato voće zamrznuto), prerađevine od žitarica, konditorski proizvodi, pića, prerađevine od duvana.

Hortikulturni, poluprerađeni i prerađeni proizvodi se smatraju proizvodima koji su pozicionirani na međunarodnom tržištu kao visoko vredni.

Model za analizu realizovane strukture u spoljnotrgovinskoj razmeni i kriterijumi za  klasifikaciju proizvoda, odnosno robe,  po određenim robnim grupama, razrađeni su uz puno uvažavanje postojećih teoretskih osnova spoljne trgovine.

Teoretske postavke o spoljnoj trgovini ukazuje na mogućnosti i pravce razvoja obima izvoza i strukture

Iskonska težnja svakog ekonomskog aktera na svakoj tački zemljine kugle je da raspoložive resurse što racionalnije koristi, da stvara dobra i usluge uz što niže troškove, da maksimizira svoj profit u datom vremenu i prostoru.

Smit, tvorac teorije apsolutnih prednosti, za razliku od merkantilista smatrao je da će dve zemlje međusobno dobrovoljno trgovati samo pod uslovom da obe ostvaruju određenu korist. U protivnom, međusobno neće trgovati.

Trgovina između zemalja zasniva se na apsolutnoj razlici u troškovima proizvodnje. Uslovi proizvodnje dobara i usluga nisu identični u svim zemljama (državama). Od zemlje do zemlje – u zavisnosti od klime, geografskih karakteristika, običaja, sklonosti i kvalifikovanosti stanovništva, i mnogih drugih razloga, najčešće u njihovoj kombinaciji – troškovi proizvodnje istog dobra ili usluge mogu znatnije da variraju, da je ista roba (dobro ili usluga) u jednoj zemlji jeftina a u drugoj skupa.

Pojedine zemlje efikasnije su u proizvodnji jednih, a druge zemlje u proizvodnji drugih dobara i usluga. Kroz slobodnu trgovinu jednih i drugih dobara i usluga moguće je povećati globalnu efikasnost od koje korist mogu da imaju obe zemlje.Ta efikasnost proizilazi iz apsolutne prednosti (Apsolute Advantage) koja se ispoljava u obliku:

1. prirodnih prednosti (Natural Advantages), klimatski uslovi, plodno zemljište, rudno blago; i

2. stečenih prednosti (Acquired Advantages), stepen obučenosti radne snage, nivo tehnoloških i drugih znanja, osvojena pozicija na određenom tržištu i dr.

Rikardo je smatrao da apsolutne prednosti u troškovima proizvodnje dobara i usluga nisu neophodan uslov da bi dve zemlje ostvarile korist iz međunarodne razmene, te da je u tom pogledu dovoljno da postoji samo relativna razlika u troškovima proizvodnje dobara i usluga između dve zemlje da bi one učestvovale u međunarodnoj razmeni.

Prema teoriji odnosno zakonu komparativnih prednosti, dve zemlje mogu međusobno da trguju i u situaciji kada, u načelu, imaju apsolutnu prednost u proizvodnji datih dobara i usluga, pod uslovom da između njih, do odrerđenog stepena, postoji razlika u nivou efikasnosti, kada je jedna od njih, zahvaljujući odgovarajućoj specijalizaciji u proizvodnji, u stanju jeftinije, uz niže troškove, da proizvodi dato dobro i uslugu u odnosu na neko drugo dobro ili uslugu.

Zemlja bi trebalo da se specijalizuje u proizvodnji i da izvozi onaj proizvod u kome ima komparativne prednosti i ukoliko je njegov oportunitetni trošak niži nego u inostranstvu.

Savremeni teoretičari uvode nove faktore od kojih zavise komparativne prednosti, ili su, pak, na praktičnim primerima izvozne i uvozne strukture u pojedinim zemljama proveravali samu teoriju i kritički se osvrtali na njene postavke.

