Portal pametne poljoprivrede

U Srbiji se riba gaji u 15.000 hektara ribnjaka i u ovoj grani je zaposleno oko 1.850 radnika. Dve trećine potreba za ribom Srbija mora da uvozi. Dok se u Evropi prosečno po stanvovniku troši 21,4 kilograma ribe u Srbiji je to između pet i sedam kilograma. Proizvodnja ribe profitabilna delatnost za koju nema interesovanja

 Piše: Branislav Gulan

U svetu se godišnje proizvede oko 52,5 miliona tona ribe čija vrednost premašuje 100 milijardi dolara, kao i da ta proizvodnja beleži trend rasta. Procenjuje se, takođe, da bi te ,,vodene njive’’ mogle da hrane veliki broj od oko 800 miliona pa i više gladnih usta kojih je u svetu sve više. To bi, s druge strane, povećalo potrošnju ribe koja je ;ija potrošnja na svetskom nivou iznosi u proseku 17,1 kilograma po glavi stanovnika.

Evropski prosek je 21,4 kilograma ribe po jednom stanovniku, dok se Srbija, sa prosečnom potrošnjom od oko sedam kilograma nalazi na dnu lestvice. Situacija nije mnogo bolja ni kad je reč o proizvodnji ribe koja ne premašuje 15.000 tona. Inače, u Srbiji se riba gaji na 13.000 do 15.000 hektara ribnjaka, dok se pod pastrmskim ribnjacima nalazi samo 17 hektara. Ova privredna grana u Srbiji danas zapošljava oko 1.850 radnika, a učešće ribarstva u nacionalnom bruto društvenom proizvodu je 0,07 odsto.

Međutim, prema podacima ribarske privrede ove površine su veće za 30 odsto od zvaničnih, a razlog su ribnjaci koji zvanično nisu registrovani kao i činjenica da je poslednjih godina izgrađeno više malih, porodičnih, šaranskih i pastrmskih ribnjaka o čijim prinosima se ne raspolaže sa pouzdanim podacima. Prizvodnja u našim ribnjacima je poluintenzivna, a preko 95 odsto njih je u privatnom vlasništvu.

Pošto u Srbiji nema dovoljno ribe, veliki deo se uvozi, a stručnjaci smatraju da bi se ribnjaci mogli proširiti čak za 100.000 hektara. Proizvodnja na postojećim ribnacima je daleko ispod mogućnosti i nedostiže ni jednu tonu po hektaru (oko 850 kilograma se proizvede na jednom hektaru), a smatra se da bi racionalnije iskorišćavanje sa drugačijim načinom ishrane taj prinos ribe odmah mogao d se poveća na 1.500 kilograma po hektaru.

Preveliki izlov ribe, potrošnja istorijska

 U jednoj trećini svetskih okeana izlov ribe je preteran, a globalna potrošnja ribe je na istorijski najvišem nivou, navode Ujedinjene nacije, upozoravajući na pretnju održivosti tog ključnog izvora proteina za milione ljudi širom sveta. Prekomeran ribolov je naročito izražen u delovima sveta u razvoju, gde se mnogi ljudi već bore sa problemom obezbeđivanja dovoljno nutritivne hrane, piše u izveštaju Organizacije UN za hranu i poljoprivredu (FAO).

“Prisutan je preveliki pritisak na morske resurse i potrebna je znatno veća posvećenost vlada na poboljšanju stanja u njihovim industrijama ribolova”, izjavio je Manuel Barange, director Odeljenja FAO za ribarstvo, zabelezeno 10. jula 2018. godine.

Grana koja traži pomoć

Veoma je važno da Srbija harmonizuje svoju zakonsku regulativu sa propisima Evropske unije kada je u pitanju ribarstvo. To znači da se mora pronaći ravnoteža između različitih interesa. Jer, ribe ne poznaju nacionalne granice, ali je to veoma važna privredna grana za svaku zemlju. Ovo između ostalog ističe Alberto Kamarata iz Evropske komisije, kada je i pitanju Zajednička politika ribarstva u EU. Razvoj ribarstva je veoma važna privredna grana za svaku zemlju, pa i Srbiju, a za to je veoma bitno da se čuje i glas ribara, jer oni moraju da učestvuju u kreiranju zakona i donošenju odluka koje su za njih od bitnog interesa. Po rečima Kamarate, u ovoj oblasti je nužno krivolov svesti na najmanju meru, a mora se smanjiti i eksploatacija ovih resursa.

Dakle, sektor ribarstva je veoma ranjiv i njemu treba pomoć. To znači da se kroz novu agrarnu politku Srbije moraju stvoriti uslovi za održiv ribolovni sektor. Da bi to ostvariti u ribolov Srbije moraju se uvesti evropski zakoni, a pre toga, nužno je utvrditi konkretno stanje i planove za njegov razvoj u budućnosti, navodi Kamarata. I EU će pomoći njegov razvoj iz strukturnih fondova, a to će se povećati kada Srbija postane i kandit za prijem u njeno članstvo. Da je to važna privredna delatnost, njabolja potvrda je i činjenica da je godišnji promet u ribarstvu EU oko 2,8 milijardi evra. Dakle, srpsko ribarstvo treba da bude deo evropske porodice i pre nego što Srbija zvanično postane člancia EU, podvlači Kamarata. Da bi to postigli, potebnoje podići svest o potrebi i politici razvoja ribarstva.

Proizvođači ribe u Srbiji predlažu da se vodni doprinos plaća po hektaru, a ne po kilogramu proizvedene ribe, ali i očekuju finansijsku podršku iz agarnog budžeta.

Šaran za Evropu

Evo kako iz ugla regionalnog lidera u ribarstvu  kompanijne ,,Tropic’’ koja je već pronašla put do evropskog potrošača srpske ribe i sprema se za pohod na rusko tržište izgleda situacija u ovoj privrednoj grani i da li bi državnim subvdencijama trebali podsticati razvoj ribarstva?

,,Podrška države, kroz subvencije i druge vidove pomoći, svakako je neophodna, a to je i preduslov za dugoročan razvoj ribarstva i rast izvoza. Utoliko pre što je ribarstvo perspektivna grana poljoprivrede u koju se nedovoljno ulaže. U tom kontekstu zanimljivo je pomenuti da je Hrvatska usvojila strategiju razvoja i subvencionisanja ribarstva i tako proizvođačima ribe olakšala nastup na domaćem, ali i inostranim tržištima. Ako ovoj priči dodamo regionalnu dimenziju, onda možemo reći da je na tom planu najviše odmakla Turska, čiji su proizvodni kapaciteti pastrmke višestruko uvećani.

Zahvaljujući velikoj finansijskoj pomoći države, Turska je danas jedan od najznačajnijih izvoznika, kako pastrmke tako i morske ribe, poput brancina i orade, na tržiše EU i cenovno je veoma konkurentna’’, kaže komercijalni direktor preduzeća ,,Tropic’’ ribarstvo Vojin Kličković. Veći deo proizvodnje, a reč je o 1.300 tona konzumne kalifornijske pastrmke i oko 2.000 tona šarana ,,Tropic’’ plasira na inostrano tržište, uglavnom u zemlje u okruženju (do potrošača u Srbiji stigne tek oko 1.000 tona ove ribe), a sve je interesantnije i tržište EU (Rumunija, Italija, Austrija Slovenija), Kličković ističe da je ovo kvalitet koji ispunjava zahteve EU.

Ova firma je regionalni lider pa ima i četiri ribnjaka u Republici Srpskoj registrovana za izvoz u EU. On kaže da je cilj ove firme rusko tržište jer se nedovoljno koriste prednosti Sporazuma o slobodnoj trgovini sa Rusijom. Po njegovim rečima osnovna prepreka su nedovoljni proizvodni kapaciteti, jer 1.300 tona konzumne ribe predstavlja samo kap u moru kada je reč o potrebama ruskog tržišta. Tržište Rusije za nas je veliki izazov i mi na tom ,,pohodu’’ radimo već godinama.

U Ribarsko gazdinstvo ,,Ečka’’ u Lukinom selu, stigla je dozvola za izvoz konzumnog šarama i drugih vrsta ribe na svetskom tržištu, kaže direktor tog ribnjaka Nenad Radulović. Cene tovljenog šarana na tržištu evropskih zemalja su bar za trećinu više od domaćih i mi smo spremni da se, posle dve decenije, ponovo susretnemo sa probirljivim kupcima na evropskom i svetskom tržištu, kaže Radulović. Osim za šarana izvozna dozvola važi i za sivi tolstolobik, beli tolstolobik, amur i štuku. Ečanski šaran ima dozvolu i za izvoz u Rusku Federaciju, ali tamo još nije otplovio, pre svega, zbog velike udaljenosti. Ečanski alasi ove sezone vadili su ribu sa 1.700 hektara, što je i najveći ribnjak u regionu, odakle je ulovljeno oko 3.500 tona.

Višegodišnji sekretar Udruženja za poljoprivredu i prehrambenu industriju Privredne komore Srbije (PKS) Milan Prostran ističe da je Srbija veliki neto uvoznik ribe. Primera radi, po njegovim rečima godišnji uvoz ribe u Srbiju vredan je oko 100, a izvoz tek oko sedam miliona dolara. Što se tiče uvoza, najviše se u svetu kupuje morska riba. Po njegovim rečima, Srbija iz sopstvene proizvodnje, uz njeno proširenje, može da podmiri potrošnju slatkovodne ribe.

Od 2019. godine zabranjen ribolov kečige u Srbiji

Ministarstvo zaštite životne sredine usvojilo je predlog Svetske fondacije za prirodu (WWF) da se zabrani ribolov kečige, koji će stupiti na snagu 1. januara 2019, saopštila je ta organizacija. WWF je naveo da će to značajno doprineti obnavljanju ove ugrožene vrste ribe i podsetio da su u junu ove godine objavili studiju koja je pokazala da se kečiga intenzivno lovi u periodu lovostaja, kada je to zabranjeno zbog mresta, kao i da se neometano prodaje na pijacama i u restoranima ispod zakonski propisane dužine od 40 cm.

“Verujemo da će zabrana lova na kečige omogućiti da se obnove populacije ove vrste koja je veoma ugrožena i na svetskom nivou”, kazala je Duška Dimović iz WWF Adria.

Riba za dug život

Samostalna savetnica u PKS mr Mirjana Miščević dodaje da potrošnja ribe u Srbiji po jednom stanovniku iznosi između pet i sedam kilograma godišnje i po tome smo među poslednjima u Evropi, a najmanje se konzumira u poljoprivrednim domaćinstvima. Inače, ribarstvo u Srbiji pre nekoliko godina je vraćeno u nadležnost Ministarstva poljoprivrede, a pre toga dugo je bilo u nadležnosti Ministarstva ekologije. Potrošnja je uslovljena i cenom, a riba se najviše kupuje u vreme, posta. Najveća potrošnja je za vreme slava, primera radi, na Svetog Nikolu i na Badnje veče… Prema nezvaničnim podacima u Srbiji se godišnje pojede oko 32 miliona kilograma ribe, a domaći izlov i proizvodnja obezbeđuju po slobodnoj proceni profesora za ribarstvo na novosadskom poljoprivrednom fakultetu dr Miroslava Ćirkovića oko 12 miliona kilograma.

