Reforma u Srbiji – šta nam je činiti
Branislav Gulan: Treba nam program koji će odmah početi da deluje i da se primenjuje. Vraćen duh zadrugarstvu
Srbija ima oko 25.000 nezaposlenih poljoprivrednih stručnjaka. Od toga je 5.000 nezaposlenih agronoma i veterinara. Među njima je 40 doktora nauka i oko 400 magistara i mastera. Neshvatljivo je da u Srbiji nema razumevanja za najkvalifikovanije ljude koji bi trebalo da se uključe u proces poljoprivredne proizvodnje, a ima za one koji peru prljav kapital. To su i milijarde izgubljenog kapitala uloženog u njihovo obrazovanje, koji je sad neiskorišćen.
Kako se kaže, ako uzmemo u obzir to da u proseku na školovanje ovog kadra, od inženjera poljoprivrede do doktora nauka, ode oko 300.000 dolara, to znači da Srbija ne koristi više 1,5 milijardi dolara kapitala uloženog u obrazovanje tih mladih ljudi.
Da se uvede obaveza da na određen broj hektara svako gazdinstvo mora da angažuje po jednog stručnjaka, drugačije bi bilo. I da se limitira veličina gazdinstva, to jest broj hektara koji mogu da budu u rukama jednog gazde, kao što je u Danskoj ili nekim drugim zemljama.
Ovako, imamo hiljade nezaposlenih stručnjaka, prazna naselja – sela (od 4.709 naselja – sela za deceniju i po će nestati njih 1.200) i nekoliko latifundija. U 1.034 sela ima manje od po 100 stanovnika. U 500 sela nema puta, a u 1.000 njih nema nijedne prodavnice pa moraju na put da kupe hranu!
Da bi se sprečile te neželjene pojave krenulo se u akciju ,,500 zadruga u 500 sela“. Za dve i po godine dana osnovano je oko 620 novih zadruga. Da je to mnogo najbolji dokaz je činjenica da je Srbija proteklih godina bila zemlja u kojoj se godišnje gasilo po 100 zadruga. Država je prvi put posle Drugog svetskog rata odlučila materijalno sa 25 miliona evra bespovratnog novca da pomogne zadrugarstvo. Tako je i vraćen duh zadrugarstva. Za sada se ne govori o povratku oduzete imovine posle Drugog svetskog rata. Siromašna država za takvu akciju nema novca. Povratak zadrugarstvu predstavlja i najbrži put za ujednačen regionalni razvoj u Srbiji. Mali poljoprivrednici u Srbiji, ukoliko se neudruže ne da će propasti nego će nestati. Jedini put za udruživanje, opstanak i ostanak su – zadruge!
Zadrugarstvo danas u svetu
Udruživanje danas predstavlja snažnu ekonomsku okosnicu u ekonomijama razvijenih zemalja u svetu, a udružuju se i farmeri koji poseduju po nekoliko hiljada hektara zemlje i drugi, ne mali kapital.
Koliko je udruživanje značajan svetski proces i trend za visoki respekt, najbolje ilustruju sledeći podaci: na planeti Zemlji udruženo radi i posluje milijarda zadrugara koji su organizovani u blizu 800.000 zadruga. Procenjuje se da je oko tri milijarde ljudi povezano, na razne načine, sa radom zadruga. Zadruge obezbeđuju više od 100 miliona poslova širom sveta, što je za 20 odsto više od multinacionalnih korporacija. Novo u udruživanju zadrugara u Srbiji prilikom osnivanja zadruga je to što zadrugari u njih unose samo svoj proizvod. Cilj je da ga kroz zadrugu što jeftinije proizvedu, zatim prodaju i naplate!
Šta država hoće?
Postavlja se pitanje da li ova država zaista hoće latifundije, a sve nam je veći prazan prostor? Posebno na jugu Srbije u pet najugroženijih okruga i to u Nišavskom, Topličkom, Pirotskom, Jablaničkom i Pčinjskom upravnom okrugu. Pa, recimo, migranti kad pređu granicu nemaju gde da se sklone i popiju čašu vode, sve je sablasno pusto.