Od novih faktora najčešće se spominje tehnologija, odnosno tehnološki progres kao otkriće potpuno novih proizvoda ili inoviranje postojećih, uvođenje savremenog marketinga i menadžmenta kao sastavnih delova tehnološkog progresa.Tehnologija na razvoj spoljne trgovine deluje direktno, ili indirektno, tj. preko drugih faktora proizvodnje, posebno kapitala i radne snage.

Najnovija, tehnološka revolucija, tzv. informatička, brzo i potpuno menja svet, u čemu najveći doprinos daju SAD, Japan i zemlje EU. Tehnologija menja proizvodnu i izvoznu strukturu ka većem kvalitetu, povoljnijoj ceni i opštoj konkurentnosti ponude. Sa aspekta komparativnih prednosti osnovne karakteristike promena u savremenoj privredi jesu:

• primena nove tehnike i tehnologije u proizvodnji,

• promena uloge pojedinih faktora proizvodnje i odnosa među njima,

• promena strukture proizvodnje i zaposlenosti, uključujući jačanje sektora usluga,

• mobilnost ne samo proizvoda i usluga, nego i faktora proizvodnje između zemalja.

Na značaj tehnologije kao faktora konkurentnosti u spoljnoj trgovini prvi ukazuju engleski teoretičari. Tradicionalni faktori proizvodnje: zemljište odnosno prirodni resursi, radna snaga i kapital, mogu dati efekte samo uz primenu savremenog znanja i savremenog menadžmenta. Tehnologija deluje i na postojeće proizvode i faktore proizvodnje, ali je najvažnije njeno dejstvo kada je reč o novim proizvodima, sve dok oni u inostranstvu ne budu kopirani ili izmenjeni. Kad prestane konkurentska tehnološka prednost jednog proizvoda, zemlja bi trebalo da se bori za tehnološki monopol nekog drugog proizvoda

U savremenoj teoriji spoljne trgovine aktuelna je potpuna globalizacija svetske privrede kroz novi svetski poredak. Komponente ekonomske globalizacije su:liberalizacija svetske trgovine, mobilnost radne snage i kapitala, raspoloživost novih tehnologija širom sveta (posebno informacionih), formiranje regionalnih trgovinskih blokova i globalno delovanje transnacionalnih i multinacionalnih kompanija. Sve to zasniva se na raspoloživom osnovnom kapitalu, modernom sistemu obrazovanja, modernom upravljanju i rukovođenju i modernom marketingu kao savremenoj tehnologiji osvajanja tržišta.Konkurentnost je superiornost u odnosu na rivale, druge konkurente na tržištu. Kod analize konkurentnosti je najvažnije:

• Kako izgleda konkurentsko okruženje?

• Šta su konkurenti uradili poslednjih godina?

• Na koji način oni mogu ugroziti našu konkurentnost, pa i budućnost?

• Kakvi su planovi u budućnosti?

• Kreirati viziju razvoja usmerenu na potrošače.

• Boriti se za sticanje tehnoloških prednosti

• Postoji makro, mikro i integralna konkurentnost.

•  
• U teoriji spoljne trgovine sve se više koristi termin integralna konkurentnost, gde borbu na svetskom tržištu vode uspešna preduzeća i njihove banke, a pomaže im njihova efikasno organizovana država.
•  
• Pored cena, u teoriji i praksi konkurentnosti, uvodi se niz tzv. necenovnih faktora konkurentnosti, kao što su kvalitet, asortiman, preferencije potrošača, način plaćanja i kreditiranja, rokovi isporuka, servisiranje, mogućnost kontra kupovine od strane isporučilaca i uopšte pomoć razvoju zemlje kupca, kao i savremeni marketing i menadžment.
• 

Rezultati analize

U 2017. godini ukupna vrednost realizovanog izvoza je iznosila 3.543 miliona USD, što je rast za 163% u odnosu 2006. godinu, odnosno približno na nivou 2016. godine  (rast za oko 1%).

