Portal pametne poljoprivrede

Potrebno je da se i svetu  otvaraju sabirni distributivni centri sa najboljom robom iz Srbije, koji bi se zvali ,,Srpska kuća“, obeleženi i ćirilicom. Desetak takvih objekata u gradovima kao što su Čikago, Toronto, Beč, Frankfurt, Minhen, Stokholm, Sidnej, Cirih, Milano, Moskva… snabdevenih robom u vrednosti od po najmanje milion evra, označenih ćirilicom, i da su iz Srbije, bila bi i odlična osnova za snabdevanje i malih etno marketa. Bio bi to mudar i tih povratak srpske robe na ta tržišta

Piše: Branislav Gulan

U svetu, u dijaspori, živi više od  četiri miliona ljudi iz ovih krajeva. Procena je da poseduju bogatstvo od oko 80 milijardi dolara! Ako bi samo dva miliona njih potrošilo po 200 dolara za našu robu, označenu sa ćirilicom, što je trošak njihovog jednog odlaska u super market, za Srbiju bi značilo izvoz od 800 miliona dolara godišnje. Cilj je da im se ponude proizvodi iz domovine, označeni sa ćirilicom, a kupujući i štiteći te artikle oni štite sebe i svoj identitet, a čuvaju uspomenu na zavičaj.

Osnovni uslov da se srpskoj dijaspori omogući da kupuje robu iz otadžbine je da takve robe bude dovoljno i u kontinuitetu na probirljivom tržištu. Vremenom će neki od proizvoda na taj način postati i brend, označen ćirilicom. Uz sve to oni će početi i češće da koriste ćirilicu u porodicama, dopisivanjima, a to će i prenositi na svoju decu. Da bi to uradili potrebno je jedinstvo proizvođača i trgovaca ovde, da bi otišli u svet i otvarali srpske sabirne distributivne centre sa najboljom robom, označenom ćirilicom.

Desetak takvih objekata u gradovima kao što su Čikago, Toronto, Beč, Frankfurt, Minhen, Stokholm, Sidnej, Cirih, Milano, Moskva… snabdevenih robom u vrednosti od po najmanje milion dolara bila bi i odlična osnova za snabdevanje malih etno marketa i mudar i tih povratak srpske robe, obeležene ćirilicom, na ta tržišta. Ovakvi centri bi se zvali ,,Srpska kuća“, a takve objekte po svetu imaju gotovo sve razvijene zemlje na koje se ugledamo i kojima težimo. Srpske kuće bi trebali prvo da otvorimo i ovde u Srbiji, a potom i u svetu. Sve što bi se se nalazimo u srpskim kućama, imalo bi na etiketama oznake pisane ćirilicom! To znači da bi bili proizvodi iz Srbije! Ćirilica bi bila  pismo sa kojim bi se ,,govorilo“ u tim i takvim kućama!

Osnovno za preživljavanje jezika je da se prenosi deci, da ima institucionalnu podršku,  da se neguje u školama. Zato se postavlja pitanje svakom od nas koliko doprinosi očuvanju srpskog jezika i pisma, odnosno ćirilice?  Oni čija deca idu u školu znaju da se u prvom razredu ne uče slova na isti način u svim bukvarima, što ranije nije bio slučaj.

Konkretno, ćirilično slovo „š“ negde se piše crtom, negde bez. Slova se razlikuju i u zavisnosti od fonta, što sve zbunjuje decu.  I ne samo to, udžbenici čak sadrže i različite pojmove. U jednom udžbeniku sreće se pojam „kružnica“, a u drugom kružna linija.Navešćemo vam i neke reči i izraze koje svakodnevno koristimo, a da i ne znamo koliko time doprinosimo nestajanju maternjeg jezika. Mnogi koriste reč „kompjuter“ umesto „računar“, „doktor“ umesto „lekar“, „ivent“ umesto „događaj“, idu u „bekstejdž“, a ne „iza scene“, obraćaju nam se „oficijelno“ umesto „zvanično“…

Ono na šta se starije generacije obično „naježe“, su relativno nove reči koje nam je doneo internet: daunload, guglovanje, butovanje, lajkovanje, atačment, vorkšop, ali i skraćenice BTW (by the way), web… Ove i mnoge druge reči, ne upotrebljavaju samo mladi, već i visoko obrazovanih ljudi, oni od kojih se to nikako ne očekuje.