Tako nam nedostaje gotovo 20 miliona kilograma ribe, što znači da uvozimo blizu 65 odsto potreba. Uvoz ribe i prerađevina od ribe u Srbiju u 2007. godini bio je u vrednosti 61,4 miliona dolara i za 15 odsto je viši nego u istom periodu prethodne godine. Računa se da je rast uvoza bio u tom procentu i u protekle četiri godine, dakle od 2010. godine. Gotovo polovinu uvezene ribe čini oslić koji se najčešće uvozi iz Argentine i Norveške, Kine, Španije i Vijetnama. Ribu uvozi više od 30 firmi i većini je to samo dodatna delatnost. I dok uvozimo dve trećine potrebne ribe, istovremeno, samo u Banatu imamo oko 100.000 hektara zemlje slabije plodnosti u blizini kanala i reka, koja sada služe za ispašu stoke koju nemamo, a pa bi se ta zemlja olako mogla prevesti u u ribnjake.

Neiskorišćeni potencijali

U Srbiji se pod ribnjacima, prema statisti;kim podacima, nalazi nešto više od 14.000 hektara  (od toga su 14.000 hektara šaranski, a ostalo samo na 14 hektara su pastrmski ribnjaci). U njima se godišnje proizvede do 15.000 tona ribe, što podmiruje tek 30 odsto domaćih potreba za ovom hranom. Međutim, od ukupnog broja ribnjaka, čak 20 odsto šaranskih ribnjaka je zapušteno i nalazi se van upotrebe. Na površini od oko 11.000 hektara ribnjaka koji su u funkciji, godišnje se proizvodi 12.500 do 15.000 tona ribe. Od toga oko 11.000 do 13.000 tona je šaranska i od 1.500 do 2.000 tona pastrmska riba. Ovo je između ostalog konstatovano na sednici Grupacije za ribarstvo Udruženja za poljoprivredu, prehrambenu i duvansku industriju i vodoprivredu Privredne komore Srbije.

,,Iako je proizvodnja ribe u poslednjoj deceniji povećana dva do tri puta, i dalje se zajedno sa količinom ribe koja se izlovi iz reka i jezera, podmiruje manje od 30 odsto potreba za domaćom ribom u Sriji, dok se više pod 70 odsto uvozi (morske i slatkovodne ribe).  Za razliku od rastućeg uvoza, izvoz je simboličan i poslednjih godina se kreće te oko nekoliko stotina tona“, kaže profesor Poljoprivrednog fakulteta u Zemunu dr Zoran Marković. Potencijal Srbije za povećanje proizvodnje ribe je ogroman, pre svega, u šaranskom ribarstvu.

Jer, trenutno u Srbiji postoje četiri fabrike hrane za ribe, sa potencijalom ukupne proizvodnje preko 40.000 tona (u 2012. godini je proizvedeno samo 11.000 tona). Treba istaći i to da višne ribnjaka u Srbiji od pre nekoliko godina realizuju jednu od najsavremenijih tehnologija gajenja šarana u Evropi, koja se bazira na korišćenju ekstrudirane hrane, a Srbija je i jedna od retkih zemalja u kojoj se radi na programu selekcije familija šarana, čime se stvara osnov za proizvodnju kvalitetne selekcionisane mlađi, navodi Marković.

Evropska unija je najveći uvoznik ribe na svetu (40 odsto uvoza se ostvaruje u njoj). Ona godišnje uvozi 1,65 miliona tona, a izvozi svega 100.000 tona, tako da postoji odličan potencijal za plasman ribe iz Srbije u države EU. Da bi se i ostvario taj izvoz neophodno je da se šaran, kao glavni izvozni proizvod preradi (filetira, odimi, upakuje…) i plasira na evropsko tržište, za šta je neophodna pomoć države kroz podsticajne mere kroz unapređenje proizvodnje na postojećim ribnjacima. Pored šarana, kao glavne, svakako ne treba zanemariti i ostale vrste koje se proizvode u Srbiji: kalifornijska pastrmka, potočna pastrmka, beli amur, beli i sivi tolstolobik, som, smuđ…

Inače, proizvođači ribe u Srbiji stalno se sukobljavaju sa podređenim položajem u odnosu na ostale grane poljoprivrede. Jer, kako se ističe, u Srbiji nema podsticajne politike za proizvodnju, preradu i marketing ribe. Ipak, u poslednjih nekoliko godina, zahvaljujući aktivnostima Grupacije za ribarstvo PKS, kao i donošenju nekih novih zakona i pravilnika, desile su se pozitivne promene odnosa nadležnih institucija prema ribarstvu Srbije. Jer, ono je preneto u nadležnost ministarstva poljoprivrede Srbije, hrana za ribe je oporezovana sa osam odsto…

Ali, i dalje je prisutno niz problema, jer se naknada za korišćenje voda obavlja po kilogramu prodate ribe, što je destimulativno. Predlog je da se plaćanje obavlja preko korisne proizvodne površine šaranskog ribnjaka. Još uvek je prisutno puno problema u sprovođenju postupka davanja u zakup poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini, pa je potrebno definisati ,,uslovno grlo“ za ribnjake, odnosno za farme na kojima se obavlja gajenje šarana. Profesor novosadskog Poljoprivrednog fakulteta dr Miroslav Ćirković u ime proizvođača ribe predlaže da se voda plaća ne samo po kvantitetu nego i prema kvalitetu i zahteva da cena koštanja vode bude simbolična. On navodi primer da je Hrvatska koja je ukinula plaćanje vode ribnjacima.

Samostalna savetnice u Udruženju za poljoprivredu i prehrambenu industriju PKS Mirjana Miščević, ističe da je riba savršena hrana. Kad pogledate statistike o životnom veku Španaca, Italijana i Japanca, nema sumnje da količina ribe koju jedu igra važnu ulogu. Nijedan lekar ne propušta priliku da ponovi koliko je riba važna za ishranu. Pomislite na svoje umorno čulo ukusa, sažalite se na srce, učinite sebi uslugu – jedite ribu najmanje dva puta nedeljno. Ovako o ribi u tanjiru govori svetska kuloarska zvezda Džejmi Oliver, u svojoj poslednjoj knjizi ,,Srećni dani uz Goli ručak’’. Šarmantni Džejmi popularan je i u Srbiji, samo ga ovde slabo slušaju, pa smo tako poslednja zemlja u Evropi po količini ribe koju pojedemo.Nutricionisti ističu da ribu treba jesti tri puta nedeljno po 150 grama, da bi se postigao maksimalan efekat u organizmu. Ona pomaže u prevenciji mnogih bolesti (raka na primer) i obezbeđuje dug život. Među Eskimima koji se hrane ribom, nije zabeleženo da je neko umro od kardiovaskularne bolesti, moždanog udara ili visokog krvnog pritiska.

Uzgoj ribe, posao decenije

Srbija na uvoz ribe troši godišnje oko 30 miliona dolara. Tržištu nedostaje 20 miliona kilograma ribe. Srbi najviše jedu ribu za Svetog Nikolu (19. decembra) i na Badnje veče (6. januara). Uoči ovih praznika trgovci ribarima dolaze na noge, a znaju i po 24 sata da čekaju na ribnjacima da bi kupili ribu, koja se sva proda.

‘’Riba je hrana sa sa čijim konzimacijom se produžava životni vek. Kad pogledate statistike o životnom veku Španaca, Italijana i Japanaca, nema sumnje da količina ribe koju jedu igra važnu ulogu. Nijedan lekar ne propušta priliku da ponovi koliko je riba važna za ishranu. Pomislite na svoje umorno čulo ukusa, sažalite se na srce, učinite sebi uslugu – jedite ribu najmanje dva puta nedeljno’’. Ovako o ribi u tanjiru govori svetska kulinarska zvezda broj jedan, Britanac Džejmi Oliver, u svojoj poslednjoj knjizi „Srećni dani uz Goli ručak“. Šarmantni Džejmi popularan je i u Srbiji, samo ga ovde slabo slušaju, pa smo tako poslednja zemlja u Evropi po količini ribe koju pojedemo.Zvanično, svega 2,4 kilograma (nezvanično četiri kilograma), dok u razvijenim državama ljudi jedu 14,5 kilograma godišnje. Iz ovih podataka se vidi da ribu slabo jedemo, da se ona najviše jede za vreme praznika i posne slave, a ona je najkvalitetnije meso stvoreno u prirodi.

Ipak, paradoksalno, gajenje ribe u ribnjacima je poslednjih godina jedan od najprofitabilnijih poslova u Srbiji, gde se na uložen jedan zarađuje još jedan dinar, a ekspanzija ovog biznisa tek se očekuje. Srbi najviše jedu ribu za Svetog Nikolu (19. decembra) i na Badnje veče (6. januara). Uoči ovih praznika trgovci ribarima dolaze na noge, a znaju i po 24 sata da čekaju na ribnjacima da bi kupili robu, koja se sva proda.

,,Prema podacima kojima raspolažemo, u Srbiji se godišnje pojede oko 32 miliona kilograma ribe, a domaći izlov i proizvodnja obezbeđuju po slobodnoj proceni oko 12 miliona kilograma. Tako nam nedostaje gotovo 20 miliona kilograma ribe, što znači da uvozimo blizu 65 odsto’’, kaže prof. dr Zoran Marković, profesor ribarstva na Poljoprivrednom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Za ovu vrstu uvoza Srbija je, recimo, u 2002. godini potrošila 26 miliona dolara, napominje Marković, pozivajući se na zvanične podatke Republičkog zavoda za statistiku Srbije. Mada je to bilo i dosta više, a po zvaničnim podacima u 2014. godini to će biti četiri puta više!

Pre jedne decenije sveže i smrznute ribe i riblje mlađi uvezeno je 18.276 tona, za to je potrošeno 19.788.000 dolara, dok je za preradu uvezeno u visini od 6.247.000 dolara, što u jednoj godini, prema zvaničnim podacima, ukupno iznosi 26.035.000 dolara. Danas se vrednsot uvoza ribe kreće i do 100 miliona dolara! Tačno je da se kod nas dosta jede oslić, na primer, ali to nije zbog toga što ga narod voli više od pastrmke ili šarana. Veći broj potrošača bi se radije opredelio za pastrmku ili šarana ako bi njihova cena bila niža od sadašnje. Veća proizvodnja će dovesti do niže cene, a do veće proizvodnje se može doći jedino izgradnjom novih ribnjaka, kao i povećanjem proizvodnje na postojećim ribnjacima.

U Srbiji je trenutno pod toplovodnim šaranskim ribnjacima oko 11.000 hektara, a pod hladnovodnim pastrmskim 12 do 15 hektara (znači gotovo hiljadu puta manje). Šaranski ribnjaci proizvedu godišnje između četiri i pet miliona kilograma konzumnog šarana, a pastrmski oko dva miliona kilograma konzumne kalifornijske pastrmke. Da bi Srbija mogla sama da zadovolji sadašnje veoma male potrebe za ribom, trebalo bi da četiri puta poveća površinu pod ribnjacima, za ta postoje odgovarajući klimatski i zemljišni uslovi. Prema nekim drugima autorima, Srbija se nalazi na gotovo idealnom geografskom položaju za gajenje slatkovodne ribe, koju još imaju samo Kina i Izrael. Nalazimo se na 40 stepeni geografske širine, sa identičnom klimom kao Peking, gde se proizvodi najviše šarana na svetu i u njegovoj okolini postoje na hiljade najuređenijih šaranskih ribnjaka. Međutim, ta se činjenica slabo ovde koristi. Stručnjaci napominju da bi pastrmski ribnjaci mogli da se prošire na površinu koja bi bila oko 30 hektara, dok su mogućnosti da se šaranski ribnjaci prošire praktično neograničene.

