Portal pametne poljoprivrede

Država bi mogla da uradi najviše da položaj agrara i paora bode mnogo bolji nego što je sada, međutim, u tom pogledu se pravi kao da to nije njen posao, bez obzira na mere koje preduzima, kategoričan je predsednik Udruženja poljoprivrednika “paori Crepaje” iz Crepaje Miroslav Grubanov.

Poljoprivredno gazdinstvo Grubanova, sa dvadesetak hektara koje obrađuje, spada u kategoriju manjih gazdinstava, kakvih je najviše u Crepaji i svim vojvođanskim mestima.

Sa pozicije predsednika Udruženja “Paori Crepaje”, Grubanov je do sada uvek bio u prvim redovima kada su paori protestovali, ima šta da kaže, zameri vlasti na agrarnoj politici i predloži šta da se preduzima da bi paorima privređivanje bilo ekonomski podnošljivije.

Grubanov u svom malom gazdinstvu posao obavlja “Belarusom 140” koji upravo svojeručno popravlja, i  nešto mlađim “Ferugosonom”, a smatra da mu neki moćniji traktor nije neophodan za sadašnji posed.

– Kako je u Poljskoj mogla da opstane fabrika traktora “Ursus”, da opstane “Zetor”, a da u Srbiji nije mogao da opstane “IMT”. Država se ovde pravi mnogo naivna i sve je prepustila tržištu, pa smo dočekali period “dođi i otmi”. Često me ljudi pitaju što nemam bolji traktor, a u prilici sam da im odgovorim, da ću kad budem u prilici da imam više zemlje sutradan ću imati novi traktor. O ekonomiji se u poljoprivredi mora voditi računa. Pre je važilo pravilo da na jedan kilovat snage traktora obrađuje se jedan hektar,pa bi posed koji imam mogao obrađivati sa malim “Vladimircom”, ali bi oranje potrajalo dva meseca. To isto mogu mnogo brže uraditi, ali traktorom koji košta 100.000 evra koje nemam. Naspram površine koju obrađujem imam dobru mehanizaciju “Belarus 140” i “Ferguson”. Ovaj stariji “Belarus” je neuništiv jer je pravljen 1971.godine u istoj fabrici gde i tenkovi, a “ferguson” je iz 1986. Mehanizacije kod nas u Crepaji ima dovoljno, pedesetak gazdinstava ima sve najnovije traktore, kombajne i prateću mehanizaciju evropskih i svetskih marki, ušli su u kredite i moraju da rade sve više i više – objašnjava Grubanov.

Srpska elita izdala srpskog seljaka

Grubanov smatra da je srpska elita izdala srpskog seljaka, jer niko se više ne bavi problemima poljoprivrednika i sela jer nemaju koristi od toga.

– U ovakvom odnosu snaga u društvu jako je teško da neko može da pomogne poljoprivredi. Država da to želi, sve bi moglo da se okrene za tri meseca. Samo nek skinu akcizu na naftu za potrebe poljoprivrede, neka donesu drugi, bolji zakon o zakupu državnog poljoprivrednog zemljišta za iduću sezonu. Poljoprivredi bi itekako dobro došla infuzija koja bi se odmah osetila, ali koliko vidim, nema te želje nadležnih, koji vode agrarnu politiku. Nama paorima bi itekako dobro došao neki “Lidl” za jeftiniji repromaterijal i naftu, da konkuriše ovim alavim koji nas deru visokim cenama, pa bi i naša piletina i drugi proizvodi bili konkurentni na tržištu. Takve marže koje od paora sada uzimaju sada dobavljači repromaterijala ne uzima niko u svetu, jer je u Rumuniji i drugim zemljama u okruženju sve jeftinije. Jedan “Lidl” za repromaterijal i naftu, neka ga dovede i država, paori ne bi imali ništa protiv. Tu bi država mogla da utiče, jer ako može da uziđuje akcizu u cenu nafte, zašto ne može da utiče na marže da bi nam repromaterijali bili pristupačniji, a ne da nam sve naplaćuju zelenaški. Kada bi odnosi bili normalni, više bi novca ostalo nama paorima, i mi taj novac ne bi iznosili iz zemlja, kao razni investitori, nego bi trošili ovde i ulagali u unapređenje gazdinstava  – smatra Grubanov. 

Grubanov je po struci mašinbravar, stekao je i diplome na višoj školi i fakultetu, a poljoprivredom se bavi od kada je ostao bez posla. Stekao je diplomu na Fakultetu za menadžment, braneći rad o upravljanju malim i srednjim preduzećima, ali smatra da u poljoprivredi u postojećem odnosu snaga u društvu, nikako ne može stečeno znanje da primeni u paorluku.

Da je sve kao u razvijenim zemljama gde kapitalizam ima dublje korene, gde su uslovi za poljoprivredu  drugačiji, Grubanov smatra da bi lako i bez fakulteta mogao da živi i radi u paorluku, imajući u vidu da su u zemljama EU subvencije po hektaru i 350 evra, imaju plavi i zeleni dizel bez akciza. On dodaje da je na zapadu zanimanje paora poštovano.