Engleski jezik jeste dominatan, ali moramo znati i da se u svetu svakih sedam dana ugasi jedan jezik.

Da bi preživeo jezik mora da se prenosi deci, da ima institucionalnu podršku, svoje pismo, da se neguje u školama, medijima… Naravno, važno je govoriti i pisati pravopisno i gramatički ispravno.

Srbija region bez GMO

Za uspešan razvoj Srbije u celini nužno je da agrar bude strateška delatnost i da se prostor Srbije proglasi za region bez proizvodnje genetski modifikovane hrane. To je do sada uradilo više od 136 opština u Srbiji! Kada bi poljoprivreda dobila takav tretman i ulaganjem od samo milijardu dolara ili dolara godišnje, već za dve – tri godine proizvodnja hrane vrednosno bi mogla da se udvostruči (to je u 2012. godini, kada je pad proizvodnje u agraru bio 18,5 odsto iznosilo 3,8 milijarde dolara, a kada je u agraru pad proizvodnje hrane u 2015. godini bio  osam odsto govorilo o vrednosti od oko 4,7milijardi dolara).

U 2016. godini rast proizvodnje u agaru je bio osam odsto, a zatim u 2017. godini pad od 10,7 odsto i ukupan vrednsto proizvodnje oko četiri miliajrde doalra. U Vrednsto agrarne proizvodnje u Srbiji po jednomhektaru je oko 1.000 dolara. Sa takvom vrednošću ne može se bitikonkuretno jer oni sa kojiam se takmičimo iamju i po šest puta veću proizvodnju po hektaru. U 2013. godini agrarna proizvodnja je imala rast od blizu 20 odsto i njena vrednost je bila 5,2 milijarde dolara, a vrednost izvoza iz poljoprivrede je iznosila oko 2,5 milijardi dolara, a uvoza oko 1,2 milijarde dolara.

Ukupan izvoz srpskih poljoprivred¬nih proizvoda u 2016. godini dostigao je 2,85 milijardi dolara, dok je uvoz u toj oblasti bio upola manji – 1,4 milijarde. Godinu dadana kasnije, 2017.godien izvoz je bio oko tri miliajrde doalra, a suficiti u agraru oko 1,5 milijardi dolara. Ali, to nije izvoz hrane, već sirovina za njenu proizvodnju! Taj odnos bi bio još bolji kad bi struktura izvoza išla prema fi¬nalnim proizvodima, a struktura uvoza samo za ono što je neophodno za repro lanac. Svi proizvodi koji se izvoze, recimo, u Bosnu i Hercegovinu, Makedoniju, Crnu Goru, ali i na mnoga druga tržišta, dakle, gde god je to moguće zakonski i po propisima, da se obeležavaju ćiriličnim pismom!

Srbija sa proizvodnjom hrane može u potpunosti da zadovolji domaću tražnju, rezerve i od izvoza bi godišnje prihodovali više od pet milijardi dolara.  Uz sve to uposlili bi se preradni kapaciteti koji se sad koriste tek sa 30 do 50 odsto! Sa takvim razvojem do 2020. godine bi proizvodnja imala stalnu stopu rasta od pet do 20 odsto. Time bi zadovoljili domaću tražnju na višem i kvalitetnijem nivou i obezbedili devizni priliv od izvoza od šet milijardi dolara.

Sa takvim tempom razvoja u 2030. godini pored zadovoljenja domaćih potreba na najvišem nivou od izvoza bi prihodovali 10 milijardi dolara. Od sadašnjih 631.000 gazdinstava u Srbiji bi 2020. godine bilo oko 350.000 komercijalizovanih gazdinstava sa prosečnom veličinom poseda od 15 i više hektara. Ostala bi sitna gazdinstva ispod 10 hektara sa okućnicama, koja bi morala biti organizovana u zadruge. Ona bi imala značajnu naturalnu proizvodnju i potrošnju i bavila se  turizmom.

Svuda bi sve oznake bile pisane ćirilicom! Proizvodnja hrane bi bila namenska za turizam (domaći i strani), takođe sa ćiriličnim oznakama! Ako se zna da u EU ima oko 500 miliona stanovnika (deset odsto njih ili 50 miliona se izjasnilo da hoće da troši samo hranu bez GMO) onda je šansa Srbije da proizvodi i prodaje takvu hranu, opet naznačavam sa ćiriličnim oznakama, gde god i kad je to moguće! Čak ne bi mogla da proizvede ni dovoljne količine takvih potrepština, jer su one namenjene i onima poreklom iz Srbije, koji jedva čekaju da kupe nešto iz zavičaja. Ne sme se gubiti iz vida ni da je takva hrana u svetu skuplja za 30 do 50 odsto od obične.