Na skupovima u Srbiji, zaključeno je, da je proizvodnja ribe neopravdano niska, iako postoje povoljni uslovi za proširenje kapaciteta za proizvodnju riba u hladnovodnim i toplovodnim ribnjacima. Inače, gajenje ribe je jedan od najprofitabilnijih poslova u državi. To je izuzetno isplativ posao u kojem se uloženi novac, investicija vraća u roku od oko četiri godine. To nije tako dug period u poređenju sa nekim drugim delatnostima. To je najvažnije u biznisu, ovde su sigurni kupci, sigurno je tržište, a ono će biti još veće kako se kultura konzumiranja ribe kod nas bude širila, kaže on i dodaje da je prema sadašnjim uslovima potrebno uložiti najmanje 5.000 evra za izgradnju jednog hektara toplovodnog šaranskog ribnjaka, a za hladnovodni pastrmski potrebno je najmanje 7.000 evra za jedan ar ribnjaka.

Nutricionisti savetuju: ribu treba jesti tri puta nedeljno po sto pedeset grama, da bi se postigao maksimalan efekat. Ona pomaže u prevenciji mnogih bolesti (raka na primer) i obezbeđuje dug život. Među Eskimima, koji se hrane ribom, nije zabeleženo da je neko umro od kardiovaskularnih bolesti, moždanog udara ili visokog krvnog pritiska.

Zabraniti izlov kečige na najmanje pet godina

Prekomerno izlovlјavanje kečige, koja se nalazi na Crvenoj listi ugroženih vrsta Međunarodne unije za zaštitu prirode, preti potpunom nestanku te vrste ribe iz reka u Srbiji

Kečiga je ekonomski značajna vrsta, a da li će uspeti da se izbori s decenijskim prekomernim izlovom, pokazaće vreme. Da bi se omogućila obnova populacija te veoma ugrožene vrste ribe, Svetska organizacija za prirodu WWF traži zabranu izlova kečige na najmanje pet godina, a kampanji su se pridružili i Udruženje ujedinjenih ribolovaca Srbije i Asocijacija alasa Srbije, koji su najčešće na terenu i iz prve ruke vide smanjenje populacije kečige.

– WWF je uradio studiju za procenu stanja populacije kečiga u Srbiji, koja je pokazala da se kečiga intenzivno lovi, i to ne samo tokom dozvolјenog perioda ulova već i tokom lovostaja, kada je ribolov zabranjen da bi se omogućio neometan mrest – kaže Milena Dragović iz te organizacije

Po njenim rečima, na gotovo iščezavanje te vrste ribe uticalo je nekoliko faktora: uništavanje prirodnih staništa zbog izgradnje brana, nasipa i vodoprivrednih obejkata, zagađenja reka, ali pre svega prekomerni izlov.

– Postoje pravila o tome koliki mora biti primerak te ribe da bi se mogao loviti, odnosno zakonski je propisana dužina od 40 centimetara, ali je veoma primetno da se primerci ispod tih parametra neometano prodaju, odnosno nalaze se na pijacama i u restoranima širom Srbije – kaže Milena Dragović.

Nelegalna prodaja

Kečiga duga ispod 40 centimetara gotovo je izvesno da je nelegalno izlovlјena, ali je isto tako izvesno da se nelegalno izlovlјeni primerci te ribe dugi od 20 do 30 centimetara prodaju.

– Kečiga iz uzgoja može biti ispod tih parametara, ali se trenutno uzgaja u samo jednom ribnjaku u Srbiji, u okolini Vršca, i količine koje stižu na tržište nisu dovolјne pošto podmiruju svega oko dva odsto potreba – kaže Ljubomir Pejčić. – U ribnjacima u Srbiji uglavnom se uzgajaju šaran i pastrmka pa bi bilo dobro da se preduzmu koraci da se uzgajivači podstaknu na to da u ribnjcima gaje i kečigu.

Prekomerni izlov kečige, po rečima izvršnog direktora Udruženja ujedinjeni ribolovci Srbije Ljubomira Pejčića, proizvodi višestruke i dugoročne gubitke.

– Gubici nastaju pre svega zato što se populacija kečiga ne koristi na održiv način već se prekomerno izlovlјava, i zbog toga je velika mogućnost da naše reke ostanu bez ove vrste ribe, a osim toga, njenim eventualnim nestankom narušava se prirodni lanac ishrane – kaže Pejčić. On ističe da je za očuvanje te vrste ribe izuzetno važno da se pojača kontrola nadležnih službi i spreči prekomeran i nelegalan izlov.

– Postojeći propisi, kao i Zakon o zaštiti i održivom korišćenju riblјeg fonda, dobro regulišu tu oblast, ali je primena tih propisa veoma diskutabilna – kaže Pejčić. – Neophodno je da se kontroliše situacija na vodi i spreči trgovina nelegalno izlovlјenom ribom, ali je važno istaći i da je i te kako primetan nedostatak ribočuvara jer ih na potesu od Bačke Palanke do mosta u Beški i delu kanalske mreže uzvodno od Novog Sada ima svega dvojica. Kontrola na tržištu ribe sada je minimalna pa se nelegalno izlovlјena riba, i to ne samo kečiga, lako plasira na pijacama i u restoranima.

I nadležni su svesni toga da je neophodno zaštititi i sačuvati kečigu pa je  JP „Srbijšume” na svojim ribolovnim područjima  Dunav, Mlava i Beograd zabranilo izlov kečige tokom 2018. i 2019, zabelezeno 9. jula 2018. godine.

 Srbija ima dozvole za izvoz ribe

Srbija je 2013. godine dobila dozvole za izvoz ribe i ribljih prerađevina na tržišta Evropske unije i Ruske Federacije. Ečki šaran je poznat evropskom tržištu, a očekuje se veći plasman ribe na inostrano tržište.

Potencijali ove privredne grane nisu iskorišćeni, a uz neznatna ulaganja izvozni rezultati mogu da se utrostruče, kažu eksperti . Evropska unija je najveći uvoznik ribe sa oko 40 odsto svetske proizvodnje, i na godišnjem nivou to je preko 1,6 miliona tona, tako da postoji odličan potencijal za veći plasman ribe iz Srbije.

Predstavnici Gupacije za ribarstvo Privredne komore Srbije ocenili su da ima “prostora” za unapređenje ove proizvodnje i izvoza, ukoliko se smanje državna opterećnja. Oni su jedinstveni da treba smanjiti dažbine, kao i odvajanja za vodni doprinos, koji uvećava troškove proizvodnje. Takođe, zalažu se za povoljnije kredite sa nižim kamatama i dužim vremenom otplate, za proizvođače ribe, koje bi mogli da ih otplaćuju od izvoznih prihoda. Sredstva dobijena od države obezbedila bi brže obnavljanje ribnjaka, a izvoz bi za nekoliko godina mogao da dostigne 200.000 tona, kao i godišnji prihod od 200 do 600 miliona evra. U Srbiji se pod ribnjacima nalazi oko 14.000 hektara i u njima se godišnje proizvede oko 15.000 tona ribe, a gro ribnjaka nalazi se u Vojvodini. Od ukupne proizvodnje, trećina ide na domaće tržište, a ostatak je namanjen izvozu. Iako je proizvodnja ribe u poslednjoj deceniji povećana oko tri odsto, to je još uvek nedovoljno, s obzirom na postojeće potencijale, pre svega, u šaranaskom ribarstvu. Stoga ovaj vid prihoda ne treba zapostaviti, posebno u uslovima krize, upozoravaju ekonomisti. U većini ribnjaka, riba se proizvodi po standardima koji omogućavaju nesmetan izvoz u zemlje EU i poseduju sertifikate HASAP i ISO 9001 i 9002. Šarani iz ribnjaka Ečka, kod Zrenjanina, od 2011. godine već se nalaze na austrijskom tržištu, a u planu je njihov plasman u drugim zemljama EU. Ugovoren je izvoz za samo jednog kupca iz Austrije u vrednosti od hiljadu tona, a pored toga planiran je i izvoz oko 1500 tona šarana na tržište Evropske unije. Od ukupne domaće proizvodnje, šaran čini oko 13.000 tona, a pastrmka samo 2.000 tona. Najveći broj ribnjaka primenjuju najsavremeniju tehnologiju gajenja šarana u Evropi, koja se bazira na korišćenju ekstrudirane hrane. Srbija je jedna od retkih zemalja u kojoj se radi na programu selekcije familija šarana, čime se stvara osnov za proizvodnju kvalitetne selekcionisane mladji, kažu proizvođači.

Ribarstvo u Poglavlje 13

Ribarstvo se kod nas sve više razvija. Dali smo sebi cilj da 2019. godine bude otvoreno poglavlje 13 i na tome ozbiljno radimo“, rekao je državni sekretar u inistarytvu poljoprivrede Vlade Srbije Danilo Golubović na skupu  „Zajednička politika ribarstva u EU i pregovaračka pozicija za poglavlje 13“, koji je organizovalo Ministarstvo poljoprivrede i zaštite životne sredine, u saradnji sa PLAC projektom i Privrednom komorom Srbije, 10. aprila 2016. godine.

Golubović, koji je i predsednik Pregovaračke grupe 13, objasnio je da Srbija ima manje posla oko prilagođavanja EU regulativi jer nema izlaz na more, a cilj je da se omogući „ozbiljan priliv sredstava iz EU u ovu oblast“.

Tanja Miščević, šef Pregovaračkog tima za vođenje pregovora o pristupanju Srbije Evropskoj uniji, rekla je da se trenutno radi na pregovaračkoj poziciji za otvaranje poglavlja 13, ali smatra da sa otvaranjem tog poglavlja ne treba žuriti.

„Hoćemo da imamo što bolje ideje kako pregovaračka pozicija treba da izgleda. Znamo da je jedan od ključnih zadataka napraviti strategiju takozvane akvakulture što je dosta veliki posao, pa sa ovim poglavljem nećemo žuriti da bude pošto poto gotovo, jer zaista hoćemo da iskoristimo sve njegove mogućnosti“, rekla je Miščević i ocenila da to verovatno neće moći da bude završeno ove godine, već naredne. Po njenim rečima, Poglavlje 13 ima veliki potencijal, jer je jedno od onih oblasti za koje država može da očekuje značajnija sredstva iz ribarskog fonda kad postane članica EU, a u ranijoj fazi i iz IPARD-a. Po ulasku u EU, navela je Miščević, Srbija može da računa na fond za ribarstvo, koji je jedan od trenutno najvećih elemenata unutar zajedničke poljoprivredne politike, ima značajna i velika sredstva koja prelaze 15 odsto od ukupnog fonda za zajedničku poljoprivrednu politiku, a koja je oko 50 odsto svih fondova EU.