Istraživanja su pokazala da, zavisno od regiona zemlje, u 50 do 80 odsto zemljoradničkih zadruga nema nijednog zaposlenog poljoprivrednog inženjera, što je neshvatljivo i neprihvatljivo.
Prema podacima Zadružnog saveza Srbije, od maja 2017. godine, u njoj je bilo registrovano oko 2.600 zadruga, od čega je 1.550 poljoprivrednih. Svoje poslovanje prema Zakonu o zadrugama (donet je 29. decembra 2015. godine), uskladilo je oko 2.000 zaruga.
U Srbiji je tada postojalo 50.000 zadrugara (osnivača zadruga) i oko 150.000 kooperanata. Zadruge deluju u okviru 16 zadružnh saveza, predvođenih Zadružnim savezom Srbije i Zadružnim savezom Vojvodine. U zadrugama radi oko 10.000 zaposlenih, među kojima su i direktori.
Prva zadruga na teritoriji današnje Srbije osnovana je u Petrovcu (današnji Bački Petrovac), u Vojvodini ( 1846. godine – samo dve godine posle prve zadruge u Ročdelu), kao treća zadruga na svetu. Njen osnivač, evangelistički kapelan Štefan Homola, okupio je Slovake, koji su imali visoko razvijenu zadružnu svest. Organizovali su se u zadrugu, prvenstveno radi samo pomoći, udruživanjem novčanih sredstava.
Pljačkaška privatizacija
U pljačkaškoj privatizaciji obavljenoj uz pomoić države, Srbija je od 2000. do danas izgubila oko 100.000 radnika u poljoprivredi i prehrambenoj industriji u toku procesa privatizacije, tranzicije, stečaja… Kako je moglo da se očekuje da agrobiznis kompanije profitabilno posluju i budu održive kada nemamo održivost ljudi koji bi trebali da rade u ljima?
Dakle, ima nnogo novih obaveza. Mnogo posla na putu da se bar približimo po konkurentnosti. Prosečnu ekonomsku veličinu poljoprivrednog gazdinstva u Srbiji dominantno opredeljuje sektor porodičnih gazdinstava (ima ih 570.000), jer on učestvuje sa 99,5 odsto u ukupnom broju poljoprivrednih gazdinstava u Srbiji. Njihova prosečna veličina je 4,5 hektara. Inače srpski seljak kaska za Evropom. Mere države mu onemogućuju da bude konkurentan!
Vrednost agrarne proizvodnje u Srbiji je do 4,5 milijardi dolara. Ili po hektaru se kreće oko 1.000 evra. To je nekoliko puta manje od onih sa kojima hoćemo da budemo konkurentni. U tome i treba tražiti uzroke zašto agrar Srbije u poslednje tri decenije ima stopu rasta od samo 0,45 odsto. Ili nešto bolje od 2000. godine 0,61 odsto!
Ako nema, uvoziće se
Ukoliko tako ostane, i nedođe do udruživanja, uticaj će biti takav da će mali proizvođači, kojih je u Srbiji ponajviše, nestati. Veliki će ugušiti male proizvođače. Uništiće ih, odnosno ,,pojesti’’ velike kompanije koje dolaze u Srbiju. Tako će mali postati najamni radnici na svojim njivama. Jer, deo njih to već jeste posle pljačkaške privatizacije uz pomoć države u agraru Srbije. Posebno teško je onima sa gazdinstvima veličine do 50 hektara.