Mogla bi da se izvozi iz Srbije, ali i da je troše turisti u njoj. Takva hrana, bez GMO, i cela Srbija bi po njoj postala brend poznat u svetu! Na taj način bi poljoprivreda postala agrobiznis! Tako bi se proizvodi iz Srbije nudili kao brend. I odmah da se ponudi i odgovor šta bi to bio srpski brend, označen ćirilicom? Ako bi pojasnili šta je to, onda treba reći da je to nešto kvalitetno, dobro poznato na tržištu, lepo, najčešće skupo, sa poznatim imenom. Inače reč brend je engleskog porekla, čije je osnovno značenje oznaka, marka. Brend je i izvor konkurentske prednosti i predstavlja obezbeđenje konstantnog kvaliteta koji je prepoznatljiv sa imenom.

Uspešan brend mora da ima četiri karakteristike, a to je neponovljiv, besmrtan, ubedljiv i konstantnog kvaliteta. Srpski brend mora da ima i znak Made in Serbia. Uspeh brenda  je uvek rezultat njegove autentičnosti, međutim, najveći problem koji se javlja prilikom ustanovljenja brenda na tržištu jeste kako ga učiniti autentičnim i prvi se pojaviti sa tim artiklom označenim ćirilicom, ako je to moguće, što bi sa stvaranjem prostora bez proizvodnje genetski modifikovane hrane učinili prvi u svetu! Takva hrana bi između ostalog bila označena i sa ćiriličnim pismom!

Nekada je naš najznačajniji izvozni proizvod bila suva šljiva. Prvi izvozni posao Srbije u SAD 1897. godine bilo je izvoz 40.000 tona suvih šljiva (danas je taj izvoz ukupno u svet, manji od 5.000 tona godišnje). Malo je proizvoda koji su stekli domaći i svetski ugled kao što je ,,žuta osa“, ,,sokolova rakija“, a očekujemo da dobijeno od EU svoj prvi priznati brend – ,,srpsku šljivovicu“. Za izlazak Srbije u svet na prvom mestu su proizvodi ,,zdrave hrane“. Vojvodina je prva krenula da obeležava svoje proizvode sa znakom ,,Najbolje iz Vojvodine“  (ćirilicom), pa je tu oznaku dobilo više desetina proizvoda. Inače, EU dozvoljava određenim proizvodima pristup na svoje tržište ako su geografski zaštićeni i sertifikovani po njenim pravilima, a uz to gde god  je to moguće, označe sa ćirilicom, a i natpisi iznad njih u marketima da su pisani ćirilicom.

Sva ta hrana bi se proizvodila na savremen, ali i tradicionalan način. Kada se pomene rakija, ona se ne bi pekla u destilerijama već na stari, tradicionalan način u kazanima kao i do sada. Ili drugi primer: džemperi iz Sirogojna bi se i dalje pleli ručno, čime bi se sačuvala tradicija njihove proizvodnje.

Da se nekada iz Srbije uspešnije nego danas u svet izvozilo najbolje potvrđuju činjenice da je narodni dobrotvor i trgovac Miša Anastasijević koji je zahvaljujući svojoj umešnosti od sveta imao trgovačke privilegije, čak i monopol, između ostalog na izvoz soli i uvoz robe iz Austrije. Zahvaljujući takvom radu stvorio je kompaniju sa 10.000 ljudi, imao je 80 brodova. On je bio i najveći trgovac na Balkanu. I Miloš Obrenović je godišnje samo u Austriju izvozio 250.000 tovljenika… Tada je Srbija imala trgovinski suficit sa svetom! Za takvim trgovcima, po novom imenu, biznismenima, Srbija danas vapi. Naravno, da ti proizvodi noće oznbaku sa ćiriličnim pismom!