Iako Srbija nema more proizvodnja ribe je značajna privredna grana, pa samim tim otvaranje Poglavlja 13 – Ribarstvo veoma je važno za naše privrednike. Činjenica je da EU nedostaje sltkovodne ribe za konzum. Ovaj seminar je dobra prilika da se pripremimo za pregovore iz ovog poglavlja, šta treba potencirati, kakvu poziciju zauzeti i kako pregovarati. Paralelno nacionalnim merama treba podstaći proizvodnju konzumne ribe u Srbiji, na čemu je dosta radila i PKS svojim predlozima  prema resornom ministarstvu, rekao je Nenad Budimović, sekretar Udruženja za poljoprivredu, prehrambenu industriju, šumarstvo i vodoprivredu PKS.

Direktor ribnjaka Kapetanski rit Krum Anastasov rekao je novinarima da su problemi u ovoj oblasti mahom finansijski, da su poljoprivredni doprinosi veliki i podrazumevaju između ostalog naknadu za korišćenje voda, što većina EU zemalja nema. Uz to, podsticaji kasne i mali su, a kako je rekao u Hrvatskoj su podsticaju osam puta veći nego u Srbiji.

Trećina ribnjaka u Srbiji posluje nelegalno

 Srbija ima velike mogućnosti za ribnjački uzgoj šarana i pastrmke koje nešto češće jedemo u vreme posta i verskih praznika. Tada se retko ko interesuje za poreklo ribe. Statistika kaže da samo trećinu šarana i pastrmke sami proizvedemo. Drugu trećinu te ribe uvezemo iz zemalјa u okruženju, a morsku i iz najudalјenijih krajeva sveta.

Češće nego inače, ali i dalјe retko, riba je tokom posta na trpezama građana Srbije.Gde je uzgajana kupci bi ipak trebalo da znaju budući da trećina ribnjaka posluje van legalnih okvira. Ribnjak Polјoprivrednog fakulteta u Radmilovcu već deceniju radi selekciju visokokvalitetnih, čipovanih matica za priplod.

Stručnjaci kažu da bi takvih primera bilo više kada bi podsticaji bili veći od sadašnjih 10 dinara po kilogramu šarana i pastrmke.

„Sav nelegalan tok ribe bi se sveo u takozvane ‘bele tokove’ i onda bi u budžetu bilo isto novca, možda čak i više, a svi bi imali koristi. U statistici bi imali zvanične, realne podatke pa ne bi imali probleme koje ćemo imati u planiranju i traženju sredstava iz EU fondova“, kaže profesor sa Polјoprivrednog fakulteta u Beogradu Dragan Marković.

Nedavne izmene zakona o stočarstvu, donele su dve novine za ribarstvo ali i za potrošače. Graničnu inspekciju koja će kontrolisati da li su uvezeni proizvodi ribarstva sertifikovani po evropskim, ekološkim standardima i reeksportne izvozne dozvole.

„One potvrđuju da ta riba koja se izvozi iz Srbije potiče od legalnog ribarstva, ta potvrda omogućava našim objektima kojih ima 11 sa dozvolom za izvoz u EU, da neometano izvoze iz Srbije“, kaže Mirko Novaković iz Ministarstva polјoprivrede.

Ribarstvo ima veliki ekonomski potencijal, ali i više od toga pogotovo za zemlјu koja je jedna od vodećih u svetu po broju kardiovaskularnih obolјenja

Ribarska računica

Hektar njive pod pšenicom, u povoljnim okolnostima bez suše, donese oko četiri tone hlebnog zrna. Setva pšenic na jednom hektaru staje oko 40.000 dinara. Cena kilograma pšenice u novembru 2014. godine bila je od 18,60 do 20,00 dinara. Jedan hektar ribnjaka u dobroj proizvodnji može da donese preko 1.500 kilograma šarana koji može da donese zantno veći prihod od ratatarstva. Ribar sa jednog hektara ribnjaka „ubere“ 300.000 dinara u maloprodaji, ili 210.000 u veleprodaji, prema podacima iz 2013. godine.

Gajenje ribe u ribnjacima je poslednjih godina jedan od najprofitabilnijih poslova u Srbiji, gde se na uložen jedan zarađuje još jedan dinar, a ekspanzija ovog biznisa se tek očekuje.

Proizvodnja “DTD ribarstvo”

U DTD ,,Ribarstvu ’’ u Bačkom Jarku, godišnje se proizvodi oko 1.300 tona ribe, pre svega, šarana, ali, i tolstolobika i amura. U našoj fabrici za preradu, za sada, preradimo 300 tona šarana, 50 tona amura i 25 tona tolstolobika.

,,Naša zemlja, godišnje, na uvoz ribe troši više od 50 miliona evra’’, upozorava Siniša Simić, direktor fabrike za preradu ribe, koja posluje u sastavu “DTD ribarstvo”. Kada bismo uspeli da u Srbiji proizvedemo toliko ribe da smanjimo ovaj iznos za 10 miliona evra, to bi bilo odlično.

Stanovnici Srbije, dodaje Simić, još uvek imaju naviku da ribu jedu samo zimi i u vreme postova, tako da se, u tri zimska meseca, proda se više od 50 odsto domaće proizvodnje ribe, a naša potrošnja ribe po stanovniku, veća je samo od potrošnje ribe u Bugarskoj.

– Verujem da bi se ove stvari promenile kada bi državni organi imali malo više “sluha” za nas i kada bismo iskoristili potencijale koje imamo – kaže Simić. – Proizvodnja ribe se, naime, ne subvencioniše, a u isto vreme nadoknade za korišćenje vode za ribnjake su izuzetno velike. U Evropi, dodaje Simić, uobičajeno je da se proizvodnja ribe stimuliše. Hrvatska, na primer, kilogram proizvedenog šarana stimuliše sa 60 evrocenti.

Jedan od razloga manje potrošnje ribe u Srbiji je to što se ranije morao kupiti ceo šaran, a to je, kao da se kupuje celo prase za kilogram svinjetine – kaže Simić. Mi smo, upravo zbog toga, pokrenuli preradu ribe, tako da tržištu, u 35 maloprodajnih radnji, nudimo gotove i polugotove proizvode, šnicle od šarana, ćufte i pljeskavice, pa i sastojke za paprikaš prilagođene brzom tempu života, spremni su za pripremu za samo 20 minuta…

,,Mi, proizvođači ribe, predložili smo da se kod nas kilogram šarana stimuliše sa 50 dinara, ali, ni taj predlog nije prošao, dodaje Simić.  Kako onda da očekujemo da se podižu novi ribnjaci, iako za to imamo odlične potencijale, pre svega, u Banatu, koji ima dosta neplodne zemlje, odlične za podizanje šaranskih ribnjaka, a takođe i u centralnoj Srbiji, gde ima puno potencijala za gajenje pastrmke.

Kapaciteti u proizvodnji slatkovodne ribe, dodaje Simić, praktično su neiscrpni, za razliku od okeana, iz kojih bi se, za pet godina, sa savremenom tehnikom izlova, mogla “očistiti” sva riba. Treba imati u vidu da jedan hektar ribnjaka, bez većih problema, može da da oko tone šarana. Po sadašnjim cenama, to znači da jedan hektar daje vrednost od oko tri hiljade evra. Istina, šaranu je potrebno oko tri godine da doraste do konzumne težine od oko tri kilograma, ali u Nemačkoj se već sada na tržištu nudi riba od 1,5 kilograma koja može da se uzgaji za godinu dana..

PARK PRIRODE ,,GOLIJA“: Pušteno 230 kilograma mlađi pastrmke

U bistre reke Parka prirode „Golija“ pušteno je 230 kilograma ili 18.000 jedinki mlađi autohtone potočne pastrmke prosečne težine 12 grama.

Investicija je vredna 570.000 dinara, a poribljavanje je povereno mrestilištu „Braduljica“ koje posluje u okviru organizacije sportskih ribolovaca „Moravica“ iz Ivanjice.

Polovina, 9.000 jedinki završilo je u Moravici (Gleđička i Vučačka reka), Studenica je poribljena u Devićima na mestu Ledni vir. Druga polovina puštena je u reku Studenicu na mestu Slatina kod manastira Studenica u opštini Kraljevo, u opštini Raška poribljena je Brvenica kod Gradca i u Novom Pazaru Deževska reka na mestu Vranovina – rekao je upravnik “Golij” Rade Vranić. On je dodao da sledeće godine očekuje zeleno svetlo za sportski ribolov u nacionalnom parku.

Ribnjaci bez subvencija zbog birokratije

Veliki broj proizvođača ribe ostao bez subvencija za prošlu godinu zbog nejasnoće prilikom popunjavanja formulara.  U 2013. godini, kad je usvojen Zakon o podsticajima u poljoprivredi, proizvođači ribe u Srbiji prvi put su dobili pravo da konkurišu za subvencije. Međutim, većina ribnjaka neće dobiti predviđenih sedam dinara po kilogramu ribe, iako su državi dostavili dokaze o količini proizvedene i prodate ribe i plaćenom porezu na promet.

Zbog toga se otvara pitanje koliko su poljoprivrednicima jasne procedure koje proizvođači moraju da ispune da bi zaista dobili novac iz budžeta. Iako su suštinski ispunili uslov za podsticaje, jer su ribu zaista proizveli, većina ribnjaka je napravila formalan propust prilikom podnošenja zahteva za subvencije.Naime, kolonu u formularu koja se zove naziv biljne proizvodnje nisu popunili, jer kažu riba nikada nije bila biljka. Nadležni objašnjavaju da je tu trebalo da se upišu ribnjaci, a kako je kolona ostavljena prazna, proizvođači su ostali bez subvencija.

„Naše površine imamo prijavljene u prvoj koloni, praktično je to formalna greška koja sada nas ne da obeshrabruje, nego praktično nas navodi na to da sve aktivnosti koje smo do sada uradili – proizveli ribu, prodali je, platili porez državi, da to uopšte nije važno, nego je samo važno što nismo u koloni 11 stavili ribnjaci“, kaže predsednik Grupacije za ribarstvo Srbije Krum Anastasov.

Ribari kažu da ni zaposleni u Upravi za trezor, gde su prijave predavali, nisu znali da im objasne kako da popune spornu kolonu.

„Obrazac na neki način deluje konfuzno, ali uz adekvatno objašnjenje nije nikakav problem da se popuni“, kaže Petar Pejčić iz DTD „Ribarstvo“ i ističe da objašnjenje nisu dobili.

Ako velikim gazdinstvima i firmama u kojima su zaposleni pravnici, ekonomisti i inženjeri, nisu jasni obrasci koje treba da popune, kako očekivati da ih razumeju proizvođači koji često nemaju visoko obrazovanje?

„Ljudi koji su dolazili na šalter su pitali administrativne radnike šta ovde treba da uradimo najčešće su nailazili na odgovor, pa možda je najbolje da ostavite prazno. To što su ostavili prazno, sad se pokazalo kao ključni problem da ne dobiju subvencije“, kaže profesor Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu Zoran Marković. Ističe da će se mali proizvođači teško snaći s tim problemom.

Proizvođači ribe u Srbiji cenom ne mogu da konkurišu kolegama iz okruženja, jer su tu subvencije čak 10 puta manje nego u okruženju. Pa čak i tako niske subvencije većina ribara za neće moći da dobije za 2013. godinu.

Ukoliko zaista postoji volja da se pomogne srpskoj poljoprivredi trebalo bi da procedure za ostvarivanje prava na subvencije budu jasnije i fleksibilnije.

