Portal pametne poljoprivrede

U krugu Muzeja Vojvodine u Novom Sadu postoji jedinstvena arheobotanička bašta u kojoj posetioci mogu da se upoznaju ili podsete na davno zaboravljene biljke koje su ljudi pre više vekova, čak i milenijuma uspešno gajili i koristili u ishrani na ovim prostorima.

Osim toga, Muzej Vojvodine može da se pohvali da je jedina institucija u Srbiji u kojoj je zaposlen arheozoolog i arheobotaničar, a koji svoj zadatak slikovito opisuju – da ljudima „dočaraju ukus i miris praistorije“.

Za sakupljanje, sejanje i negu biljaka u toj bašti zadužen je arheobotaničar Aleksandar Medović. On je pojasnio da je arheobotanika naučna disciplina koja proučava biljne ostatke na arheološkim lokalitetima, a naučnici utvrđuju značaj biljnih vrsta za život drevne populacije ljudi.

– Na iskopavanjima tesno sarađujem s arheolozima, a proučavam ugljenisane ostatke žitarica, mahunarki, korova… odnosno semena svega onog što se nekada uzgajalo, žnjalo, sakupljalo ili ostavljalo – opisao je Medović. – Naši preci su kuće gradili od lako zapaljivog materijala poput trske i drveta, a ložišta su se nalazila unutra, pa požari u kojima su gorela čitava naselja nisu bila retkost. Jedan od primera takve katastrofe je na arheološkom lokalitetu Gradina na obali reke Bosut. Ipak, da nije bilo takvih nesreća, tokom kojih se zrna biljaka ugljenišu i očuvaju, mi bismo malo toga znali o biljnoj privredi tog doba.

Drevno semenje koje se iskopava na arheološkim nalazištima Medović pokušava da pronađe u svetu ili u regionu, na mestima gde se još uzgajaju te biljke, ne bi li ih zasejao i proučio njihov izgled i namenu. Kako je kazao žitarice i korovi se najlakše pronađu u zabačenim, izolovanim krajevima. Tako se pre četiri godine „bacio u potragu“ za semenom kukolja. Nije bilo lako jer, kako je potvrdio naš sagovornik, izgleda da smo ga uspešno istrebili pošto se više ne može naći na vojvođanskim njivama, već samo ponegde u južnim krajevima Srbije.

Imali smo priliku da uz stručno vođenje Aleksandra Medovića obiđemo arheobotaničku baštu, koja trenutno izgledom lako može da prevari posetioca, jer na prvi pogled deluje zapušteno. Međutim, kada se priđe bliže primetno je da u njoj biljke ipak napreduju, a neke se i samostalno razmnožavaju. Medović je istakao da mu je želja da ljudi u “realnom vremenu vide kako neka biljka, koja je postojala još u praistoriji,  raste, razvija se, kakav joj je cvet, plod i ukus”.

– Sve što se nalazi u bašti je ujednom trenutku raslo po vojvođanskoj ravnici – rekao je Medović. – Gajila se jednozrna, dvozrna i timofejeva pšenica koja je nedavno otkrivena, potom krupnik, obična meka pšenica, ječam, proso, ovas, raž… pa hrabro možemo reći da je Vojvodina oduvek bila žitnica Evrope zahvaljujući močvarnom području bogatim vodom i lesnim terasama na kojima je nastalo jedno od najboljih zemljišta na svetu – crnica (černozem).

Naš sagovornik je posebno istakao jednozrnu pšenicu koja spada, zajedno sa ječmom i dvozrnom, među najstarije žitarice koje su uzgajane još u mlađem kamenom dobu, pre oko 10.000 godina na Bliskom istoku. U lesnom regionu Vojvodine uzgajali su je stanovnici prvih ratarskih naselja Starčevačke kulture, pre oko 8.000 godina.

– Za jednozrnu pšenicu se može reći da se na njoj zasniva ljudska civilizacija – kazao je Medović. – Iako već u bronzanom dobu polako gubi na značaju igrala je važnu ulogu u ishrani ljudi sve do ranog srednjeg veka. Ugljenisani ostaci te drevne pšenice pronađeni su na brojnim arheološkim lokalitetima u Vojvodini: Starčevo, Feudvar kod Mošorina, Gradina na Bosutu, Petrovaradinska tvrđava, Gomolava kod Hrtkovaca… Njene vlati su tanke, a klas mali i pljosnat, a s obe strane klasnog vretena nalazi se samo jedno zrno. Od nje se pravio hleb odnosno pogača, ali se mnogo češće pripremala kao kaša.