Ostvarene  vrednosti izvoza poljoprivrede i prehrambene industrije Srbije po selektovanim robnim grupama u 2017. godini su:

*sirovine, 556 milion USD, ostvaren je rast od 100% u odnosu na 2006. godinu sa učešćem od 15,7% u ostvarenoj vrednosti izvoza poljoprivrede i prehrambene industrije. U 2016. godini sirovine su imale učeće u izvozu 19,6%;           

*hortikulturni proizvodi, 425 milion USD, najdinamičniji rast od 338% u odnosu na 2006. godinu, sa učešćem od 12% u ostvarenoj vrednosti izvoza poljoprivrede i prehrambene industrije. U 2016. Godini  hortikulturni proizvodi su imali učeće u izvozu 10,2%;

*poluprerađeni proizvodi, 680 miliona USD, ostvaren rast od 163% sa učešćem od 19,2% u ostvarenoj vrednosti izvoza poljoprivrede i prehrambene industrije. U 2016. godini poluprerađeni proizvodi su imali učeće u izvozu od 17,3%;           

*prerađeni proizvodi, 1.882 miliona USD, rast izvoza od 318%, sa učešćem od 53,1% u ostvarenoj vrednosti izvoza poljoprivrede i prehrambene industrije. U 2016. godini prerađeni proizvodi su imali učeće u izvozu od 52,9%.

Prema ostvarenim rezultatima izvoza u 2017 godine Srbija je realizovala 84,3% visokovrednih proizvoda, robe u  izvozu poljoprivrede i prehrambene industrije, što dovodi do zaključka da je Srbija popravila svoje ukupne izvozne performanse za 4,4% u odnosu na 2006. godinu. Posmatrano u odnosu na prethodnu, 2016. godinu, izvozne performanse visoko vrednih proizvoda  su bolje za 3,9%.

Pomenuti rezultati ukazuju da je Srbija popravila izvoznu strukturu robe poljoprivredno-prehrambenog porekla u odnosu na aktuelni prosek strukture izvoza  koji je realizovan na globalnom, međunarodnom tržištu i kome  dominiraju visoko vredni proizvodi, robe sa 72%, dok je učešće sirovina smanjeno na 28%. Rezultati analize ukazuju da je otklonjen postojeći streotip o Srbiji kao izvozniku jeftinih poljoprivredno-prehrambenih proizvoda.

Ostvareni rezultati izvoza treba da podstaknu održivi razvoj poljoprivrede u Srbiji koji se treba usmeriti  ka modernizaciji i promeni proizvodne strukture u pravcu veće tržišne orijentacije i poboljšanja ukupne efikasnosti agrara i prehrambene industrije. Proizvodno i tehnološko prestrukturiranje i rast produktivnosti u poljoprivredi, kao i veća konkurentnost na domaćem i svetskom tržištu treba da se bazira pored ekonomskih, na ekološkim i energetskim kriterijumima. Istovremeno razvoj naučno istraživačkog rada i primena postojećih i novih znanja i tehnologije omogućiće značajno povećanje obima i konkurentnost poljoprivredne proizvodnje.

Brze promene proizvodne strukture, iz objektivnih razloga, nije moguće u kratkom roku sprovesti, već postepeno, u zavisnosti od toga kako bude tekao proces oporavka srpske poljoprivrede i njene, pre svega, finansijske konsolidacije. Zbog toga,  treba težiti ka postepenom uspostavljanju željene proizvodne strukture, u pravcu znatno veće zastupljenosti voćarske, povrtarske proizvodnje, kao i inteziviranju proizvodnje industrijskog, krmnog bilja i stočarskih proizvoda.                                                                                                                                                                             

Ukupna vrednost realizovanog uvoza u 2017. godini je iznosila 2.007 miliona USD, što je rast za 100% u odnosu 2006. godinu, odnosno veća je za 14,7% u odnosu na 2016. godinu. 