U resornom ministarstvu potvrđuju da se radi o formalnom problemu, ali kažu da zakon mora da se poštuje.

„Svi radnici i Uprave za trezor i Ministarstva poljoprivrede su dužni da ljudima objasne pošto su svakako upućeniji u to, zna se šta je bila ideja svega toga i to je njihov zadatak da im pomognu“, kaže pomoćnik ministra poljoprivrede Nenad Katanić.

„Ja sam iznenađen ako je to stvarno neko i rekao, prosto to je nedopustivo i mi ćemo se potruditi da se ove godine takve stvari više ne dogode“, ističe Katanić.

Nadležni obećavaju da će i ostale procedure pojednostaviti. Dok se to ne dogodi, poljoprivrednici će morati da traže pomoć stručnjaka kada popunjavaju obrasce. Posebno je važno da nijednu kolonu ne ostave praznu.

Primedbe alasa

 Pored nebrige o zaštiti reka i vodotokova i sve većem zagađenju istih ribari su kao veliki problem ističu i visinu cena dozvola za rad i visok iznos poreza i doprinosa koji moraju da plate.

„Da bih mogao uopšte da počnem da radim moram da kupim godišnju dozvolu koja košta 2.200 evra, a na to treba dodati i porez i doprinose koji ukupno godišnje iznose oko 2.500 evra, tako da moram da obezbedim najmanje pola miliona dinara da bih moga nesmetano da radim, a niko ne računa mreže i druge ribolovačke materijale koji su izuzetno skupi“, rekao je Serda Deneš iz Novog Kneževca koji ribolovom prehranjuje suprugu i njihovo osmoro dece.Deneš posebne zamerke ima na vodoprivredno preduzeće koje upravlja Tisom za koje je rekao da uopšte ne vodi računa o ribljem fondu, odnosno o poribljavalju i ribljoj mlađi, već da mu je, kako je naglasio, najbitnije da naplati ribolovačke dozvole, a „ne interesuje ih da li će ribari imati šta da ulove“.

Đorđe Dragin iz Bečeja, alas sa tridesetogodišnjim iskustvom, kaže da je riblji fond u Tisi toliko uništen da i pecaroši imaju veliki problem da bilo šta upecaju, dok je, po njegovim rečima, o ozbiljnom privrdnom ribolovu izlišno i govoriti. „Populacija ribe je sve manja, a zagađivača je sve više. Nikako da se to krene rešavati i morali smo da reagujemo jer će Tisa, ako se ovako nastavi biti potpuno mrtva, a već je mrtva“, rekao je Dragin.

Alas iz mesta Taraš kod Zrenjanina Miodrag Ćirović kaže navodi da na Tisi postoji veliki broj jakih zagađivača među kojima su kartonare, pivare, šećerane i drugi zagađivači koji otpadne vode ispuštaju u Tisu. „Zbog tako obimnog zagađenja riba je počela da beži iz Tise tako da je nema dovoljno ni za pecarpše, a ne za nas ribare. Mi smo očajni, jer sa jedne strane moramo platiti neopravdano skupe dozvole, a sa druge strane nama ribe da bi mogli zariti novac da platimo te dozvole. Nešto se mora promeniti jer ovako ne može dalje“, rekao je Ćirović.

Riba nam stiže i iz Vijetnama. Za uvoz smo dali 92 miliona u 2013. godini.

Prosečna potrošnaj ribe po stanvniku je oko sedam kilograma.

Srbija je 2013. godine uvezla ribe i proizvoda od ribe za više od 92 miliona dolara, a izvezla u vrednosti od svega 5,8 miliona dolara. Uprkos tome što proizvodnja ribe u Srbiji raste, velika je nepoznanica kolikim kapacitetom stvarno rade naši ribnjaci. Domaći ribnjaci, reke i jezera proizvode 15.000 tona, pre svega, šarana i pastrmke, i podmiruju manje od 30 odsto naših potreba za ribom. Zato za potrebe našeg tržišta uvozimo čak 70 odsto ribe. Postoje velike mogućnosti za gajenja riba koje se nedovoljno koriste, kažu stručnjaci. Kada je reč o pastrmci, ograničeni smo količinom čiste vode. Međutim, za šarana nema takvih ograničenja, za šta je Vojvodina idealna. Zanimljivo je da Vojvodina i sada prednjači u proizvodnji ribe. Od 92 miliona dolara, koliko godišnje vredi uvoz ribe, čak 41 milion dolara čini konzervirana riba. Tu bi srpski privrednici mogli da dobiju šansu i otvore fabrike za konzerviranje ribe, jer inače izvozimo prerađenu ribu. Prodajemo je i u zemlje poput Hrvatske.

Godišnja prosečna potrošnja ribe po glavi stanovnika u Srbiji je oko sedam kilograma, dok je u Evropi prosek oko 21 kilogram. Da bi se povećao prosek potrošnje ribe po glavi stanovnika, potrebno je da država više ulaže, a za ovu godinu predviđene su subvencije od sedam dinara po kilogramu za proizvedenu ribu. Za razliku od rastućeg uvoza žive ribe, izvoz iz Srbije postao je simboličan i poslednjih godina iznosi samo nekoliko stotina tona. Naime, prošle godine smo izvezli živu ribu za samo 374.000 dolara, što je zanemarljiva zarada, a uvoz je bio vredan skoro 2,5 miliona dolara! Riba i prerađevine od ribe se u Srbiju uvoze najviše iz Tajlanda, Hrvatske, Španije, Vijetnama, Argentine i Norveške. Srbija proizvodi hranu za ribe, zahvaljujući čemu možemo da dobijemo kvalitetne šarane bez suvišne masnoće.Treba iskoristiti blizinu Evropske unije za plasman ribe iz Srbije, jer je ona najveći uvoznik ribe na svetu – godišnje uvozi 1,6 miliona tona. Treba da se borimo da izvozimo što više prerađene ribe, poput dimljenog šarana, jer je tu zarada veća.

U Srbiji se od pre nekoliko godina koristi jedna od najsavremenijih tehnologija gajenja šarana u Evropi, a naša država je i jedna od malobrojnih u kojoj se radi na programu selekcije kvalitetne mlađi. Naši ribnjaci su opterećeni raznim dažbinama koje su destimulativne.Glavni problem je što naplaćujemo vodni doprinos, dok zemlje iz kojih uvozimo živu ribu besplatno koriste vodu. Postoji i problem u Zakonu o poljoprirvednom zemljištu. Ribnjaci nemaju pravo prečeg zakupa zemlje, u poređenju sa drugim granama poljoprivrede. Stimulacije su simbolične.

Različiti aršini

U Hrvatskoj se svaki kilogram proizvedene i fakturisane ribe subvencioniše sa 60 evrocenti. U Bosni i Hercegovini, postoje da aršina za tu oblast – za razliku od Federacije koja se 40 pfeninga (oko 20 evrocenti) subvencioniše svaki kilograma proizvedene i fakturisane ribe, u Republici Srpskoj nikakve subvencije nisu predviđene. Kada je reč o Srbiji, strategija razvoja ribarstva i ne postoji i jedino što je urađeno na tom planu jeste podizanje carinske stope na 20 odsto na uvoz šarana iz Hrvatske, odnosno iz EU. U Banatu ima preko 100.000 hektara zemlje slabije plodnosti u blizini kanala i reka, koja sada služi za ispašu, a koja bi vrlo lako mogla da se prevede u ribnjake.

 Vode i ribari Srbije

Srbija je jedna od evropskih kontinentalnih država. Na osnovu odredaba Zakona o ribarstvu i, ribolovne vode Republike Srbije obuhvataju sve reke, potoke, plavne zone, mrtvaje, prirodna i veštačka jezera, kanale, hidromeliracione sisteme i sve druge vode u kojima žive ribe. Ukupna dužina rečnih tokova u Srbiji oko je 66.000 kilometara. Takođe u Srbiji postoji oko 50 jezera ukupne površine oko 5.000 hektara, 150 veštačkih akumulacija površine 25.500 hektara, kanalski sistem Dunav – Tisa – Dunav dužine 840 kilometara i površine od 3.600 hektara (ukupna dužina kanalskih sistema u Srbiji iznosi 30.000 kilometara). Sportskim ribolovom se bavi do 100.000 ljudi, a za privredni ribolov godišnje se izdaje 500 do 2.000 dozvola. Ribolovne vode su podeljene na šest područja. Uzgoj ribe se uglavnom obavlja u toplovodnim ribnjacima (šaran) i hladovodima (pastrmka). Postoji i mali broj kaveznih sistema i prirodnih ili veštačkih akumulacija u kojima se uzgaja riba. Sektor ribarstva u Srbiji je u velikoj meri orijentisan ka uvozu ribe kako bi premostio razlike između rastuće tražnje u redukovane domaće proizvodnje ribe. Strategija o ribarstvu pripremljena je 2006. godine ali nikada nije stigla do Vlade Srbije.

Tab.1.  Proizvodnja

(u tonama)

tone                                        index

Srpska riba u evropskoj mreži propisa

Očekuju se razgovori sa EU o daljem razvoju ribarstva. Na osnovu mnogobrojnih analiza, riba iz naših ribnjaka kvalitetnija je od one proizvedene na Zapadu

Gotovo svi ribnjaci u Srbiji poseduju sistem bezbednosti hrane, kao preduslov daljeg prilagođavanja evropskim propisima. Očekuju se da uskoro počnu i razgovori sa Evropskom unijom o daljem razvoju ribarstva. Na osnovu mnogobrojnih analiza, riba iz naših ribnjaka kvalitetnija je od one proizvedene na Zapadu. Ribnjaci koriste kvalitetnu vodu, riba se hrani koncentrovanom hranom koja zadovoljava i najstrože propise, zato je i meso sa manjim procentom masti.

Profesor dr Miroslav Ćirković sa Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu kaže da sa takvom hranom postižemo četiri do šest odsto masti, dok je u Češkoj to oko 10, a u Poljskoj 12 odsto u mesu šarana.

„Ne upotrebljavamo u lečenju ribe antibiotike jer nije velika gustina nasada“, kaže Ćirković. Riba koja se kod nas proizvodi, ispituje se u devet grupa jedinjenja u dvadesetak analitičkih metoda.

„Posle dugogodišnjeg iskustva u laboratoriji Instituta za tehnologiju mesa možemo reći da naša riba kao namirnica odgovara propisima koje propisuje monitoring program, a predviđa EU“, navodi dr Vesna Đorđević sa Instituta za tehnologiju mesa Beograd.

Proizvođači upozoravaju da će uprkos dobrom kvalitetu i prinosu od 1.500 kilograma ribe po hektaru i primeni savremene tehnologije, teško će se izdržati konkurencija sa Zapada. Stručnjaci ističu da za razliku od vlasnika ribnjaka u okruženju koji ne plaćaju vodu u ribnjacima, našim proizvođačima redovno stižu računi.

„Po kubiku zahvaćene vode, kanalska mreža i po kilogramu proizvedenog šarana, mi praktično po tri osnova plaćamo korišćenje voda, što je deset odsto od velikoprodajne cene“, navodi Bratimir Radenović iz ribnjaka „Vršači ritovi“.

