I kineske urme vole vojvođansku ravnicu
Dejan Kovač iz Bačkog Monoštora, bacio u proizvodnju kineske urme, koja po najnovijim nutricionističkim „vjeruju“ predstavlja najzdravije voće na svetu.
Da svet postaje globalno selo ne svedoči samo internet i novi vidovi komunikacija među ljudima sa različtiog dela zemljinog šara i to u „real time“ , što će reći realnom vremenu, već se nekako planeta stisnula i kad su u pitanju čuda dunjaluka koja na trpezi završavaju. Pre je važilo da je kuća domaćinska kada suva šunka „sastavi“ sa svežim paradajzom, a danas, kad rajski plod iz plastenika na kuhinjski astal dolazi i licem na Božiće, ne treba se čuditi i novim voćkama i povrćkama što opsedaju pijačne tezge i rafove supermarketa. Godži bobice, batat, čia semenke… i kojekakav drugi poljo-espap sve je češći i u fensi receptima, čemu se ne treba čuditi kada ni palenta ili pula više ne nosi svoje starostavno ime već se korn-mafinom zove.
 |
| Voćnjak sa oko 130 stabala kineske urme, foto: Dnevnik |
A ovaj „mejnstrim“ je, k’o kanda, shvatio i Dejan Kovač, rođenjem i životnim priključenijem Bačkomonoštorac, pa se prvi u ovoj čemernoj Srbiji, vazda raspetoj između gologuzije i malograđanske imitacije nekog virtuelnog, srećnijeg evro-atlantskog sveta, bacio u proizvodnju kineske urme, voćke čudnovate, koja po najnovijim nutricionističkim „vjeruju“ predstavlja navodno najzdravije voće na svetu. I da vidiš, ide mu…
-Prošle jeseni ne da nisam imao problema sa prodajom, već sam mogao da prodam tone i tone žižule, samo da sam je imao – kaže Dejan, pozivajući i druge voćare da mu se pridruže u ovakvoj proizvodnji
– Pre šest godina sam, koliko ja znam kao prvi u Srbiji, iz Slovenije nabavio sadnice, koje nisu ni bile tako jeftine, nekih 25 evra komad, ali sada, kad su i moje žižule stale na rod, i sam proizvodim sadnice za kojima je sve veća potražnja.- priča Dejan, koji je zbog tog drugog naziva kineske urme, voćke čudnovate, umesto roditeljskog Kovač, dobio u Bačkom Monoštoru drugo prezime, špicnamen Žižula.- Iskren da budem, do tada se nisam uopšte bavio voćarstvom, pa čak ni poljoprivredom jer ni zemlju svoju nisam imao, ali krstareći po internetu shvatio sam da je kineska urma ne samo jedna od najzdravijih voćki na svetu, već i da je bogom dana za organski uzgoj, pošto nema ni prirodnih neprijatelja, uopšte ne poboljeva, niti su joj potrebni neki posebni uslovi za uzgoj.- pojašnjava nam Dejan, dok stoji u svom voćnjaku na obodu sela sa nekih 130 stabala kineske urme koja je već „stala na rod“. Stabla na njegovoj plantaži čudna, orezana, kako to voćari kažu, „u glavu“ odnosno sve do najdebljih grana, kako se ni jedno voće na ovim prostorima ne orezuje, ali ubeđuje nas Dejan da tako i treba.
– Nije to ništa, još ćemo imati i letnju rezidbu, pošto je tokom pune vegetacije biljka jako bujna, pa do kraja septembra, polovinom oktobra,, kada berba i počinje, treba je još jednom orezati, da krošnja „prodiše“ i da plodovi budu što sočniji.- tvrdi Dejan špicnamenom Žižula, koji već sa svakog stabla u jesen ubere maksimum od pedesetak kilograma čudnog ploda, koji po ukusu potseća na nešto između jabuke i kruške.- Izuzetno je ukusna, ali i zdrava, pošto ne samo da smanjuje pritisak, već i poboljšava probavu, podiže imunitet…- nabraja Dejan prednosti voća iz dubina Azije koje ima 20 puta više vitamina C od limuna i inih agruma i čija se cena na srpskim pijacama kreće i do 600 dinara po kilogramu. Kad se domogne i sertifikata o organskom uzgoju, profit od žižule bi mogao da bude i veći, pre svega u izvozu jer na tezgama Slovenije kilogram ovog voća dostiže cenu i od 11 evra, a pri tome ga nema „ni za lek“, baš kao i u celoj Evropi u kojoj je žižula još cenjenija.
Kako svaka roba ima svoga kupca, tako i žižula nađe put i do cegera domaćeg potrošača, mada ovaj preduzimljivi Bačkomonoštorac tvrdi da mu je za to trebalo nešto vremena.
– U početku, dok se ljudi nisu upoznali sa kineskom urmom i videli njene prednosti, bilo je manjih problema sa plasmanom, ali evo, hvala Bogu, prošle jeseni ne da nisam imao problema sa prodajom, već sam mogao da prodam tone i tone žižule, samo da sam je imao.- veli, pozivajući i druge voćare da mu se pridruže u ovakvoj proizvodnji, Kovač koji je već posadio još pola jutra kineske urme sadnicama iz vlastitog rasadnika iz kojeg nove zasade formiraju i voćari iz cele Srbije.- Sa ovim obimom proizvodnje „dobacio“ sam samo do Novog Sada, a mada me i iz Beograda svako malo zovu, ne mogu da postignem…- vajka se bačkomonoštorski voćar, koji će nakon ove sezone i zvanični, državni, sertifikat o organskom uzgoju dobiti, serbez ulazi u treću godinu strogo kontrolisane proizvodnje kineske urme.
Kako kaže, za razliku od ostalih voćara, ne muči ga toliko ni problem nedostatka radne snage ( pobeglo to sve da pere i čuva babe po pustoj Nemačkoj), pošto ovo voće postepeno sazreva, bere se pomalo svaki dan-dva, dugo može da stoji na sobnoj temperaturi i u gajbicama, pa mu je za sada u ovom poslu dostatna pomoć vlastite porodice, a pride je kineska voćka otporna na zimu. Kasno, oko Đurđevdana, cveta, pa je ni povremeni prolećni led, poput ostalog voća, ne može iznenaditi u cvatu, a što se prihrane tiče, tek svake dve-tri godine u međuredni razmak razbaci i isfreza po koju prikolicu stočnog đubra, stajnjaka. Jedina stvar koja mu „sreću kvari“ je nezasita žeđ stabala žižule, koja bez puno vode i zalivanja ne mogu da napreduju, pa je zato i njegov voćnjak, inače formiran na zemlji šeste ( najgrđe) kategorije kvaliteta, opremljen „kap-po-kap“ sistemom za navodnjavanje. Ali ionako je Bački Monoštor na obali Dunava, pa samo malo jače ašov zabodeš i eto ti blagodatne vode….