A, još teže onima koji su na jugu Srbije, čije su prosečne njive najčešće veličine 2,5 do 10 hektara. Bilo da se radi o stočarstvu, bilo o ratarstvu ili mlekarstvu. Ukoliko se neudruže – oni će nestati. Jer, neće biti konkurentni. Srpsko tržište to neće osetiti jer će imati dovoljno hrane. Uvoziće se, čak i ona dobijena od stoke hranjene sa GMO hranom. To se već sada događa sa uvozom mleka, svinja…
U 2015. godini je uvezeno 437.000 živih svinja, 18.000 tona mesa i 35.000 tona mesa treće klase. To je bilo i u 2016. i 2017. godini! U 2018. godini u Srbiju je uvezeno oko 600.000 svinja. U toj godini je za uvoz zamrznutog svinjskog mesa plaćeno čak 71 miliona dolara. a do pred kraj 2019. godine stiglo je 350.000 tovljenika iz uvoza što je plaćeno 151 miliona dolara. EU je do pred kraj 2019. godine svakodnevno imala višak od 50 miliona svinja.
Posle pomora svinja od afričke kuge u Kini one su pronašle tržište i taj višak prodali u ovoj najmnogoljudnijoj zemlji sveta! U njoj su i pronašli tržište za izvoz mesa u dužem periodu. Zato je i preporuka Srbiji posebno, južnim delovim, u pet najnerazvijenijih okruga u zemlji, gde se kreće u oporavak 100 sela, da se obori napune sa tovom svinja.
Imaće tržište za naredni vek u Kini. Srbija danas ima u tovu tek oko dva miliona svinja. Ima nauku i uslov da se tovi i po 18 miliona svinja. Za to je potrebna samo odluka Vlade Srbije da to podržava. Kada bi to uradila tek onda bi bila na nivou srednje razvijenih zemalja u svetu. Jer, razvijenost se meri tako da srednje razvijene zemlje moraju imati svinja, bar koliko i stanovnika! Tek iznad toga se računa da kreću ka razvijenom svetu. A, Srbija ima 6,5 miliona stanovnika i tek po jednu svinju na svaka tri stanovnika.
Stočarstvo Srbije se nalazi na nivou 1910. godine. U BDP poljoprivrede učestvuje samo sa 30 odsto. To je karakteristika nerazvijenih afričkih zemalja.U oborima je tek nešto više od dva miliona svinja što je na nivou do 1955. godine! Godišnje proizvodimo od 270.000 do 320.000 tona svinjskog mesa. Sad je doneta odluka Vlade da se smanji uvoz iz susedne Hrvatske, ali da se svinje i dalje uvoze, ponajviše iz Nemačke, Češke i Slovačke. Ukoliko ovakvo stanje u ovoj oblasti ekonomije ostane, svinjarstvo u Srbiji neće postojati. Jer, sve može da se kupi i – uveze!
Godina Broj svinja
- 5.492.000
- 4.238.000
- 4.086.000
- 4.066.000
- 3.165.000
- 3.489.000
- 2.700.000
(Napomena: broj u 2019. godini je pre pomora svinja od afričke kuge koja se bila pojavila u Srbiji)!
Govorimo samo o mogućnostima!
Slično stanje je i sa govedarstvom. Statistika prikazuje da godišnje proizvodimo 76.000 tona junećeg mesa. Ta brojka je mala u odnosu na naše mogućnosti. U Srbiji se o rezultatima proizvodnje u celoj ekonomiji stalno govori samo o mogućnostima! Dokaz je, da je sadašnja proizvodnja u svim oblastima tek 40 odsto na nivou onog šta je bilo u Srbiji krajem devedesetih godina XX veka.
Ali, za poznavaoce prilika, proizvodnja u tom prikazanom statističkom obliku čak je i prevelika. Odnosno ogromna, jer je za toliko mesa potrebno nekoliko puta više junadi nego što ih ima u stajama. Dakle, po ovom ispada da je statistika, u ovom slučaju, samo varka brojki o prevelikoj proizvodnji, koje nema u stvarnosti. Jer, i broj goveda je sredinom 2019. godine bio 878.000 grla. To je istorijski minimum u Srbiji. Ta brojka je manja za 2,3 odsto u odnosu na 2016. i 2017. godinu. Na početku 2018. godine u Srbiji je bilo u tovu 12.000 junadi. Zbog izvoza u Tursku sve je poklano. Turska je u 2018. godini uvezla ukupno 54.000 tona govedine i junetine. U tome je bilo iz Srbije 3.609 tona.