Uskoro se očekuju pregovori sa predstavnicima Evropske unije o poglavlju 13 koje obuhvata sve procese u proizvodnji i prometu slatkovodne ribe. Stručnjaci smatraju da površine pod ribnjacima u našoj zemlji sa sadašnjih 15.000 hektara hiljada mogu da se povećaju na skoro sto hiljada hektara.

Samo u Vojvodini ima više od 200.000 hektara neplodne zemlje pete i šeste klase pored kanalske mreže pogodne za izgradnju ribnjaka, koja bi uzgojem ribe omogućila veći profit po jedinici površine. Veoam brzo bi se prvih 100.000 hetkara te zemlje u Banatu moglo privesti nameni u ribastvuu. Odnosno ta neplodna polja, oni bi se sa malo ulaganja pretvorila u ribnjake.

Subvencije za proizvodnju ribe

Prvi put svi oni koji se bave ribarstvom i živinarstvom, dobili su pomoć države, odlučeno je 2013. godine, i time će podsticajima biti pokrivene sve grane stočarske proizvodnje. Proizvođači su za početak zadovoljni i malim subvencijama, a stručnjaci smatraju da će se subvencijama obezbediti predvidivost u proizvodnji ribe i živine, kako je tada odlu;eno.

U Srbiji se godišnje pojede 50.000 tona ribe, a poizvede svega 15.000 tona, odnosno 30 odsto potreba tržišta. Kako bi taj procenat bio veći, država će proizvođačima pomoći sa minimum 500 dinara po priplodnoj matici šarana, 300 dinara za matice pastrmke i sa sedam dinara po kilogramu proizvedene konzumne ribe, odlučeno je 2013. godine.

Ribari iz Ečke kod Zrenjanina uzgajaju šarane na oko 1.700 hektara. U 2012. godini proširili su se za 70 hektara i uložili 110 miliona dinara. Do sada su sve sami plaćali, pa im je pomoć države dobrodošla.

„Mi ćemo ta sredstva uložiti u modernizaciju, planiramo da aktiviramo još neke ribnjačke površine negde oko 200 hektara tako da idemo i do 4.000 tona proizvodnje u narednoj godini“, kaže Nenad Radulović, direktor ribnjaka „Ečka“.

Pusti ribnjaci

Stanovnik Srbije godišnje pojede i do četiri puta manje ribe nego stanovnik EU. Proizvođački i prerađivački kapaciteti ribnjaka u Srbiji, rade sa čak 10 puta manje ribe nego što bi mogli. To znači da gubimo milione evra, jer samo Evropskoj uniji godišnje nedostaje više od milion i po tona ribe Stanovnik Srbije godišnje pojede i do četiri puta manje ribe nego stanovnik EU, a u Srbiji je pod ribnjacima oko 14 hiljada hektara, od kojih je petina površina zapuštena. „Uglavnom su problemi to što podsticaji ne postoje, a nameti za vodoprivredne doprinose su veliki, da su tržišne prilike u okruženju problematične jer svi u okruženju“, ističe Krum Anastasov, rukovodilac na ribnjaku „Kapetanski rit“ u Kanjiži.

Svetski prvak u potrošnji Island, Hrvatska na dnu EU

Potrošnja ribe u domaćinstvima, izračunata „po glavi“ stanovnika, pokazuje kako Hrvatska nije ribarska nacija, na začelju je zemalja Evropske unije, a izvoz ribe i ribljih prerađevina opada.

Ipak, porast beleži izvoz zamrznute ribe i ribljih fileta, te ljuskara i mekušaca, dok je sveže ribe izvezeno šest odsto manje, ali su se zato na hrvatskoj uvoznoj listi našle i živa ukrasna riba iz Indonezije i Singapura, pastrmke iz BiH, a uvoze se i škampe i jastozi iz niza zemalja, među kojima su i Slovenija i Mađarska.

Zabeležen je i uvoz ribljih jetara i ikre iz Velike Britanije, Italije i Danske, što pokazuje da se Hrvati nisu odrekli kavijara, kao ni smrznutih jastoga iz Portugalije, Danske, Slovenije, Mađarske i Singapura.

Prema podacima koji potvrđuju da svaki stanovnik Hrvatske pojede oko devet kilograma ribe u godini dana, Hrvatska je na začelju zemalja Evropske unije.

Prosek za evropske zemlje je 21 kilogram godišnje, dok su svetski prvaci žitelji Islanda koji pojedu 90 kilograma ribe po glavi stanovnika u jednogodišnjem periodu.

Analiza stanja u ribarstvu

Proizvodnja

Ribarstvo čine privredni ribolov, sportski ribolov, rekreativni ribolov i akvakultura.  Akvakultura u Srbiji je zastupljena gajenjem riba u šaranskim i pastrmskim ribnjacima, u manjoj meri u kaveznim sistemima. Iako se proizvodnja u poslednjoj deceniji povećala  preko dva puta i dalje se, zajedno sa količinom ribe koja se izlovi iz reka i jezera, podmiruje manje od 30 odsto potreba za konzumnom ribom, dok se više od 70 odsto uvozi (morske i slatkovodne ribe).  Proizvodnja i ulov ribe u 2000. godini je iznosila  4.663 tona dok je u 2012. to bilo 12.459 tona ili preko dva puta više. Potencijal Srbije za povećanje proizvodnje riba je ogroman, pre svega, u šaranskom ribarstvu. U 2012. godini u Srbiji, a tako je danas postojale su četiri fabrike ekstrudirane hrane za ribe, sa potencijalom ukupne proizvodnje od preko 40.000 tona (2011. godine su proizvele  preko 11.000 tona). Više ribnjaka u Srbija od pre nekoliko godina realizuju jednu od najsavremenijih tehnologija gajenja šarana u Evropi, koja se bazira na korišćenju ekstrudirane hrane, a Srbija je i jedna od retkih zemalja u kojoj se radi na programu selekcije familija šarana, čime se stvara osnov za proizvodnju kvalitetne selekcionisane mlađi.

Kapaciteti

Prema prema podacima Ministarstva poljoprivrede  u Srbiji je registrovano 116  ribnjaka. Ukupna površina šaranskih ribnjaka  u 2000. godini iznosila 5.377 hektara, a  u 2012. godini iznosila je 8.704 hektara što je za 62 odsto više. Površine u eksploataciji u pastrmskim ribnjacima u 2000. godini su iznosile 113.339 metara kvadratnih dok je u 2012. godini iznosila 36.302, što je  tri puta manje. Prema podacima ribarske privrede oko 20 odsto šaranskih ribnjaka zapušteno je i van upotrebe.

Broj zaposlenih u ribarstvu i akvakulturi  iznosi 0,2 odsto od ukupnog broja zaposlenih lica  u poljoprivredi i  šumarstvu (2010. godina).

Broj zaposlenih na ribnjacima u 2012. godini bio 751 dok je u 2000. godini iznosio 1.276 , što je za 41 odsto manje.

Broj profesionalnih ribara u 2012. godini u Srbiji bio je 488 dok je u 2006. godini taj broj bio 1051, što je za 54 odsto manje.

Broj izdatih dozvola za sportski i rekreativni ribolov u 2012. godini je 80.919 dok je u 2006. godini iznosio 9.486, što je za 15 odsto manje.

Prerada

Prerada ribe u Srbiji je još u povoju. Srbija ima dva izvozna objekta za izvoz proizvoda od ribe u EU  i to Riboprodukt iz Požege i  DTD ribarstvo iz Bačkog Jarka. Takođe registrovano je sedam izvoznih objekata za Rusku Federaciju. U Srbiji prema podacima Ministarstva poljoprivrede registrovano je 50  objekata za preradu ribe.

Tržište

Proizvođači ribe u Srbiji se stalno sukobavljaju sa podređenim položajem u odnosu na ostale grane poljoprivrede. U Srbiji nema podsticajne politike za proizvodnju, preradu, marketing   (o značaju konzumiranja ribe). Tržište ribe u Srbiji nije dovoljno razvijeno pa samim tim nije dovoljno praćeno statistički. Prodaja ribe na crno je uobičajena kada se radi o rekreativnom i sportskom ribolovu. Kontrola zdravstvene ispravnosti je veliki problem jer je privredni ribolov u nadležnosti ministarstava koje u svom radu nemaju inspekciju koja prati i kontroliše ribu na zdravstvenu ispravnosti.

Spoljno-trgovinska razmena

Tab.2 Uvoz i izvoz ribe i proizvoda od ribe

000USD

Izvor podataka: Republički zavoda za statistiku

Izvoz ribe i prerađevina od ribe  u 2000. godini iznosio je 466.000 dolara dok je u 2012. godini  iznosio  4.386.000 dolara, što je za devet puta više nego 2000. godine. Riba i prerađevine od ribe se najviše izvoze u : Hrvatsku, Makedoniju i Crnu Goru.

U Zakonu o subvencijama u poljoprivredi od pre nekoliko godina izvozna subvencija od sedam dinara  po kilogramu ribe je mala,  ako se zna da Hrvatskoj daje 60 kuna po kilogramu. Tako da predviđena subvencija neće bitno  uticati na povećanje izvoza. Ali su proizvođači ribe zadovoljni,  jer to bio prvi put da se pojavljuje subvencija za izvoz ribe.

Mere koje je neophodno preduzeti

1) Naplatu vodnog doprinosa  obavljati  preko korisne proizvodne površine šaranskog ribnjaka. Takva naplata će dodatno pospešiti  proizvodnju, uvođenje inovacija u proizvodnji i pozitivno uticati na smanjenje prometa ribe na crno.

2) Imajući u vidu činjenicu da se najveći deo prometa ribom obavi za svetonikolske praznike, kao i da se najveći deo naplate ribe obavi u periodu od 20. decembra do 30. marta naredne godine, najefikasniji sistem naplate za korišćenje vode i korišćenje vodoprivrednih objekata uz najmanje opterećenje za ribnjake bi bio upravo u navedenom periodu.

3) Predlog za izmenu i dopunu  Zakona o poljoprivrednom zemljištu («Službeni glasnik RS«,  broj 41/09) kako bi se  mogao primenjivati i na ribnjake, a što je regulisano članom 64a ovog zakona, neophodno je definisati «uslovno grlo» za ribnjake, odnosno za farme na kojima se obavlja gajenje šaranskih vrsta riba. To se očekuje već godinama…

STATISTIKA O RIBARSTVU

Najmanja potrošnja u Evropi

 Prema najnovijim podcima Republičkog zavoda za statistku Srbiji postoji 8.690 hektara šaranskih ribanjaka, a mogućnost za njihovu proizvodnju je čak na 100.000 hektara. Domaća proizvodnja ribe je nedovoljna i pored povoljnih bioekoloških karakteristika našeg podneblja. Više od 90 odsto proizvodnje u ribarstvu Srbije nalazi se u Vojvodini. Preko 905 ribnjaka je u privatnom vlasništvu. Sektor ribarstva zapošljava 948 radnika, a učešće sektora ribarstva u nacikonalnom bruto domaćem proizvodu je 0,07 odsto!

,,Ukupna proizvodnja ribe u Srbiji u 2013. godini iznosila je 10.120 tona, što je u odnosu na 2000. godinu povećanje za 150 odsto. Od toga polovinu čini prooizvodnaj u ribnjacima, a drugu polovinu ulov profesionalnih i rekreativnih ribara. Tržište i marketing još uvek nisu dovoljno organizovani’’, kaže mr Mirjana Miščević, savetnik u Udruženju za poljoprivredu i prehrambenu idnsutriju Privredne komore Srbije.