Ostvarene  vrednosti uvoza poljoprivrede i prehrambene industrije Srbije po selektovanim robnim grupama u 2017. godini su:

• sirovine, 341 milion USD, ostvaren je rast od 243% u odnosu na 2006. godinu sa učešćem od 17% u ostvarenoj vrednosti uvoza  poljoprivrede i prehrambene industrije. U 2016. godini sirovine su imale učeće u uvozu 15,4%;
• hortikulturni proizvodi, 250 milion USD, rast od 208% u odnosu na 2006. godinu, sa učešćem od 12,4% u ostvarenoj vrednosti uvoza poljoprivrede i prehrambene industrije. U 2016. godini  hortikulturni proizvodi su imali učeće u uvozu 13,7%;
• poluprerađeni proizvodi, 429 miliona USD, ostvaren rast od 179% sa učešćem od 21,4% u ostvarenoj vrednosti uvoza poljoprivrede i prehrambene industrije. U 2016. godini poluprerađeni proizvodi su imali učeće u uvozu od 20,2%;           
• prerađeni proizvodi, 987 miliona USD, rast uvoza od 197%, sa učešćem od 49,2% u ostvarenoj vrednosti uvoza  poljoprivrede i prehrambene industrije. U 2016. godini prerađeni proizvodi su imali učeće u uvozu od 50,7%.          
• 

Efekti koje liberalizacija trgovine poljoprivrednim proizvodima izaziva donose brojne promene na koje bi se trebalo prilagođavati. Smatralo se za važno da se pošalje jasna poruka da neki sektori i proizvodi traže veću pažnju, a neki ne. Jedini način da se to meri je njihova komparacija. Pošto je efekte gotovo nemoguće komparirati, komparirana je mogućnost promene. To ukazuje da se prilikom liberazlizacije carine javlja mogućnost povećanog uvoza, nije bitno da li je to posledica visokog nivo liberalizacije ili je posledica što je proizvod nekonkurentan u odnosu na partnere. Isto tako, ovakav pristup ne meri da će se i uvoz desiti jer može se dogoditi da mogućnost promene ne postoji jer carina uopšte nije liberalizovana, ali da se ipak dešava veliki uvoz. Ili, pak, da je mogućnost za promene velika, ali da se ne dešava uvoz usled raznih ekonomskih i neekonomskih razloga (u slučaju EU gde dominiraju veliki izvoznici za koje je tržište Srbije malo i nestabilno, a nespremnost da se prodaju male količine srpskim preduzećima koji žele da uvoze u Srbiji…).

Najveća mogućnost za uvoz je kod povrća i svinjskog mesa. Obe ove grupe imaju potpuno različite karakteristike, ali im je zajedničko da je povećanje uvoza prisutno i pored toga što je liberalizacija u okviru prelaznog Trgovinskog sporazuma u toku. Dok kod svinjskog mesa svi indikatori (značajan nivo liberalizacije, iskustva novih zemalja članica, predviđeni trendovi cene u svetu, nekonkurentna proizvodnja u Srbiji…) ukazuju na ovakav scenario, kod povrća je situacija komplikovanija zbog velikog broja različitih sorata povrća, ali i jednostavnije, jer gotovo sve sorte imaju isto pravilo – da se uvoz dešava usled nemogućnosti skladištenja i čuvanja povrća (kod teško kvarljivog povrća), ili u vremenu kada Srbija nema samodovoljnu proizvodnju (kod lako kvarljivog). Proizvođači povrća će morati da unaprede kvalitet svojih proizvoda i da objedine ponude, ukoliko žele da konkurišu uvoznom povrću. Srbija verovatno neće u skorije vreme uvoziti žitarice, usled velike unutrašnje konkurencije i zadovoljenja proizvođača sa malim prihodom. Ipak, posmatrajući sve parametre, mogućnost za povećani uvoz je prisutna samo u nepovoljnim godinama za proizvodnju.