Prosečna uvozna cena tone ovog mesa bila je 3.959 evra po toni. Jedino je Srbiji više plaćano i to 5.314 evra po toni (što je 34,2 odsto više od prosečne uvozne cene). Isticano je da je meso kvalitetno, da goveda nisu jela GMO hranu. Sad pravih podataka o novom tovu nema. Pominje se brojka od 30.000 junadi, što znači da je izvoz pokrenuo tov. Ako je tako dobro je.
Međutim, u Srbiji su problemi kada ima tova, jer vlasnici pričaju da nema izvoza. A, kada stranci traže junad i ,,bebi bif“ izvoznici kažu nema, pa su nudili svinjsko meso. Ni njega sad nema. Stočarstvo je devastirano. Na početku raspada SFRJ, 1990. godine, iz Jugoslavije je u svet izvezeno 54.450 tona ,,bebi bifa“ – najkvalitetnijeg crvenog mesa. Od toga je 30.000 tona bilo iz Srbije.
Pošto je stočarstvo devastirano (izvozi se 100 puta manje junetine godišnje!) evo i nekoliko podataka o izvozu, najtraženijeg proizvoda iz oblasti ,,bebi bifa“ poslednjih godina.
- U 2015. godini izvezeno je 315. tona ,,bebi bifa“
- U 2016. godini u svet je otpremljeno 420 tona ,,bebi bifa“
- U 2017. godini je bilo izvezeno oko 480 tona ,,bebi bifa“
- U 2018. godini u svet je iz Srbije otpremljeno manje od 400 tona ,,bebi bifa“
Rezultati nerazvijenog stočarstva
Ovakvi rezultati dokaz su nerazvijenog stočarstva i – nerazvijene Srbije. Jer, za ishranu stoke godišnje se u Srbiji potroši oko četiri miliona tona kukuruza. Proizvede se i do 3,5 miliona tona više. Tako se izvoznici ,,žutog zlata“ iz Srbije hvale da se zemlja nalazi među deset zemalja, najvećih izvoznika kukuruza u svetu.
Od ovog izvoza u Srbiji je u 2018. godini ostvaren prihod od 230 miliona dolara. Sa takvim potezom se razvijene zemlje ne hvale. Mi izvozimo kukuruz, pa nam njegovi kupci sa tim kukuruzom hrane svinje, koje kasnije prodaju Srbiji. Izvozimo kukuruz kao sirovinu za hranu (od njega može da se priredi 1.300 različitih artikala) ili da se troši za tov stoke pa da iz nje izvozi meso.
Značajnu ulogu u svetu ima i organska proizvodnja mesa. Međutim, u Srbiji se organska hrana proizvodi samo na 0,5 odsto obradivih površina ili na nešto više od 15.000 hektara. Godišnje se izvozi za 27 miliona dolara. Dokaz nerazvijene Srbije je da agrar u BDP učestvuje sa blizu 10 odsto. To znači da je njegova godišnja vrednost tek nešto veća od četiri milijarde dolara!?
Nestajanje Srbije
– Imamo 4.709 naselja – sela u Srbiji. Od toga njih 1.200 je u fazi nestajanja. U 1.034 naselja – sela ima manje od po 100 stanovnika. Sa nestajanjem sela i sve manjim brojem stanovnika nestaje i Srbija! Treba stvarati uslove za razvoj malih i srednjih preduzeća u vanpoljoprivrednim delatnostima koje se naslanjaju na poljoprivredu, zatim za razvoj zanatstva, kućne radinosti, konsultantskih usluga, seoskog turizma, itd;
– Besplatno davati građevinsko zemljište, ili uz što je moguće nižu cenu za otpočinjanje preduzetničkog poduhvata. Pojednostaviti procedure za dobijanje neophodnih dozvola, najduže 5–7 dana. Oslobađati nove firme 2–3 godine, opštinskih poreza i doprinosa, dok ne stanu na noge, a onda će se prihodi u opštinskim budžetima uvećavati. Davati im dobre lokacije i besplatnu infrastrukturu. Njihova je obaveza da imaju program zaštite životne sredine i da zapošljavaju nezaposlene s teritorije opštine. Sve to medijski i marketinški dobro propratiti.
