Portal pametne poljoprivrede

U Srbiji se ove godine očekuje rod žita od oko 2,3 miliona tona, što je više nego dovoljno za domaće potrebe. Od žetve u 2019. godini ostalo nam je pšenice od prošle žetve, oko 600.000 tona pa ćemo, sa lanjskim zalihama, imati oko 2,9 miliona tona pšenice. Srbiji za ishranu, setvu i rezerve godišnje treba oko 1,55 miliona tona pšenice.  Prema kalkulaciji Zadružnog saveza Vojvodine, proizvođačka cena kilograma pšenice uz prinos od 4,5 tona po hektaru je 21,06 dinara, a kada se doda još 10 odsto akumulacije na to, onda je cena 23,17 dinara, koliko bi proizvođači trebali da dobiju po jednom kilogramu

Branislav GULAN

Po podacima ”Žita Srbije”, jesenas smo posejali око 570.000 hektara pšenice, dok Republički zavod za statistiku kaže da je imamo na 583.000. hektara. Direktor ”Žita Srbije” Vukosav Saković ističe da je ovog proleća klima doprinela da primena agrotehničkih mera, sastav zemlјišta i predsetveni usevi više nego ranijih godina odrede koliki će biti prinosi. Izgled žita je šarenolik. Ima područja gde se mogu očekivati prinosi i sedam tona po hektaru, ali ima njiva gde zrna neće biti ni dve tone po hektaru. Dakle, ove godine imaćemo prosečnu žetvu. Biće dovoljno pšenice za domaće potrebe (treba nam oko 120.000 tona mesečno za ishranu), a uz zalihe od neprodatog žita iz žetve u 2109. godini, biće između 900.000 i milion tona pšenice za izvoz. I ove godine pšenice se neće otkupljivati po kalitetu. Nekada, u vreme kada je ministar poljoprivree SFRJ bio pok dr Tihomir Vrebalov, postojao je pravilnik po kome se pšenica otkupljivala i plaćala po kvalitetu, odnosno u tri klase. Pravilnik nikada zvanično nije ukinut, ali je prećutno prestala njegova primena. Karaskteristika ove prorosčene godine, kada je poljoprivreda u ptianju, je da je čak 60 odsto njiva posejano sa pšenicom ,,tavanka“ sa sopstvenih tavana, a ne kvalitetnim zrnom. To znači, kaže istaknuti sleekcionar MiroslavMalešević, da je samo 35 odsto površina na kojima se nalazi pšenica, zasejano kvalitetnim sertifikovanim semenom. U tome treba i tražiti razloge zašto nema visokih prinosa, i kvalitet nije na visokom nivou. Očekivanja su da će u ovoj godini kvalitet biti za nijansu bolji od žetve u 2019. godini.

Ove godine trebalo bi da imamo rod od oko 2,3 miliona tona žita, što je više nego dovoljno za domaće potrebe. Od žetve u 2019. godini ostalo nam je neprodate pšenice od prošle žetve, oko 600.000 tona. Тако  ćemo, kada požnjemo ovogodišnji usev, sa lanjskim zalihama, imati oko 2,9 miliona tona pšenice. Srbiji za ishranu, setvu i rezerve godišnje treba oko 1,55 miliona tona pšenice. Prema kalkulaciji Zadružnog saveza Vojvodine, saradnika Petra Radića, proizvođačka cena kilograma pšenice uz prinos od 4,5 tona po hektaru je 21,06 dinara, a kada se doda još 10 odsto akumulacije na to, onda je cena 23,17 dinara po jednom kilogramu, koliko bi trebali da dobiju proizvođači, da bi nešto i zaradili. Troškovi proizvodnje po jednom hektaru su 94.769 dinara. Do njih se dolazi kada se uzmu mašinski troškovi koji iznose 47.080 dinara, zatim troškovi repromaterijala od 37.070 dinara, plus  ostali troškovi od 19.619 dinara. Svako smanjenje prinosa povećava cenu pšenice.

Cena će se znati kad Vlada odobri novac

Predstavnici Ministartva poljoprivrede Srbije obećali su Nezavisnoj asocijaciji poljoprivrednika Srbije da će direkcija Robnih rezervi objaviti otkupnu cenu pšenice čim Vlada odobri novac za otkup, kaže predsednik Skupštine tog udruženja Ivan Vučković. Posle sastanka u Ministarstvu poljoprivrede on je rekao da su Robne rezerve uputile zahtev Vladi da obezbedi novac za otkup pšenice, i da su predstavnici tog udruženja zamoljeni da sačekaju na odgovor.

Nezavisna asocijacija poljoprivrednika Srbije tražila je da Robne rezerve pre žetve objave otkupnu cenu pšenice od 22 dinara po kilogramu, a pre nekoliko dana je odložila protest zbog toga što se na odgovor čeka više od mesec dana. Vučković je naglasio da je to Udruženje predložilo da otkupna cena pšenice bude 22 dinara po kilogramu, jer je prošle godine, kad je rod bio mnogo bolji, otkupna cena bila 20 dinara.

„Otkupljivači pšenice planirali su da je plate 17-18 dinara po kilogramu, pa je kasnije prodaju po višim cenama, a proizvođači nemaju gde da je uskladište i čekaju da je posle žetve prodaju po višoj ceni“, podvukao je Vučković.