U 2013. godini uvoz ribe i prerađevina bio je vredan 92,8 miliona dolara i devet puta je pvoećan u odnosu na 2000. godinu. Izvoz ribe u 2013. godini je za 12 puta povećan u odnosu na 2000. godinu. Na poećanej izvoza uticalaq su deva objekta  za preradu koja imaju dozvolu za izvoz u EU i sedam objekata registrovanih za izvoz u Rusku Federaciju.

Po rečima Mirjane Mičević, prilagođavnjem SSP-a Srbija otvara tarifnu kvotu za izvoz živog šarana u EU, po carinskoj stopi od 10 odsto u okviru godišnjeg ograničenaj od 20 tona. Ukolikose pređe utvrđena kvota za izvoz primenjuje se standard EU, po kome se plaća carina od 18 odsto sa prelevmanom od 12 dinara po kilogramu živog šarana. Dogovorena povećanja kvota za izvoz u EU u okviru SSP-a su, povećanje bescarinske kvote za izvoz šarana za 26 tona (važeća kvota je 60) i otvaranje kvote za bescarinski izvou prerađevbina od ribe u količini od 15 tona.

Prema pdoacima RZ potrošnja ribe u Srbiji je međui nmajnižima u Evropi i iznosi  pet do sedam kilograma po stanovniku godišnje. Metodologija naše statistiek neobuhvata i prerađevien od ribe. Potrošnja ribe zavisi od socioekonomske strukture domaćinstava i najveća je u nepoljoprivrednim domaćinstvima,a najmanja u poljoprivrednim. Tradicionalna potrošnja ribe bila je kod stanovnika uz naše velike reke Dunav, Savu i Tisu i smao u tim područjima moglo se govoriti o redovnoj potrošnji i ona se kreće pd sedam do devet kilograma. U ostalim područjima potrošnja ribge je vezana za praznične dane i  postove. Potrošnja ribe uslovlejna je i cenom. Na našem tržištu ponuda je iz godine u godinu sve bolja, mada se riba domaće proizvodnje i dalje prodaje u životm stanju. Riba koja se prodaje živa nije pogodna za brzo kulinarsko pripremanje, pa je to jedan od razlopga niske potrošnje.

,,Potrošnja ribe raste iz godinu u godinu, a to je posledica saznanja da je meso riba u mnogo manjoj meri uzrok zoonoza, u odnosu na meso stoke za klanje, kao i to da je u mnogo manjoj meri opterećeno različitim aditivima koji se koriste u svinjarstvu i živinarstvu. Potrošnja ribe u Srbiji će rasti i u narednim godinama, a ta količina riba mora se proizvesti ili uvesti. Akvakultura je jedini način dase zadovolje rastuće potrebe za ribom. Relativno visok deficit u spoljnotrgovinskom bilansu ribe i prerađevina od ribe ima posebno negativnu dimenziju jer se javlja na skromnom nivou potrošnje.

Rast uvoza ribe i prerađevina od ribe ukazuje da je neophodno ulagati u proizvodnju, jer postoji nepokriveni tržišni prostor koji treba popuniti povećanjem proizvodnje na postojećim ribnjacima i izgradnjom novih toplovodnih i hladnonovodnih ribnjaka. Potrebno je unaprediti poluintenzivnu proizvodnju imaju;i u vidu da su prirodni resursi (voda) za izgradnju novih većih pastrmskih ribnjaka ograničeni. Međutim, mogućnost za izgradnju novih toplovodnih ribnjaka su veoma velike jer postoje dovoljne količine vode prihvatljivog kvaliteta, a takođe i zemljište koje se ne koristi za ratarsku proizvodnju i može se kupiti relativno povoljno. Neophodno je naći investitore koji imaju želju da finansiraju proizvodnju u ribarstvu. Ne treba zanemariti poribljavanje veštačkih akumulacija, izgradnju mrestilišta, uvođenje novih tehnologija i proizvodnju hrane za ribe. Veoma je bitna edukacija i specijalizacija stručnjaka, a posebnu pažnju bi trebalo posvetiti izgradnji savremenih kapaciteta prerade kroz primarnu obradu, zamrzavanje, dimljenje i konzezrvisanej ribe.

Umesto srpskog šarana, jedemo vijetnamskog soma

Iako Srbija nema more proizvodnja ribe je značajna grana privrede, pa je samim tim otvaranje Poglavlјa 13 – Ribarstvo veoma važno za naše privrednike.

Otvaranje ovog Poglavlјa je za našu državu bitno, jer po ulasku u Evropsku uniju Srbija može da računa na fond za ribarstvo, koji je jedan od trenutno najvećih unutar zajedničke polјoprivredne politike, a koja je oko 50 odsto svih fondova EU.

Predsednik Pregovaračke grupe 12 i državni sekretar u Ministarstvu polјoprivrede Danilo Golubović naglašava da se ribarstvo u Srbiji sve više razvija i da naša država ima manje posla oko prilagođavanja EU regulativi upravo zato šo nema more, a ima mogućnosti za ozbilјan priliv sredstava iz EU u ovoj oblasti. Naime, članicama EU nedostaje slatkovodna riba za konzum, a upravo takva može najviše da se proizvodi u Srbiji. Golubović zato procenjuje da bi ovo poglavlјe moglo biti otvoreno već ove godine, dok šefica Pregovaračkog tima za vođenje pregovora o pristupanju Srbije EU smatra da je realnije da se to dogodi naredne godine.

No, da bi Srbija mogla da poveća proizvodnju slatkovodne ribe potrebno je podstaći proizvodnju konzumne ribe u Srbiji. Direktor ribnjaka Kapetanski rit iz Kanjiže Krum Anastasov objašnjava da su ovaj, ali i ribnjaci u Ečki i DTD ribarstvo, dobili izvozne brojeve za izvoz ribe u EU, ali da u ovoj oblasti postoje problemi mahom finansijski, da su polјoprivredni doprinosi veliki i podrazumevaju, između ostalog, i naknadu za korišćenje vode, što većina EU zemalјa nema. On ističe da uz to podsticaji za ribarstvo kasne i da su mali, a kako je rekao, u Hrvatskoj su oni osam puta veći nego u Srbiji.

Kao najveće prepreke domaćem ribarstvu navodi se i to što ribnjaci nemaju pravo prečeg zakupa zemlјišta u poređenju sa drugim granama polјoprivrede. Subvencije ne samo što su simbolične, deset dinara po kilogramu proizvedene ribe, nego se ni ne isplaćuju. To je ono što se ipak pre otvaranja Poglavlјa 13, koje će doneti dobru zaradu državi, mora otkloniti i uskladiti sa praksom u državama koje su već u evropskoj porodici.

Prema informacijama iz PKS, uvoz ribe raste. Više od polovine uvoza je konzervirana riba, potom smrznuta i riblјi fileti, a tek na kraju sveža riba. Uvozi se sa Tajlanda, Hrvatske, Španije i Vijetnama, najčešće skuša, oslić i pangasijus. Uvozi i se losos, uglavnom sa Alјaske koji je dvostruko jeftiniji i stiže smrznut.

Dimlјeno je šansa

U Srbiji je godišnja prosečna potrošnja ribe po stanovniku oko sedam kilograma, dok je Evropi tri puta veća. Procenjuje se da se u našoj zemlјi godišnje proizvede svega 15.000 tona ribe, pre svega šarana i pastrmke. Ove količine podmiruju manje od 30 odsto naših potreba, a sve ostalo je uvoz. Za uzgajanje pastrmke ograničeni smo količinom čiste vode, ali je zato srpska šansa uzgajanje šarana, posebno u Vojvodini.

 – Najveća šansa nam je u proizvodnji dimlјenog šarana, tolstolobika, kao i pašteta i drugih prerađevina zbog viših cena.  Sve uvozne ribe se strogo kontrolišu, a prednost ipak treba dati domaćoj ribi, koja je hranjena hranom koja sigurno nije genetski modifikovana – ocenio je Krum Anastasov, zabeleženo 11. aprila 2016. godine.

PRAKSA

Uvozna riba  glumi domaću

Po podacima Republičkog zavoda za statistiku Srbije godišnje se proizvede blizu 12.000 tona ribe, a uveze 34.000 tona! Za uvoz ribe svih vrsta i oblika, prošle godine plaćeno je 94 miliona dolara. Istina, izvezeno je oko 2.000 tona ribe za oko devet miliona dolara! Izvozimo u Bosnu i Hercegovinu, Italiju, Makedoniju i Grčku, a najviše uvozimo iz Hrvatske, Tajlanda, Španije i Vijetnama. Uvozi se morska riba, konzerve, ali i sveži šarani i čuveni – pangasius.

Paprikaš

Jedan od najomiljenijih ribljih specijaliteta na dunavskim čardama je „BK paprikaš“ – paprikaš od soma, bez kostiju. Mnogi gosti, nevični borbi s ribljim košticamau tanjiru ga obožavaju baš zato što nema rizika da će doživeti neprijatnosti. Većina ugostitelja na Dunavu, drugim našim rekama i „kontinentalnom“ delu zemlje, priprema ga, međutim, od pangasiusa, vrste soma koji živi u južnoj i jugoistočnoj Aziji i uzgaja se u delti Mekonga, jedne od najzagađenijih svetskih reka. Vijetnamski som dospeo je u naše tanjire u obliku „štolvera“ za paprikaše ili preko šnicli za prženje. Smrznut, pa uvezen – duplo, pa i trostruko jeftiniji je od „našeg“ domaćeg, dunavskog soma!

U poslednje vreme, u čardama koje „drže do sebe“. na zahtev gostiju koji su čuli priču o poreklu soma i sumnjivom kvalitetu tog mesa – u priču o čuvenom paprikašu vraća se ponovo domaći, dunavski som. Avaj! U našim rekama jezerima, barama i ribnjacima nema dovoljno soma, kao ni ostale kvalitetne rečne ribe. Što zbog nedovoljne proizvodnje, a više zato što se o prirodnom bogatstvu i velikim mogućnostima malo vodi računa i što se, kako govore medijski izveštaji – riba naveliko krade i, prodaje ilegalno bez provere kvaliteta i porekla na pijacama i nudi restoraterima. Apsurdna situacija mnogim učesnicima u lancu proizvodnje i distribucije ribe, ali i zaposlenima u ugostiteljstvu, pričinjava teškoće. Veliko bogatstvo u vodnim potencijalima nije iskorišćeno. U situaciji kada je potrošnja ribe u Srbiji svega tri kilograma po glavni stanovnika ( u Vojvodini je oko sedam), uvozimo tri puta više ribe nego što se ulovi u našim ribnjacima, rekama i ostalim vodama.

– Nadam se da ćemo se nekako snaći ove godine i da nećemo odbijati i gubiti goste zato što nema dovoljno kvalitetne ribe – kaže vlasnik čarde „Andrić“ u Somboru Borislav Andrić. – Kod nas je najčuveniji specijalitet riblji paprikaš i on je, kada je u pitanju riba, neprevaziđen. Kuva se od šarana, a može, zbog boljeg ukusa, da mu se doda meso soma i parče štuke. Gosti sve više traže i jedu prženu ribu. Poslednjih godina kod nas se najviše traži prženi smuđ. Koristimo sve moguće načine da ga imamo u ponudi. Većina gostiju, pogotovu kada su u društvu dame, kada čuje da nema smuđa – okrene se i ode! Ne znam kako ćemo preživeti ovu godinu jer je ribe sve manje.