Proizvodnja ulja je poslednjih godina značajnije stabilizovana i pored  neuređenog tržište sa puno nepravilnosti, a izvoz dobija na dinamici rasta i sva su očekivanja da se taj trend nastavi.

Srbija u proizvodnji goveđeg mesa ima dobru osnovu (tradiciju, rasni sastav, pristup inputima i stočnoj hrani, objektima za smeštaj, niska očekivanja prihoda i sl.), posebno što govedarska proizvodnja nije zahtevna u odnosu na tehnologiju, i što omogućava da Srbija može biti jedan od lidera u proizvodnji goveđeg mesa. Liberalizacija dugoročno ima destimulativne efekte na proizvodnju. Uvoz  ima dinamiku rasta, a očekivanja da će doći do cenovnog prilagođavanja na račun profita domaćih proizvođača su izostala. Ova proizvodnja s obzirom na dužinu ciklusa zahteva veća kapitalna ulaganja, što za sada izostaje i dovodi do nesigurnosti samih proizvođača. 

Slično je i sa mlekom, koje po pravilu nije proizvod kojim se trguje u velikom obimu i koje se štiti visokom carinom. Međutim, ukoliko se  dosadašnji proizvodni trendovi u Srbiji nastave, nema sumnje da će mogućnost negativnih promena biti izvesnija, što zahteva suštinske reforme  u primarnoj proizvodnji i preradi. 

Šećer je proizvodi koji, usled tržišnih uslova, Srbija neće uvoziti i mogućnost promene je izuzetno mala sve dok se ne izmene uslovi koji kreiraju ovakvo stanje.

Proizvodnja soje ima komparativne prednosti u uslovima konvencionalne proizvodnje (nije GMO), što se posebno ogleda u povećanoj izvoznoj konkurentnosti. Ove prednosti treba značajnje iskoristiti, posebno u delimičnoj supstituciji setvenih površina pod kukuruzom.

Nedovoljno implementirani standardi u proizvodnji

Carina je sve manje ograničavajući faktor u izvozu, a sve više su to standardi u proizvodnji i preradi. Primera radi, dok u Sloveniji preko 80% proizvoda ima neku od oznaka kvaliteta, u Srbiji se taj broj meri promilima. Šta više, ni osnovni standadi o bezbednosti hrane nisu prepoznati od EU i mnogih država, pa veliki broj proizvoda ne može da dobije dozvolu za izvoz. Zakonska regulativa koja se ne primenjuje, ne donošenje niza pratećih akata, kao i neuspostavaljanje efikasnih institucija za njihovo sprovođenje je jedan od najvećih neuspeha kreatora agrarne politike. Skup i neefikasan sistem se održava zbog nespremnosti vladinih  institucija za reformu u ovom sektoru. Upravo to predstavlja jedan od značajnijih problema prilikom integracija u EU i STO i u velikoj meri može da uspori modernizaciju celog agroindustrijskog sektora..

Aktuelna situacija u poljoprivredi Srbije i mogući pravci razvoja       

U procenama efekata liberalizacije na poljoprivredu Srbije moraju se analizirati svi faktori koji mogu uticati na evoluciju poljoprivrede, ne samo u Srbiji već i na globalnom planu. Prvi su tzv. spoljni faktori, jer se oni ne menjaju pod uticajem agrarne politike u Srbiji. To su npr. rast/smanjenje populacije, makroekonomska kretanja, preferencije potrošača, razvoj tehnologija u poljoprivredi, uslovi životne sredine, kretanja na svetskom tržištu. Drugi su unutrašnji faktori tj. oni koji su vezani za različite politike. Još uvek je nepoznato da li će Srbija kreirati svoju nacionalnu politiku u oblasti poljoprivrede ili će po ulasku u EU prihvatiti i primenjivati CAP. Da li će Srbija ući u STO pre ulaska u EU, ili će biti jedina zemlja koja je ušla u STO posle ulaska u EU? Zatim, da li će potpisati i sprovoditi različite bilateralne ugovore u oblasti poljoprivrede, kao i drugim oblastima, koje direktno ili indirektno utiču na poljoprivredu (obnoviljivi izvori energije, zaštita životne sredine, politika konkurentnosti, …).