– Nekada kada je maksimum bio 10 hektara, gazdinstvo koje je imalo 20 hektara nije bilo malo, a sada od tolikog gazdinstva živim gore nego što se pre živelo sa 10, tako da vidimo gde nas vodi ovaj liberalni kapitalizam. Da bi se normalno živelo kao pre sa 10, gazdinstvu treba 50 hektara, što je za mnoga mala gazdinstva teško ostvarivo. Sutra će trebati 150 hektara, i tu izgleda nema kraja. Moj utisak je da država i šta može, neće da pomogne, jer što dobijemo mizernih 4.000 po hektaru na ime subvencije, ona nam uzme kroz akcize, poreze i druge dažbine. Uzme nam još i više nego što daje, tako da ne vidim neku srećniju budućnost za male poljoprivrednike – pesimista je Grubanov.

Naš sagovornik dodaje da veća gazdinstva se snalaze, potvrđujući staru narodnu, da para na paru ide, jer oni na veću količinu dobijaju popuste za seme i repromaterijale, i u drugačijoj su poziciji “pošto su ušli u šeme”.

– Sve je prisutnija praksa da mala gazdinstva svoju zemlju daju u arendu, ali to ne valja iz dva razloga. Prvi razlog je da kad se jednom daš drugom zemlju i prestaneš da se njome baviš, teže ćeš posle ponovo da kreneš. Drugo, ovi koji daju zemlju u arendu imaju decu, koja time automatski ostaju bez radnog mesta. Svi gledaju šta će i kuda će za izvesnijom egzistencijom, odlaze u grad ili preko granice, što ne valja na duge staze za budućnost sela – kategoričan je Grubanov, napominjući da se arenda za lanac zemlje plaća 300 evra, što nije malo, ali napominje da nije cela Vojvodina kao što je Crepaja.

Crepaja je na 35 kilometara od Beograda, koje je veliko tržište za povrće, zemlja je plodna, selo je veliko i ima dosta jakih gazdinstava koji ne pitaju puno za iznos arende, ali atar je ipak ograničen, tako da u bici za zemlju kupuje se i u susednim atarima Jabuke, Starčeva, Glogonja…

– Dok mali kukaju, teško preživljavaju i daju zemlju u arendu, veliki šire svoje posede, međutim, mnogo bolje je da 30 gazdinstava obrađuje po 50 hektara, nego da jedan gazda radi 1.500 hektara, jer se tako zbrinjava i obezbeđuje egzistencija za veći broj porodica. Više se ne kopa na njivama kao nekad, nema na selu toliko mogućnosti da se zaradi u sezonskim poslovima kao pre. Situacija nije sjajna, sve je gora za mala gazdinstva. U celom lancu poljoprivrede jedini sigurni su u zaradu prodavci repromaterijala, otkupljivači i izvoznici. Oni koliko god da koštaju naši paorski proizvodi uvek u svoju naprave računicu da se ugrade i zarade, ne mareći baš mnogo da li mi pokrivamo proizvodne troškove. Pričaju o berzama, domaćoj ili stranim, uvek nađu opravdanje za formiranje cena koje njima idu na ruku. Njihova alavost je jako velika. Razumem da je i kod neka naišao period prvobitne akumulacija kapitala, međutim traje predugo već tri decenije, pa nikako da ne završi, da i mala gazdinstva počnu normalnije da žive, a ne samo ovi što su blizu kod valova. Potvrđuje se da kod nas ljudskoj alavosti nema kraja  – utisak je Grubanova.

Njihovi, vaši i nezavisni

On ukazuje da su poljoprivrednici okupljeni u razna udruženja koja često iskazuju nezadovoljstvo kada iskrsnu problemi, ali predočava da su na sceni tri vrste udruženja: “njihovi”, “vaši” i nezavisni. Nezavisnih je jako malo, i prema uveravanju našeg sagovornika, oni su stalno pod nekim pritiskom.

– Udruženja iz kategorije “vaših” su pod uticajem prerađivača, tajkuna i velikih gazdinstava, “dok su “njihovi” pod uticajem bilo koje vlasti. Vlast je recimo 2011. videla koja su snaga poljoprivrednici, kada smo osam dana blokirali celu Vojvodinu, osim autoputa Beograd-Subotica, pa se od tada radilo na razbijanju tog jedinstva paorskih udruženja i mislim da su u tome u velikoj meri uspeli. Ipak sam ponosan na to što smo uradili, jer dva miliona radnika nije gotovo prstom mrdnulo kada su im prodavali firme i radna mesta, kada su ih uništavali, a mi smo nekoliko puta po desetak dana i noći blokirali pola države. Mi smo bar, pokušali, a oni nisu ni pokušali – konstatuje Grubanov

Irena Nađ