U bašti je zasađena i sastrica, vrsta manhunarke koja je uzgajana pre 12.000 godina u Turskoj i Iraku. Međutim, najviše nalaza iz neolita potiče sa Balkana, dok su u Vojvodini ugljenisana semena pronađena u bronzanodobnim slojevima na Feudvaru kod Mošorina i gvozdenodobnim slojevima Gradine na Bosutu. Među najlepšim cvetovima je zečji gorocvet, vrsta korova koja se pojavila kod nas između 200 i 300 godina pre nove ere, ali je Medović najponosniji na lalemanciju. Reč je o drevnoj uljarici koja može da se koristi kao začin i kao ulje za ishranu ili u industriji. Ona se skoro niotkud pojavila na arheološkim lokalitetima na Balkanu iz ranog bronzanog doba, a naučnici su utvrdili da je lalemancija uzgajana skoro 1.000 godina na arheološkom lokalitetu Feudvar, sve do ranog gvozdenog doba.

Proso je takođe bio zaboravljen, ali poslednjih godina ponovo se pojavio u ishrani, a građani ga najčešće kupuju u radnjama zdrave hrane. Jedan od glavnih razloga zašto se proso kod nas uzgaja još od neolita i prvih ratara i stočara, pa sve do poznog srednjeg veka, je njen kratak vegetacioni period, pošto sazreva tri meseca nakon setve.

Vojvođanski fizalis

Zanimljivo je da mnogi na znaju da je fizalis, odnosno ljoskavac,  izuzetno rasprostranjen u Vojvodini, ali se danas malo koristi u ishrani. Reč je o višegodišnjoj zeljastoj biljci, visokoj oko pola metra, a plod je loptasta, sočna i sjajna bobica naranyastocrvene boje, veličine krupne trešnje. Ona je umotana u hartijastu, crvenonaranyastu čašicu, koja podseća na kineski lampion. Mnogi ga mešaju s tzv. andskom jagodom koja potiče iz Južna Amerike, a koja se kod nas može kuptiti u prodavnicama. Ljoskavac iz arheobotaničke bašte Muzeja Vojvodine vodi poreklo od biljke pronađene u blizini Turije – sa Beljanske bare.

Čarobni pasulj „izgubljen u prevodu”

Većina ljudi ne očekuje da bajke mogu da otkriju koje biljke su se nekada koristile. Taj “detektivski” posao nije lak i zahteva znanje i strpljenje, jer se tokom vremena mnogi presudni podaci gube ili se nazivi „izgube u prevodu“. Takav je slučaj s jednom od omiljenih dečjih bajki – „Džek i čarobni pasulj“ (“Jack and the Beanstalk“) .

– Engleska reč „bean“ je pogrešno prevedena kao pasulj. Radi se o bobu! – jasan je bio Aleksandar Medović dodavši da su čak i ilustracije priče ukazivale da se radi o toj biljci. – Priča je nastala davno, a vremenom je verovatno pala u zaborav. Kada je ponovo počela da se prepričava više se nije mislilo na bob već na pasulj koji je poreklom iz Južne Amerike, prvi put se spominje u 16. veku, a koji je za nekoliko stotina godina potisnuo bob iz upotrebe.

Bob je jednogodišnja zeljasta biljka visoka između 60 i140 centimetara, a u srednjoj Evropi počeo je da se uzgaja u bronzanom dobu (od 2000. do 950. godine. pre n. e.). U Vojvodini su pronađeni ostaci ugljenisanih semena na arheološkim lokalitetima Feudvar, Gradina, Gomolava i Petrovaradinska stena.

Aleksandar Medović osim što je „strastveni arheobaštovan“ odlučio je da se sa suprugom oproba u pripremanju praistoriskih jela i snimi kratake video snimke koji se mogu naći na sajtu Muzeja.

– Pala mi je na pamet ideja da podelim s ljudima šta se sve može napraviti od biljaka koje su zasađene u bašti Muzeja, te sam pokušao da rekonstruišem recepte iz praistorije – otkrio je Medović. – Ima ukusnih ali čini mi se da je mnogo više jela koja ne izgledaju primamljivo i nisu bog zna kakvog ukusa. Jedan od njih je prženi hrastov žir sa divljom jabukom. Tu je jelo od divljeg graška sa divljom jabukom i medom koji nakon dugog kuvanja poprimi odbojnu crno-ljubičastu boju.

Silvia Kovač

Izvor:Dnevnik