Mudar i tih povratak

U svetu, dijaspori, živi više od  četiri miliona ljudi iz ovih krajeva. Oni godišnje u Srbiji pošalju od 2,5 do pet milijardi  dolara! To je znatno više nego što u nju dođe direktnih stranih investicija! Ako bi samo dva miliona njih potrošilo po 200 dolara za našu robu, što je trošak njihovog jednog odlaska u super market, za Srbiju bi značilo izvoz od 800 miliona dolara godišnje. Cilj je da im se ponude proizvodi iz domovine, a kupujući i štiteći te artikle oni štite sebe i svoj identitet.

Osnovni uslov da se srpskoj dijaspori omogući da kupuje robu iz otadžbine je da takve robe bude dovoljno i u kontinuitetu na probirljivom tržištu. Vremenom će neki od proizvoda na taj način postati i brend, označen ćirilicom. Da bi to uradili potrebno je jedinstvo proizvođača i trgovaca ovde, da bi otišli u svet i otvarali srpske sabirne distributivne centre sa najboljom robom. Desetak takvih objekata u gradovima kao što su Čikago, Toronto, Beč, Frankfurt, Minhen, Stokholm, Sidnej, Cirih, Milano, Moskva… snabdevenih robom u vrednosti od po najmanje milion dolara, bila bi i odlična osnova za snabdevanje malih etno marketa i mudar i tih povratak srpske robe, označene ćirilicom, na ta tržišta.

Jer, ciljano bi bila slata za tržište gde bi je kupovali ljudi sa ovih područja, koje bi privuklo baš to što piše ćirilicom. Ovakvi centri bi se zvali ,,Srpska kuća“, a takve objekte po svetu imaju gotovo sve razvijene zemlje na koje se ugledamo i kojima težimo. Srbija je i kandidat za prijem u Evropsku uniju. Za nju je otvoreno to značajno tržište sa 500 miliona potrošača! Proizvodi koji bi bili u srpskim kućama imali bi etikete, gde god je to moguće, pisane ćirilicom!

Svest o promeni (do)sadašnjeg sistema u Srbiji postepeno se formira i nameće potrebu uspostavljanja koncepta decentralizovanog ekonomskog i ruralnog razvoja. A, to znači da je Srbiji potrebna nova agrarna i socijalna reforma. O svemu tome treba govoriti i pisati, a gde god je to moguće – ćirilicom! Za sprovođenje takvog koncepta potrebno je uraditi i regionalizaciju Srbije. Definisanje regiona po pravilu mora biti povezano sa ciljem koji se želi postići.

Za definisanje regiona po pravilu potrebno je, pre svega, promeniti dosadašnji netržišni, snabdevački i centralizovani koncept agrarnog razvoja i postaviti ga u koncept savremenih tržišnih kretanja, kakvom teži i evropska poljoprivreda. Novi koncept ruralnog razvoja mora da se zasniva na specifičnostima pojedinih regiona. To znači da se dosadašnja podrška agrarnoj politici, kao dominantnoj, (a skromnoj) i praktično jedinoj u našim ruralnim područjima, kroz tržište robe i cene poljoprivrednih proizvoda, mora sve više usmeravati na direktna plaćanja.

Treba se prisetiti da je u Srbiji sredinom devedesetih godina XX veka sprovedena regionalizacija pravljenja administrativnih regiona (okruga) i da ona nije dala očekivane rezultate. Umesto bržeg i boljeg regionalnog razvoja, okruzi su prouzrokovali razbijanje nekih već postojećih regionalnih veza, koje su u prostoru relativno dobro funkcionisale, nezavisno od bilo kakvih birokratskih i administrativnih ustrojstava. Okruzi su veštački pravljeni regioni, tvrdo administrativno formulisani i krajnje nefunkcionalni u prostoru. I još nešto u Srbiji je regionalizacija vrlo često pogrešno shvatana kao politički fenomen. Pokretanje ruralnog razvoja je različito od regiona do regiona.

U Srbiji postoje tri osnovna agrarna regiona: ravničarski, brdsko  – ravničarsko – planinski i planinsko – brdski. Ravničarski region (Vojvodina) je bazično orijentisan na intenzivnu ratarsku proizvodnju. Dominantni brdski – region Centralne Srbije ima perspektivu, uglavnom u stočarskoj proizvodnji, a značajne grane treba da predstavljaju proizvodnja mleka i voćarsko vinogradarska proizvodnja. Kada je reč o voćarskoj proizvodnji u ovim regionima bitno je istaći da taj deo ima perspektivu. Planinsko brdski – region (to je jugoistočni deo Centralne Srbije) ima perspektivu za ekstenzivno stočarstvo, pre svega, ovčarstvo i govedarstvo.

