Portal pametne poljoprivrede

Lokalne samouprave u Srbiji budžetske prihode namenjene zaštiti životne sredine već godinama troše nenamenski i u svrhe koje se ekologijom često nemaju veze, kažu sagovornici VOICE-a iz nevladinih organizacija koje se bave zaštitom životne sredine. Stvari su se dodatno pogoršale tokom poslednje tri godine, nakon usvajanja izmena zakona o budžetskom sistemu kojima je omogućeno da se namenska sredstva iz budžeta troše na druge stavke, čime je praktično legalizovana praksa koju lokalne samouprave sprovode.

Dejan Maksimović, foto: SandzakPress.net

“Potrebe da se životna sredina zaštiti su mnogo veće od onoga što se prikupi putem ekoloških naknada, ali ni to se ne koristi. Planiraju se rashodi manji od prihoda, još manje od planiranog se zaista potroši, a i dobar deo onoga što se potroši odlazi na programe koji sa zaštitom životne sredine često nemaju nikakve veze”, ukazuje u izjavi za VOICE prvi čovek Ekološkog centra “Stanište” iz Vršca Dejan Maksimović.

Prema navodima Igora Jezdimirovića iz novosadske nevladine organizacije Inženjeri zaštite životne sredine, takva praksa može biti ne samo pogubna po zdravlje građana, već i loše utiče na proces približavanja Srbije Evropskoj Uniji.

“Značajan deo onoga što Srbija treba da ispuni kroz pregovaračko poglavlje 27 koje se tiče zaštite životne sredine, odnosi se na obaveze opština i gradova, a oni te obaveze sada ne ispunjavaju”, naglašava Jezdimirović za VOICE.

Kako navodi Maksimović, da bi ispunila uslove za članstvo u EU i usaglasila svoju regulativu i praksu sa evropskom, Srbija, prema procenama, u narednim godinama treba da potroši više od 10 milijardi evra na rešavanje problema u zaštiti životne sredine.

“Najveća ulaganja treba da se dese u prečišćavanju otpadnih voda i upravljanju otpadom. To su komunalne delatnosti u nadležnosti lokalnih samouprava i procenjuje se da će 40 odsto finansijskih obaveza iz poglavlja 27 pasti na teret opština i gradova”, kaže Maksimović.

EC “Stanište” je, zajedno sa Centrom za evropske politike iz Beograda, 2017. uradio istraživanje “Lokalne finansije i životna sredina: Koji su ključni problemi i moguća rešenja”, koje je pokazalo da većina od 145 opština u Srbiji u centralnoj Srbiji i Vojvodini ima veće prihode u budžetu namenjene zaštiti životne sredine od rashoda koji se raspoređuju u tu svrhu.

“Između 2010. i 2015, izuzev 2012. godine, tekući prihodi budžeta lokalnih samouprava od namenskih naknada za zaštitu životne sredine bili su veći od rashoda budžetskih ekoloških fondova. Prihodi su se, zbirno za sve opštine, kretali između tri i 4,5 milijarde dinara godišnje, a rashodi između 2,5 i tri milijarde”, ukazuje Maksimović.

Dodaje da su u 2015. prihodi bili veći od rashoda u čak 117 lokalnih samouprava, pa je novac koji su opštine i gradovi morali da prenesu u narednu godinu premašio cifru od 6,5 milijardi dinara.

“Tada je promenjen zakon o budžetskom sistemu i dozvoljeno je da se novac od naknada za zaštitu životne sredine koristi za svrhe koje sa ekologijom nemaju nikakve veze. To se odrazilo već i na nivou planiranja pa su opštine i gradovi u 2016. godini planirali 1,2 milijardu dinara manje rashode namenjene zaštiti životne sredine, iako su se prihodi povećali”, kaže sagovornik VOICE-a.

Dodaje da i potrošeni novac iz ovih fondova zapravo veoma često ide na namene koji zapravo sa ekologijom imaju malo ili nikakvih dodira.

“Od 3,5 milijarde dinara, koliki su bili ukupni rashodi lokalnih zelenih budžetskih fondova u Srbiji u 2015, čak oko milijardu dinara otišlo je na subvencije komunalnim preduzećima, uređenje atarskih puteva, suzbijanje komaraca, izgradnju saobraćajnica i druge komunalne infrastrukture”, kaže Maksimović.