– Lobiranje za svoju sredinu treba obavljati institucionalno i vaninstitucionalno. Koristiti sve moguće kanale i veze za privlačenje ino i domaćih partnera u sopstvenu sredinu.
– U zemlju godišnje stigne oko 3,2 milijarde doalra od naših gastarbajtera u iznostranstvu gde živi oko četiri miliona Srba. Treba podsticati naše ljude koji dobijaju taj novac da ga utroše u pokretanje porodičnog preduzetništva i malog biznisa;
– Aktivirati intelektualni kapital – znanje – u ovoj oblasti na svim nivoima, posebno lokalnom u proizvodnji, uslugama, ali i u administraciji. Ovde uključiti mlade visokoobrazovane stručnjake s evidencije nacionalne službe za zapošljavanje (Imamo 25.000 nezaposlenih agrarnih stručnjaka. To je mrtav kapital od 1,5 milijardi dolara koji je uložen u njihovo školovanje). Cilj je da zajedno sa starijim kolegama analiziraju stanje, rade programe, biznis planove, studije slučaja itd, stvarati uslove za zapošljavanje nezaposlenih inženjera, ekonomista, pravnika, prehrambenih tehnologa, informa¬tičara, veterinara, le¬ka¬ra i drugih struka. Davati im besplatne placeve za kuće ili stanove, adaptirati im na¬puštene kuće, useljavati ih u njih, kako bi ostali na selu. Posebno se treba angažovati u srednjim poljoprivrednim školama (ih ih više od 70) kako bi mladi posle završetka škole ostajali u selu na imanjima roditelja da rade. Cilj je da postanu robni proizvođači;
– Obavezna obuka na lokalnom nivou stanovništva, posebno proizvođača u zimskom periodu u organizaciji i finansiranju lokalne samouprave. To treba da budu seminari iz agronomije, ekonomije, prava, informatike, zdravstva, prehrambene tehnologije, menadžmenta, marketinga, preduzetništva, turizma, modernizacije lokalne samouprave, itd. To je neophodno u XXI veku radi povećanja održive konkurentnosti na lokalnom nivou;
– Mogu se adaptirati postojeći domovi kulture, zadružni domovi i zapuštene škole. Mogu se privesti prvobitnoj nameni ili ih pretvoriti u etno centre, muzeje sa seoskim sadržajima, ugostiteljske objekte s lokalnim specijalitetima, fiskulturne sale itd. S tim u vezi postavlja se pitanje mogu li se oni samofinansirati ili je neophodna budžetska podrška lokalne samouprave? Infrastruktura je neophodna i starima i mladima na selu. Ovde posebnu ulogu imaju mesne zajednice s projektima iz infrastrukture, školstva zdravstva, sportskih, lovačkih, kulturnih aktivnosti, itd;
– Imaju li lokalni biznismeni i uspešni preduzetnici i društvenu odgovornost u razvoju sopstvene sredine? Više koristiti mogućnosti jačanja javnog i privatnog partnerstva na lokalnom nivou. Podsticati zasnivanje brakova i rađanje dece. Jer, u Srbiji godišnje umre oko 102.000 žitelja, a rodi se manje od 65.000 beba! Rađanje je na nivou od 1914. godine, na početku Prvog svetskog rata, što je katastrofalno! Za postizanje boljih rezultata u većoj agrarnoj proizvodnji (godišnja vrednost se kreće od četiri do pet milijardi dolara, zavisno od ćudi Boga) potrebno je da mali proizvođači sa prosekom 2,5 hektara postanu robni proizvođači! Vrednost agrarne proizvodnje u Srbiji po hektaru je oko 1.000 evra. To je veoma malo i na nivou nisko razvijenih zemalja. Potrebno je više akcija na svim nivoima, posebno na lokalnom.