A Dunav, Tisa i Sava su nekada vrvele od ribe koja se praćakala po plićacima i u jatima živela u dubinama. Apatin je bio centar ribarske delatnosti na najvećem delu Dunava u nekadašnjoj Austrougarskoj. U tom gradiću su i nastale ribarske svečanosti. Okupljali su se ribari, družili se, takmičili se, kuvali paprikaše i pili pivo! Do šezdesetih godina prošlog veka radila je Ribarska centrala koja je proizvodila i nudila konzervisanu rečnu ribu. Danas je samo ostala zapuštena fabrika s hiljadama zarđalih praznih konzervi i tonama ribljih krljušti koje su se svojevremeno koristile u proizvodnji laka za nokte.

Danas nema industrijske prerade ribe u velikim količinama u našoj zemlji. Ima, istina, nekoliko fabrika koje prerađuju rečnu, ali i morsku ribu, pakuju je i prodaju u smrznutom stanju. Ribu uglavnom nabavljaju iz ribnjaka. Egzistiraju i mali pogoni, uglavnom nastali na čardama, mariniraju ribu i prave takozvane riblje sardine i u teglama je nude po čardama i turističkim manifestacijama. Taj specijalitet se nalazi i kao ponuda doručka ili ribljeg pređela na velikom broju čardi. Ali i ta proizvodnja se nalazi u domenu „statističke greške“.

Država je rasporedila javne vode na korišćenje javnim preduzećima, kompanijama i udruženjima. Dozvoljen je privredni i sportski ribolov. Ali ribe je sve manje. Mnogi ribari vraćaju dozvole jer ne mogu da zarade ni za dažbine. Od granice s Mađarskom do Daljske krivine, u dužini od 70 kilometara, danas na našoj strani Dunava privrednim ribolovom bavi se svega četiri ribara. U Bačkom Novom Selu, pre deset godina bilo je dvadesetak ribara. Danas ih je preostalo četrnaest. To mesto nekada je bilo centar za ulov kečige.

– Danas se nađe po koja kečiga tek da se u čardi može pripremiti dve tri porcije – kaže vlasnik čarde „Nećko“ Neyad Avdulović. – Nema ni ovde ribe. Uhvati se tek da se preživi. To je u našem selu jedina „fabrika“. Nemaju ljudi šta drugo da rade, pa su ceo dan na Dunavu. Ovde i nema toliko ribokradica je je uvek neko na vodi, ali problem je što je riba istrebljena.

Ove godine nisu potvrdili dozvole ili su ih zbog visokih dažbina vratili ribari iz Beočina, Bačke Palanke, Sremskih Karlovaca… Čak 17 ribara kod Kostolca vratilo je dozvole i ove godine ne lovi ribu, javno rekavši da to ne čini jer ribe nema, a toleriše se danonoćni lov strujom.

– Dok se ne uvede stroga kontrola nad svakim kilogramom ribe i omogući da nijedan komad ribe ne može da uđe u čarde i restorane bez fiskalnog računa i potvrde o ispravnosti, samo ćemo se sećati nekadašnjih dana kada je ribe bilo u izobilju – kaže Dragoljub Ristić iz Asocijacije profesionalnih ribara na otvorenim vodama – Poreklo ribe je glavna stvar. Lovi se strujom i dinamitom.Čak se u kanalima riba truje pesticidima, kupi po površine vode i prodaje kupcima. Gde je tu kontrola? – pita se Ristić i ističe da nijedan ribar neće prodati ribu ispod mere jer od tog posla živi i razmišlja o budućnosti. Po njemu mora se uspostaviti registar ribara i da se plaća porez po ulovljenim količinama.

Njegov kolega Slobodan Živanović iz Golupca dodaje da ribe nema nigde. Da je nestala čak i na ulazu u Đerdap. Tamo je Dunav širok sedam kilometara i predstavlja raj za ribe.

– Ove godine su spustili nivo Dunava za dva metra. Mrest je uglavnom propao, jer su ostrvca i plitki delovi reke ostali na suvom. Znamo da niko neće nadoknaditi tu mlađ. Ne vodi se računa. Kažu da ribari love ribu i zato je nema. Posrednici koji vode računa o ribljem fondu bi trebalo da brinu o održavanju biodiverziteta, a ne samo da prodaju dozvole i ubiraju prihod. Ne može da se živi. U Rumuniji je situacija sasvim drugačija. Dozvola košta svega 200 evra. Ali su oni dobili savete od Evropske unije da izbegavaju posrednike. Ribari sami ulažu u posao, ali je sve teže. Ove godine je Opština Golubac dodelila subvencije ribarima u iznosu od 40.000 dinara da bi nekako preživeli i održavali delatnost, ali je posla mnogo manji nego ranije – kaže Ristić.

Ima opština gde dozvola za privredni ribolov košta dve hiljade evra i dažbine još toliko. Niko to, tvrde ribari, ne može da izdrži. U okolnim zemljama su imali sličnih problema kao i kod nas. U nekima je više godina bio zabranjen privredni ribolov baš zbog zloupotreba, a čak ima ideja da se ne dozvoli ni sportski ribolov, dok se ne obnovi riblji fond.

– Rimljani, Turci i svi drugi stanovnici na ovim prostorima kroz istoriju su ulagali u ribnjake jer je riba najjeftinija hrana – kaže hidrobiolog prof. dr Branko Miljanović – E kod nas je skupa kao zlato! Dunav je danas dosta čist jer na našem toku nema velikih zagađivača, a zemlje uzvodno od nas rešile su problem prečišćavanja. Nema odgovarajućeg hidrološkog sistema. Nije regulisan dotok vode u plavne zone, u rukavce, nacionalne parkove i rezervate prirode gde se riba mresti. Gubimo milione jer se o tome ne vodi računa.

Prazni džepovi ni deverike ne traže

Svojevremeno je nekolicina ribara na Dunavu u Vojvodini, ne znajući kako da plasira ulovljenu ribu – otvorila čarde. Viškovi ribe koje niko nije hteo da kupi prodavani su kroz kafanu. Jedan od prvih koji se odlučio na takva potez je Petar Lapu Braša, čovek koji ribari već pola veka. I danas izlovljava veštačka jezera u kojima se nalaze šarani, tolstolobici i druga riba. Ali je kad god može i na čardi koju vode njegova ćerka i zet. Brašina čorba, koju je istina decenijama kuvala njegova žena Seka, poznata je duž Dunava, Srema, ravnice – pa i dalje!

– Nema ribe ni za lek. Godinama nismo znali šta ćemo s deverikom, protfišom, krupačicom i drugom belom ribom – kaže Braša. – Onda smo je nudili našim prijateljima koji su dolazili u čardu. Ne zato da prođemo jeftinije nego zato što se smatralo da je to riblji korov i da nije atraktivna. Kada smo počeli da je spremamo ljudi su ispočetka mislili da je šala, posle je veliki broj gostiju naručivao tu slatku ribu koju pripremamo tako da nema sitnih kostiju i da može da se u njoj uživa. Danas jedva ulovim u Dunavu poneku deveriku. Tužno. A još je tužnije što je skoro niko ni ne traži. Nema narod novaca!

 I šaran slađi za dolare

Po podacima Republičkog zavoda za statistiku Srbije godišnje se proizvede blizu 12.000 tona ribe, a uveze 34.000 tona! Za uvoz ribe svih vrsta i oblika, prošle godine plaćeno je 94 miliona dolara. Istina, izvezeno je oko 2.000 tona ribe za oko devet miliona dolara! Izvozimo u Bosnu i Hercegovinu, Italiju, Makedoniju i Grčku, a najviše uvozimo iz Hrvatske, Tajlanda, Španije i Vijetnama. Uvozi se morska riba, konzerve, ali i sveži šarani i čuveni – pangasius. Rečna i jezerska riba koju imamo ima konzumente, ali još uvek nije dovoljno zastupljena na našim trpezama. Navike potrošača i običaji u Vojvodini iziskuju i veću potrošnju u ovom delu naše zemlje. Cene ribe, pogotovu one kvalitetne, koja se lovi iz reka, su visoke u odnosu na standard, ali i druge životne namirnice. Zato je ribe sve manje na našim trpezama ne samo statistički već i realno. Cena smuđa, koji je najatraktivnija rečna riba, dostigla je, zbog toga što je ove vrste sve manje, neverovatnih 800 dinara po kilogramu u zamrznutom stanju, koliko košta i uvezeni sveži brancin!, zabeleženo 16. maja 2015. godine.

Ribarstvo izvozna šansa Srbije

Iako se potrošnja ribe u Srbiji povećava za vreme posta i slava, ovu namirnicu i dalje jedemo četiri puta manje od svetskog proseka. Godišnje u ribnjacima proizvedemo i izlovimo iz reka svega oko 10.000 tona ribe. Najčešće ih izvozimo u zemlje u okruženju i Evropskoj uniji, gde godišnje nedostaje više od milion i po tona ribe.

Iako je nutricionisti preporučuju bar dva puta nedeljno, riba se na srpskoj trpezi retko zatiče. Zdrava, a lako se i priprema, poručuju oni koji je vole.

Ovakvo jelo, međutim, na stolu naših domaćica, nađe se desetak puta godišnje.

Ipak, ovih dana u uzgajalištu Ečka, kažu, spremaju se za opsadno stanje kako bi se podmirilo tržište tokom predstojećih posnih slava. Šaran, amur i tostolobik, koji se tu uzgajaju, vade se, tovare i otpremaju danonoćno.

Pošto je proizvedemo više nego što trošimo, možemo da je izvozimo. Ipak, s obzirom na karakteristike podneblja, proizvodnja bi mogla da bude veća. Recimo, u odnosu na prošlu godinu, ove smo izvezli 16 odsto manje ribe.

„Potrebno je da Srbija učini sve da se ribarstvo stavi u ravnopravni položaj sa ostalim granama u poljoprivredi. Mi proizvodimo kvalitetnu ribu i da bismo je proizvodili što više, neophodno je učiniti sve da bi proizvodnja počela da raste“, kaže Mirjana Miščević iz Privredne komore Srbije.

U postupku pristupanja Srbije Evropskoj uniji poglavlje 13 odnosi se na ribarstvo i u njemu potencijal vide proizvođači.

„Smatramo da slatkovodno ribarstvo Srbije ima svoje mesto sa budućim članstvom u EU, popraviće se mogućnost pretendovanja na sredstva iz pristupnih fondova EU, što bi svakako moglo da utiče na povećanje proizvodnje i otvaranje novih ribnjaka i na stvaranje uslova da i mi dobijemo beneficije, subvencije“, ističe direktor Ribarskog gazdinstva Ečka Miroslav Dejković.

Da Srbija razvije ribarstvo ima šanse. Stručnjaci kažu da je moguće zasnovati proizvodnju na još 200.000 hektara, ali je neophodno i ukinutu plaćanje vodnog doprinosa, zabeleženo 12. decembra 2015. godine.

(Autor je član Naučnog društva ekonomista Srbije, publicista i književnik)