Upravo iz ovih razloga, Inženjeri zaštite životne sredine pokrenuli su Internet sajt nsekodinar.rs na kojem su želeli sistemski da prikažu način na koji se prikuplja i troši “zeleni” budžet grada Novog Sada.

Budžetski fond za zaštitu životne sredine Novog Sada se puni od naknade za zaštitu životne sredine, te dela naknada za zaštitu od supstanci koje oštećuju ozonski omotač, plastične kese i emisije praškastih materijala, kao i dodatno iz gradskog budžeta. Na primeru 2017. godine, Jezdimirović pokazuje da su planirani i ostvareni prihodi bili oko 255 miliona dinara, ali da su na kraju rashodi bili 21 milion dinara manji.

“No, veći deo problema odnosi se na činjenicu da se gro novca iz Budžetskog fonda koristi za namene koje se ne mogu nazvati zaštitom životne sredine, osim eventualno na nivou edukacije. Dobar deo tog novca odlazi javno-komunalnim preduzećima ’Gradsko zelenilo’ i ‘Čistoća’ za poslove poput uređenja zelenih površina u gradu”, navodi naš sagovornik.

Jezdimirović ukazuje da komunalna preduzeća za te poslove već dobijaju novac iz gradskog budžeta.

“Na ovaj način, kroz ‘eko dinar’ grad praktično dodatno subvencioniše ta preduzeća”, naglašava.

On navodi da ćemo tokom procesa približavanja Srbije EU imati obavezu da izgradimo regionalnu deponiju i prečistač otpadnih voda u Novom Sadu. “Ali naše vlasti očigledno smatraju da je od toga važnije davati indirektne subvencije ‘Zelenilu’”, kaže.

Igor Jezdimirović

Dodaje da o načinu na koji se upravlja “eko dinarom“ na karakterističan način govori upravo nedavna najava gradonačelnika Novog Sada Miloša Vučevića da će u gradu poskupeti odnošenje smeća zbog troškova izgradnje buduće regionalne deponije.

“Izgradnja regionalne deponije bi, prema procenama, trebalo da košta oko 14 miliona evra. S obzirom da se kroz Budžetski fond za zaštitu životne sredine godišnje prikupi dva miliona evra i da, uz Novi Sad, u izgradnji deponije treba da učestvuje još sedam okolnih opština, jasno je da da je taj novac mogao biti prikupljen od namenskih sredstava u samo nekoliko godina. Dodatno, pošto je odavno prošlo vreme za reviziju i lokalnog i regionalnog plana upravljanja otpadom, postavlja se pitanje na osnovu kojih podataka se došlo do procene da je neophodno poskupljenje iznošenja smeća. Ovako se, bez jasne analize, svi troškovi svaljuju na krajnje korisnike. Jednostavno, sistem je previše složen da bi se davale tako paušalne ocene“, kaže Jezidimirović.

Deo novca, 30 miliona dinara, iz Budžetskog fonda odlazi i na finansiranje aktivnosti ekoloških organizacija, od kojih su mnoge potpuno nepoznate javnosti, o čemu je VOICE već pisao.

“U 2017. godini su na taj način finansirana 93 projekta. S obzirom da se taj novac dodeljuje sredinom godine i da po propozicijama svi ti projekti moraju da budu vidljivi građanima, to bi značilo da se u drugom delu godine mi praktično svaki ili svaki drugi dan na ulicama grada susrećemo sa nekim ekološkim aktivnostima. Svi znamo da to nije slučaj”, ukazuje naš sagovornik.

Dejan Maksimović ocenjuje da do nenamenskog trošenja budžetskog novca namenjenog zaštiti životne sredine dolazi zbog toga što ekologija ni među donosiocima odluka, ali ni i u široj javnosti, nije oblast koja pobuđuje veću pažnju.

“Naše društvo je opterećeno socijalnim pitanjima, nezaposlenošću, i smatra se da problemi životne sredine nisu prioriteni. Vlasti na svim nivoima imaju velike troškove po pitanjima koje smatraju važnijim, pa budžetske prihode zakidaju tamo gde ima najmanje otpora”, zaključuje Maksimović.

Vladimir Čvorkov (VOICE)