– Gde se Srbija danas nalazi najbolje poređenje je sa Slovenijom koja je bila članica SFRJ: ona ima 1,97 miliona stanovnika i bruto domaći proizvod vredan 70,36 milijardi dolara. Nacionalni dohodak po stanovniku je 34.100 dolara! Ako, pogledamo Srbiju danas, BDP je 44 milijarde dolara i nacionalni dohodak je do 5.000 dolara po stanovniku!?
– Učešće poljoprivrede u BDP Slovenije je 2,3 odsto, a u Srbiji oko 11 odsto! Sa prerađivačkom industrijom (koja je dobrim delom ugašena, to se udvostručuje);
– Kada je reč o zadrugarstvu u Sloveniji ima 60 zadruga, 15.000 zadrugara i 45.000 kooperanata. Mladi bračni parovi ako ostaju da nasleđuju roditelje dobijaju po 45.000 evra. Ako samo jedan od parova hoće da radi u nekoj firmi i da istovremeno obrađuje roditeljsku zemlju, dobija po 18.500 evra!
– Prosečne subvencije po hektaru u Sloveniji su veće od 500 evra. U Srbiji one su oko 36 evra. U tom finansijskom raskoraku se nalazi i uzrok zašto su oni konkurentni, a mi nismo!
Genocid nad seljakom
Prema jednoj analizi, samo od 1960. do 2012. godine, kada je rađena studija ,,Poljoprivredno zemljište u Republici Srbiji” (2015.) 400.000 hektara nedostaje zadrugama. Kada to pomnožite samo sa po 5.000 evra, to je dve milijarde evra. Ako bi to bilo po 10.000 evra, to su onda četiri milijarde.
Zamislite da vratite zadrugama četiri milijarde evra. To bi preporodilo seljački sektor. A gde su prodavnice, mlekare, klanice, mesare, silosi, skladišta, farme koje su unete u kombinate i podržavljene kroz formu društvene svojine? Kada je došla tranzicija, to je prodato kao društvena svojina, a nije izvršeno razgraničenje vlasništva nad tom imovinom. Zašto Slovenija nije to uradila, već je sve zemljište unela u svoj državni fond dok se ne završi restititucija?
A mi smo restititucijom isključili povraćaj zadružne imovine, iako je zadružna imovina privatna svojina. Ona je specifičan oblik svojine jer predstavlja kolektivni oblik privatne svojine udruženih fizičkih lica. Kod nas u Srbiji pravna lica nikada nisu bili članovi zadruga, već samo fizička lica. Prema tome, radi se o privatnoj svojini. Država, da ne bi snosila posledice povraćaja prodate zadružne imovine i da ne bi bilo sporova, izbrisala je članove prethodnog zakona i u Zakonu o zadrugama (2015. ) i praktično legalizovala pljačku celokupne zadružne imovine koja je bez naknade preuzeta u vremenu od 1. jula 1953. godine do danas. To je najveći ekonomski genocid nad srpskim seljakom.
Mere za reforme
Neophodne mere koje treba preduzimati za ostvarivanje ciljeva i priori¬te¬tnih pravaca razvoja u regionalnom i razvoju i reformama agrara Srbije:
Na nacionalnom i pokrajinskom nivou
Za promenu stanja na selu i poljoprivredi neophodna je politička volja, upornost i istrajnost. To je prvi preduslov za zaustavljane negativnih tendencija u ovoj oblasti.
– Za poslednje tri decenije agrar u Srbiji je imao stopu rasta od samo 0,45 odsto. Od 2000. godine do početka 2020. godine agrar Srbije je vodilo 13 ministara! Važeća Strategija razvoja poljoprivrede od 2014. do 2024. godine (delo je 200 naših eksperata u ovoj oblasti napisana na 145 strana) predviđa dve nerealne stope rasta. Jednu od 9,1 odsto, a drugu blažu od 6,1 odsto godišnje.