Liberalizacija tržišta poljoprivrednih proizvoda koja je usvojena na osnovu prelaznog Trgovinskog sporazuma u Srbiji, nije nastupila u skladu sa procesom koji se javlja kao odgovor na stanje u privredi i poljoprivredi u određenom stepenu razvoja proizvodnje, tržišta i sposobnosti svih učesnika u sektoru, već kao proces postavljen sporazumom. Poljoprivredni sektor nije dostigao nivo konkurentnosti koji bi omogućio ravnopravno suočavanje s konkurecijom.

Postoji više razloga za to:

• Različit nivo privrednog razvoja u trenutku prihvatanja istih ciljeva. Dok su ciljevi EU i savremena načela CAP, rezultat privredne evolucije (dugogodišnja ulaganja u poljoprivrednu tehnologiju i znanje, ali i u sistem intervencija, tržišne – spoljnotrgovinske zaštite i domaće podrške sektoru, razvijena tržišna infrastruktura, proizvodni i tržišni standardi…), u Srbiji su rezultat željenih političkih ciljeva (međunarodne integracije i usklađivanje sa standardima), a ne odgovor na stvarno stanje u poljoprivredi.
•  
• Različite karakteristike poljoprivrednika u Srbiji i EU kao posledica istorijskih okolnosti. Poljoprivrednici ne predstavljaju jednaku društvenu grupu u razvijenim zapadnoevropskim zemljama i u Srbiji. U zapadnoevropskim zemljama poljoprivredno stanovništvo čini 2-3% ukupnog stanovništva, a sektor više od 50 godina funcioniše na industrijskim i tržišnim principima, dok u Srbiji je i danas poljoprivrednicima nejasno šta se od njih i pod kojim uslovima očekuje. Poljoprivrednici u Srbiji u današnjim okolnostima su dezorijentisani dugogodišnjim socijalističkim pristupom kojim se forsirala društvena proizvodnja, koja nije nužno bazirana na ekonomskim načelima, a zanemarivao se seljak – proizvođač, i ako se proizvodnja obavljala na poljoprivrednim porodičnim gazdinstvima.
•  
• Nasuprot tome, danas se od porodičnih poljoprivrednih gazdinstava očekuje da budu osnova organizovanja poljoprivrede. Promene strategije koje su zasnovane na političkim efektima nedovoljno jasno i čvrsto postavljene finansijske obaveze i prava poljoprivrednika nisu osigurali restrukturiranje sektora na zdravim tržišnim osnovama. Poljoprivrednici ne raspolažu preduzetničkim veštinama, ekonomskim znanjima i voljom da sarađuju, udružuju se i pokreću inicijative.
•  
• Različite potrebe nastoje se ostvariti jednakim ili sličnim merama i instrumentima. Na tržištu EU koje je zasićeno poljoprivrednim proizvodima reforme politike su logično rezultirale razdvajanjem subvencija od proizvodnje, ali to ne daje rezultate ukoliko se želi povećati proizvodnja i konkurentnost, što su još uvek ciljevi koji se očekuju od domaće poljoprivrede. Usvajanje načela liberalne trgovine takođe je logično u zemljama čija su tržišta zasićena, a proizvođači posluju na ekonomski opravdanim načelima; u Srbiji se istovremeno očekuje porast proizvodnje i samodovoljnosti i zaštita domaćih proizvođača, što je u suprotnosti s načelima liberalne trgovine.