Dakle, uz niz promena i stavljanje agrara u funkciju strateške oblasti mogu se ostvariti i ostali planovi, pre svega, u proizvodnji, a zatim i u dugoročnom izvozu naših proizvoda na svetsko tržište, koji bi zavisno od tržišta bili obeležavani ćirilicom! Realizacija koncepta regionalnog ruralnog razvoja, i uklapanje tradicionalnog sa savremenim, važan je uslov za razvoj preduzetništva i za povećanje izvoza. Sve što radimo moralo bi da se označava prvo sa ćirilicom!

Analiza svetskog tržišta agrarnih proizvoda pokazuje da Srbija ima realne mogućnosti za izvoz mnogih agrarnih proizvoda, dobar deo njih označenih ćirilicom, od kojih navodimo sledeće:

         Šećer, kao najveći izvozni agrarni proizvod u Srbiji može da se prodaje  u svetu u količini od 250.000 tona i to u EU, Makedoniju, Bosnu i Hercegovinu, Hrvatsku, Sloveniju i Rusiju;

         Pšenica, kao strateški srpski agrarni proizvod, mogao bi da se izveze u količini od milion tona godišnje u Rusiju, Alžir, Maroko, Egipat, Libiju i neke zemlje Dalekog Istoka (Kinu);

         Kukuruz bi Srbija mogla da izvozi u količini od tri miliona tona godišnje i uz to 25.000 tona semenskog kukuruza. Moguće ga je plasirati u Rusiju, Ukrajinu i još neke od bivših republika SSSR-a, zatim u Rumuniju i Bugarsku. Ona se već nalazi među deset najvećih svetskih izvoznika kukuruza;

         Ulja – Srbija bi mogla godišnje da izvozi po 100.000 tona;

         Duvana bi imala za evropsko tržište u količini od 7.500 tona godišnje, a cigarete bi izvozila u Rusiju. Izvoz bi bio vredan najmanje 20 miliona dolara

         Voće i povrće može da se izveze godišnje u vrednosti od 400 miliona dolara i to samo na tržište EU (Nemačka, Austrija, Italija, Velika Britanija);

         Lekovito bilje i šumski plodovi mogli bi godišnje da donose oko 50 miliona dolara, sa tržišta SAD, Austrije, Italije i Nemačke;

         Vina i žestokih pića Srbija bi prodavala oko 40.000 tona godišnje u vrednosti od najmanje 50 miliona dolara i to na tržištu Nemačke, SAD, Japana, Kanade;

         Živa junad bi mogla da se izveze u količini oko 20.000 tona na tržište EU

         Juneće meso bi takođe moglo da se izveze u količini od oko 20.000 tona godišnje na tržište Italije, Grčke, Rumunije, Srednjeg Istoka;

         Ovčije meso bismo mogli da prodamo u količini oko 3.000 tona na tržište Italije, Grčke, Švajcarske i nekih zemalja Srednjeg Istoka;

         Konzervisano meso bismo mogli da prodamo godišnje oko 30.000 tona (pre svega, kuvane šunke) na tržište SAD i EU (Nemačka, Austrija, Velika Britanija);

         Sve što bi proizveli, namenski zavisno za koji deo sveta, moglo bi da se proda u zemljama nesvrstanih zemalja. Jer, tu Srbija može da bude konkurentna sa gotovo svim proizvodima;

Zaključak

Srpsko selo se nalazi na raskršću između nestanka i opstanka. Proces devastacije ruralnih područja je veoma intenzivan. Manifestuje se u raznim formama. Da bi se zaustavili negativni trendovi na srpskom selu potrebna je nova i ofanzivna politika ruralnog razvoja, uz novu agrarnu i socijalnu reformu. Prema prihvaćenom gledištu ekonomske teorije cilj ruralnog razvoja jeste bolja valorizacija ruralnih resursa, njihov doprinos povećanju bogatstva i blagostanja, posebno ruralnih stanovnika, a takođe i društva u celini. Sela nisu samo proizvodni pogoni, već i mesta za život, boravak, odmor, rekreaciju… Evropska iskustva treba da nam budu poruka u politici ruralnog razvoja, koja mora biti prilagođena lokalnim resursima i inicijativama., a sve to ćirilicom pisano i obeležavano i beleženo!

(Autor je publicista i agroekonomski analitičar)