U prvoj 2015. godini primene pad je bio osam odsto, zatim u 2016. godini rast od osam odsto, pa u 2017. godini pad od oko 10,7 odsto. Dakle, imamo strategiju želja! Postojeća Strategija razvoja poljoprivrede Srbije je nerealna i netačna! Ona pravi štetu koja se jedino može ispraviti novom agrarnom i socijalnom reformom sa realnim podacima i pretpostavkama. U tome je potrebno koristiti realne podatke, sa fokusom na reindustrijalizaciju i porodična gazdinstva (ima ih oko 570.000), sa osloncem na sopstvene snage!
Reforme
Do 2000. godine bilo je 17 reformi u gradskim centrima sa oko 65 granskih reformi u privredi. Država nije problem po sebi, ona postaje problem samo kada je loša! A, Srbija danas je – to! Džabe agraru strategija, kad nema akcije…! Treba nam program koji će odmah početi da deluje i da se primenjuje.
Posle toga sledi niz aktivnosti kao što su:
– donošenje deklaracije Narodne skupštine Srbije o radikalnom zaokretu ka razvoju sela i poljoprivrede. To bi trebalo doneti konsenzusom u parlamentu – uz punu saglasnost svih poslaničkih klubova;
– pored deklaracije treba doneti strateška dokumenta razvoja sela i poljoprivrede u skupštini s jasno definisanim ciljevima, pravcima, prioritetima razvoja i konkretnim merama za njihovo ostvarivanje;
– sve ovo treba da prati i snažna materijalna podrška na svim nivoima nadležnih institucija, pre svega, agrarnog budžeta (postoji zakon da to bude pet odsto budžeta, ali se nepoštuje) razvojnih fondova s jasno razrađenim merama agrarne i ruralne politike i konkretnim, profitabilnim razvojnim programima u seoskim područjima. Za to je potrebno da postoji i agrarna banka, kao svuda u svetu;
– posebno ističemo neophodnost namenskog, racionalnog i ekonomski opravdanog korišćenja i onako oskudnih finansijskih – budžetskih i fondovskih sredstava. Srbija ima značajan fizički kapital – obradive površine (oko 4,1 miliona hektara, a koristi se 3,35 miliona hektara), livade, pašnjake, šume, vode, a takođe i ljudski kapital. Jedino je ograničen – finansijski kapital. Zbog toga mora se zaoštriti ekonomisanje ovim kapitalom, pre svega, namenskim i racionalnim korišćenjem, kao i praćenjem njegovog efektuiranja u dužem i kraćem periodu;
– i s tim u vezi podsetili bismo na komentar italijanskog pisca Lampeduze (Giuseppe Tomasi di Lampedusa, 1896–1957) u romanu Leopard: „ako ne želimo ništa da promenimo, sve će se promeniti“, a sada je već pet minuta do dvanaest
Na lokanom nivou
– Brzo doneti strateška dokumenta lokalnog i seoskog razvoja u svakoj sredini, s jasno definisanim ciljevima, prioritetima i programima razvoja;
– Konkretnim i detaljno razrađenim merama za njihovo ostvarivanje uz neophodnost fo¬rmiranja agrarnog budžeta na gradskom i opštinskom nivou. Paralelno s tim potrebno je formirati ekspertske timove tzv. LOKALNE AKCIONE GRUPE (LAG) na tom nivou;
– Izvršiti analizu i snimanje stanja prirodnih i ljudskih resursa u selima po opštinama, tzv. mapiranje. Izabrati proizvodne programe prilagođene prirodnim uslovima i tradiciji proizvođača. Na teritoriji opštine to moraju biti profitabilni programi, tržišno i izvozno orijentisani, zasnovani na komparativnim prednostima rejona – radi smanjenja troškova i povećanja konkurentnosti. S obzirom na izražene klimatske promene, s jedne, i agrohemijske i pedološke promene, s druge strane, treba razmotriti mogućnost uvođenja novih biljnih vrsta i sorata koje se mogu prilagoditi novim uslovima, uz primenu novih tehnologija;