Često se u raspravama o konkurentnosti ekonomisti koncentrišu na jedan faktor konkurentnosti i to onaj o cenovnim faktorima konkurentnosti, a posebno uticaju kursa na uvoz i izvoz, smatrajući ga najvažnijim. Jedna od teorija koja generalno u Srbiji služi kao opravdanje za slabu konkurentnost i efikasnost privrede je, kako izvoznici ispaštaju zbog kursa dinara (“jak” dinar“). Osnovni argument ove teorije je da bi slabiji dinar činio izvoznu robu jeftinijom stranom kupcu, a uvoznu robu skuplju domaćem kupcu. Smanjenjem uvoza i povećanjem izvoza, depresijacija bi trebalo da poboljša spoljnotrgovinski bilans, poveća proizvodnju i zaposlenost.

Problemi konkurentnosti su daleko složeniji i kompleksniji. Kod svakog proizvoda, koji se plasira, moraju se razmotriti i necenovni faktori konkurentnosti koji su često važniji i uticajniji od cenovnih. Broj necenovnih faktora je veliki i nikada se sa sigurnošću ne može reći da su svi uvaženi. Neki od njih su: nivo tehnologije i produktivnost rada, kvalitet, rokovi isporuke, trajnost proizvoda, ambalaža, dizajn, kreditiranje kupaca, sertifikacija, označavanje proizvoda, robne marke….

Za to su presudne tehnologije proizvodnje, multidisciplinarna znanja koja su na raspolaganju poljoprivrednim proizvođačima, zakonski propisi, sistemi tehničkih propisa, čija implementacija omogućava da proizvod ispuni tehničke i bezbedonosne zahteve tržišta na koje se plasira. Da bi se obezbedila konkurentnost poljoprivrednih proizvoda u Srbiji, potrebno je razviti svest kod proizvođača. Potrebno poštovati međunarodne propise (pravila igre), dramatično unaprediti programe obrazovanja stručnjaka i obučavanja poljoprivrednika, upoznati i poštovati pravila nadzora tržišta. Međutim, i pored toga što među poljoprivrednicima u Srbiji postoji svest o konkurenciji, jer se svakodnevno dokazuju među drugim poljoprivrednicima, mora se graditi svest o tome da ulaskom u EU i STO i liberalizacijom tržišta tek počinje prava borba s konkurencijom.

Iskustvo EU pokazuje da se s velikom verovatnoćom može predvideti da će se:

Učešće poljoprivrede u BDP i zapošljavanju u Srbiji dalje smanjivati. Ovaj uticaj će biti različit u različitim regionima Srbije. Konkurentnost poljoprivredne proizvodnje, kao i struktura poljoprivredne proizvodnje se veoma razlikuje u različitim delovima Srbije. Zapošljavanje u sektoru poljoprivrede će se smanjivati, jer mali posedi neće biti u stanju da konkurišu velikim u Stbiji, a naročito u okviru EU. Ovo će rezultirati daljim migracijama u okviru Srbije ali i u susedne zemlje EU .

Doći će do intenzifikacije poljoprivrede u konkurentnim regionima (Vojvodina), a do dalje ekstenizifikacije u drugima regionima Srbije. To će dovesti do veće diversifikacije privređivanja u ruralnim područjima. Veliki deo ruralnih područja će postati zavistan od politika koje nisu vezane za poljoprivredu.

Struktura poljoprivredne proizvodnje će se izmeniti. Cena zemljišta neće porasti prema  očekivanjima koja su trenutno u Srbiji. Može se očekivati da će cena zemljišta padati pod uticajem liberalizacije koja će eliminisati nekonkurentne proizvođače i povećati efikasnost intenzivne proizvodnje čime bi se sa manjih površina dobijao isti reultat. Međutim, kako je veliki uticaj CAP, ali i trenutne politike plaćanja po hektrau u Srbiji, može se pretpostaviti da će cene zemljišta blago rasti. Ukoliko bi Srbija ušla u EU, tada bi opet pod uticajem ostalih mera CAP cena zemljišta blago porasla.

Autor: Vojislav Stanković