Portal pametne poljoprivrede

Svaka ozbiljna priča o srpskoj poljoprivredi polako gubi smisao i to iz dva razloga. Prvi je što poljoprivrednici u suštini ne žele nikakve promene ili ih veoma malo smatra da nešto u ovoj državi i ovoj privrednoj grani  treba da se menja. Drugi razlog je taj što su globalne promene u svetskoj ekonomiji toliko napredovale da naša poljoprivreda ovakava kava je nema šanse da se upusti u ozbiljnu utakmicu. Barem najveći deo onog što sada zovemo poljoprivrednom u Srbiji.

Sve napreduje ogromnom brzinom a mi imamo ministra koji vodi politiku koja nije zasnovana ni na jednoj civilizacijskoj tekovini i nauci u agraru već na tome šta mu je rekao Vučić i šta su mu rekli neki njegovi seljaci u nekom njegovom selu na nekom neznanom mestu. Kad god čuje neku susvislu primedbu, Nedimović odgovori da neki njegovi seljaci ne misle tako a podseti i da je Tito umro. To vam je politika i to vam je ministar.

Za prvu tezu ne treba puno pametovati. Ako u ovakvoj ekonomskoj situaciji 80 odsto seljaka koji izađu na izbore glasaju za vladajuću stranku, ma ko ona bila, ne šalje se nikava druga poruka osim one da je sve u redu i da ništa ne treba da se menja. Što bi vlast povećavala subvencije, davala nadoknade kao što sad Tramp radi pomažući svoje farmere dok traje trgovinski rat s Kinom… Takse od kineske robe daje farmerima koji su ostali bez izvoza. Što bi Vučić  drešio kesu? Nije blesav kad su seljaci zadovoljni. Niko u politici ne daje ako ne mora. Na kraju sledi čuveno kao da su žuti bili bolji ili ono kao da će neko drugi biti bolji. Možda su oni koji tako misle u pravu, ali to ne znači ništa drugo osim da se ništa nabolje promeniti neće. Pa vozi ovako. Pa zašto onda se se puno lupa glava.

Diletanati, neznalice, propagandisti… Ali agresivni. Kako Nedimović održi predavanje svakom vojvođanskom seljaku kad mu se ne sviđa neko pitanje. Drčan, bahat, pojma nema i ništa što je obećao da će uraditi uradio nije kako treba. Sve napola ili pak nije uradio ništa. Bruka s Tenisom, bruka s izvozom junetine u Tursku, bruka u investicijama u prerađivačku industriju, bruka s otkupm malina, jabuka…. Ali iza njega stoji glasačko telo od 80 odsto seljaka i šta ga briga šta pričaju oni koji se zaista ozbiljno poljoprivredom bave. Njih će lako da utiša pretnjama ucenama i bezobrazlukom. Onaj ko nešto ima i ko je nešto stvorio vlastitim radom taj se plaši. Budale se nikoga i ničega ne plaše.

Drugo. Kojom će to ozbiljnom i konkurentnom poljoprivredom moći da se bave naši paori kad su trendovi da su za bilo kakvu proizvodnju potrebne sve veće i veće investicije, a naša gazdinstva su sve siromašnija i siromašnija. Za bavljenje poljoprivredom nophodna su sve veća ulaganja, rizik je takođe globalno sve veći, a neizvesnost u srpskoj poljoprivredi nikada u istoriji nije bila veća, bez obzira na to šta Nedimović i Vućić lupetaju. Naravno, misli se na ogromnu većinu onih koji danas moraju da žive od poljoprivrede.

Voćnjak danas ne možete da podignete bez tridesetak hiljada evra, vinogradarstvo traži iste standarde, povrtarstvo postaje vrhunski biznis s investicijama koja  su ravne onima u voćarstvu. Ratrstvo? Ko može da gaji žito ili uljarice na desetak hektara i da od toga živi? Niko. A s godinama biće sve teže i teže.

Stočarstvo? Pa ljudi moji svet ide ka proizvodnji mesa iz epruvete, a ne ka razvoju tova. Meso će se proizvoditi u fabrikama. Nema klanja i ubijanja. Ova civilizacija neće još dugo sebi dozvoliti da gaji životinje da bi ih ubijala. Neće dozvoliti licemerje.  Civilizacija sazreva i razvija tehnologije, a meso neće stizati iz štala i klanica. Ozbiljnom poljoprivredom će se baviti bogataši i tehnološke kompanije a sve manje poljoprivrednici sitnoposednici. Njima preostaje preživljavanje, priča o organskoj poljoprivredi, neprskane jabuke i kruške, puževi, aronija, nojeva jaja… Seoski turizam… Da ne zaboravimo ove pametnjakoviće što propagiraju povratak na selo. Da podsetimo da selo i poljoprivreda mogu i ne moraju da imaju bilo kakve veze. U budućnosti će ta veze biti sve manja i manja.

Problem je takođe i što u svemu kasnimo decenijama i svaku šansu da se uključimo u svetsku poljoprivredu smo propustili. Posed katastrofalno mali, a tajkuni sve jači i jači.U otkupu i plasmanu vlada totalno rasulo. Ne zna se ko pije a zna se ko plaća. Da apsurd bude veći, veličina poseda ne bi bila problem da postoji ozbiljna organizacija poljoprivrede u Srbiji, da se neka državna institucija bavi organizovanjem seljaka, marketingom, svetskim i domaćim tržištem, da u ivanjičkom kraju imamo državnu agenciju za maline, u Mačvi i Pocerini agenciju za jagode, u Bačkoj za povrtarstvo, ratarstvo, u Irigu za vinogradarstvo… To je ozbiljan pristup države, a ne ovo što rade ovi pajaci koji prete seljacima na skupovima koji su zatvoreni za javnost i kojim prisustvuju samo odabrani mediji.

Sad se vidi kolike su koristi od IPARD-a, a da smo ga imali pre 15 godina silna mehanizacija bi stigla  kad je trebala da stigne… Umesto rada na IPARD-u vlast je selila i preseljavala Upravu za agrarna plaćanja, umesto da znanje vodi poljoprivredu preko stručnih službi, Vučić je otpustio nekoliko stotina poljoprivrednih inženjera. S pravim diplomama  naravno. S druge strane, lažne doktore, prevarante i plagijatore stavio da vode državu.

Nauka može da spase poljoprivredu kao što je IT spasao ekonomiju, a ne spajanje kablova, delovi i posao za minimalac u kojekavim stranim investicijama za čiji dolazak smo mi platili. Koliko je sve apsurdno vidi se i po čuvenim strategijama poljoprivrede. Svaka vlast i vlada su je usvajali, ali ni jedna nikada nije usvojila akcioni plan. I jedno i drugo zvuči onako mnogo pametno, a suština je jednostavna. Strategija vam je priča o tome šta treba da se uradi, a akcioni plan je kako to da se postigne. Svi su bili pametni kad treba da najavljaju šta treba uraditi, ali niko nije znao kako to da postignemo.

I tako do sudnjega dana.

Milovan Lukić