– Iznalaženje finansijskih sredstava, pre svega, iz sopstvenih izvora, odnosno opštinskih prihoda. Progresivno oporezivanje bogatijih slojeva, odnosno građana. Pojedine opštine i gradovi, već nekoliko godina, imaju solidne prihode od izdavanja državne zemlje u zakup. Zar se od tih prihoda nije moglo izdvojiti 5–10 odsto u ruralni budžet. Tu su i ino fondacije, pre svega i IPARD fondovi. Još uvek nemamo spremne projekte za ove fondove koji su se aktivirali nakon početka pregovora s EU;
– Dobro je što smo krenuli u novu organizaciju zadrugarstva u Srbiji. Država je prepoznala probleme kao i da ih može rešavati kroz razvoj zadrugarstva. A, to se odnosi na delove Srbije koji ostaju prazni. Posebno na jugu Srbije. Cilj je ujednačen regionalni razvoj. Vraćen je duh zadrugarstva, ponudili smo nove projekte u zemljoradničkom zadrugarstvu – novi model zadruge, zasnovan na zadružnim i etičkim vrednostima i principima. Srbija je bila zemlja u kojoj se godišnje gasilo 100 zadruga, a sad je za godinu i po dana osnovano više od 320 zemljoradničkih zadruga!
Dakle, interesovanje postoji. Ide se u osnivanje specijalizovanih, a već imamo i složene zadruge. Država će u prve tri godine za razvoj zadrugarstva bespovratno uložiti 25 miliona evra! Cilj je da se pomognu mali, sitni proizvođači;
– Razvoj klastera i udruživanje subjekata po fazama proizvodnje, od trpeze do njive, odnosno jačanje horizontalne i vertikalne koordinacije, s obzirom na to da su ove veze pokidane tokom procesa privatizacije, u proteklih 30 godina, a nove nisu izgrađene;
– Intenzivirati saradnju s dijasporom. U svetu postoji četiri miliona ljudi sa ovih prostora koji imaju kapital od 80 milijardi dolara. Svake godine održavati radne sastanke lokalne samouprave sa dijasporom na temu mogućnosti njihovog investiranja u konkretne razvojne programe koje nudi lokalna samouprava ili pak koje oni nude. Ovaj model je dao dobre rezultate u Kini, Tajlandu, Kipru, Izraelu. Zašto da lokalne samouprave ne budu istrajne u saradnji s dijasporom. Moramo učiniti sve što je u našoj moći da oni, ali i mi, prepoznamo obostrane interese u toj saradnji; Treba osnivati ,,srpske kuće“ u mestima gde oni žive gde bi se kupovali proizvodi sa naših njiva i iz naše prerađivačke industrije;
– Predlažemo formiranje razvojne banke dijaspore, gde bi oni deponovali sredstva, formirali upravni, nadzorni odbor i skupštinu. Od svojih članova izabrali bi direktora i utvrdili kriterijume za raspodelu tih sredstava, zatim vodili računa o namenskom korišćenju istih kao i o njihovom efektuiranju, pre svega, s ekonomskog stanovišta. Potrebna je i agrarna banka, kao i agrarani fond koji bi proizvođačiam garantovao da žće uvek dobiti cenu koštanja svog proizvoda. U prioritetu ove institucije bili bi pro¬grami i projekti koji se odnose na selo i poljoprivredu. Od stranih direktnih investicija koje su dolazile u Srbiju posle 2000. godine u agrar je odlazilo samo 0,6 do najviše 1,7 odsto. Od od 2000. do 2020. godine stgrane direktne investicije u Srbiji su se kretale od 1,2 do 3,2 milijardi dolara godišnje.
(Autor je član Nacionalnog tima azu preporod sela Srbije, Mreže za ruralni razvoj EU u Srbiji i Naučnog društva ekonomista Srbije)