Poljoprivrednici ne traže nerealnu cenu, jer stočno brašno koje sadrži najvećim delom pšeničnu ljusku košta 23 dinara po kilogramu. Vučković je dodao da su od Ministartva poljoprivrede tražili da reši problem registracije kombajna uvezenih iz EU.Problem je što se kombajni i druge poljoprivredne mašine brzine do 20 kilometara na sat, ne registruju u zemljama EU, te se ne može odjaviti registracija da bi kombajn bio registrovan u Srbiji.

Manipulacije države i trgovaca

Kada država posle žetve ustanovi bilans i objavi cene sigurno veće od 16 do 17 dinara jer će i ponuda biti manja, prodaće državi jeftino kupljeno žito po višim cenama i zaradiće na „leđima“ proizvođača. „Ne tražimo nerealno, svesni smo da na proizvodnji pšenice nema zarade, ali moramo da je sejemo kako bi sprečili širenje zaraznih bolesti i korova (plodored), karakterističnih za jednu ratarsku kulturu kada se dve sezone uzgaja na istom zemljištu“, istakao je Vučković. Sve to predstavlja manipulacije države i trgovaca.

Poljoprivrednik Zlatko Marković iz okoline Požarevca rekao je da seje 70 hektara pšenice, ne zato što je to isplativo nego zbog toga što je ta kultura dobar predusev za setvu uljane repice i kukuruza. „Pšenica je pre sedam – osam godina koštala 20 dinara po kilogramu, a ove godine će prinos biti manji jer je bila suša i na nekim njivama tužno je i pogledati kako izgleda, pa cena mora da bude minimalno 20 dinara“, rekao je Marković. Poljoprivrednici bi već davno protestovali da se, po njegovim rečima „oni u Vojvodini ne uzdržavaju jer dobijaju subvencije za kupovinu mehanizacije, pa neće da se bune zbog niske cene pšenice i tako, i ako dobiju na jednoj strani, izgube na drugoj“.

Prema mišljenju poljoprivrednog proizvođača Draška Živkovića iz Malog Crnića poljoprivrednici godinama od države traže da utvrdi zaštitnu proizvođačku cenu pšenice, ali država to odbija. „Primorani smo da sejemo pšenicu samo zbog plodoreda, a da bi se poštovao trebalo bi da se na jednoj njivi isti usev seje tek svake pete godine, a mi i sa pšenicom ne možemo to da postignemo nego istu kulturu vraćamo na isto mesto svake treće godine“, rekao je Živković.

Pšenica mora biti 22 dinara?

Ratari su prvo zatražili od države da, pre žetve, objavi cenu pšenice od 22 dinara po kilogramu jer smatraju da bi to povećalo cenu koju planiraju da ponude otkupljivači. Da li država može da garantuje cene poljoprivrednih proizvoda, pitanje je koje se poslednjih dana često pominje, čak i u kampanji pojedinih opozicionih stranaka. Ili da pre berbe ili žetve, objavljivanjem cena, utiče na tržišna kretanja i najčešće dovede do usijanja napete odnose između proizvođača i otkupljivača. Ovakav zahtev nedavno je potekao od Nezavisne asocijacije poljoprivrednika Srbije. Predsednik skupštine ovog udruženja Ivan Vučković nedavno je rekao da su proizvođači od Republičke direkcije za robne rezerve tražili da, pre žetve, objavi cenu pšenice od 22 dinara po kilogramu, što bi, kako je istakao, „povuklo” cenu otkupljivača, ali da su ostali uskraćeni za odgovor. Država je, kako je rekao, najpre ignorisala taj zahtev, ali je ipak tim povodom bio sazvan sastanak u Ministarstvu poljoprivrede. ,,Ove godine rod pšenice je podbacio zbog vremenskih neprilika. Ako otkupljivači ne ponude bar 20 dinara za kilogram, poljoprivrednici će biti u velikom gubitku. Jer oni nemaju skladišta da čuvaju pšenicu dok joj cena ne poraste’’, rekao je Vučković.

On je ocenio da će cena žita sigurno ići gore jer je rod smanjen, ali da ratari moraju odmah da ga prodaju po cenama od 16 do 17 dinara, koliko sada otkupljivači planiraju da ponude. Dodaje da će trgovci, kada država posle žetve ustanovi bilans i objavi cene, koje će sigurno biti veće od one koju sada nude otkupljivači, prodati državi jeftino žito, po tim višim cenama i zaraditi na leđima proizvođača.

Agrarni analitičar Čedomir Keco kaže da razume zabrinutost ratara, posebno onih malih, ali ističe da država nema mehanizme da na ovaj način interveniše na tržištu. Država nema pravo, instrumente, niti alate da sprovodi garantne cene ni za jedan proizvod. Izuzev kada štiti socijalni mir vezan za cenu pojedinih vrsta hleba i ulja. On kaže da je država nedavno, prvi put u poslednjih četrdesetak godina, izašla sa prognoziranom cenom pšenice od 160 evra po toni ili 18,8 dinara po kilogramu, i to je učinjeno kada se praktično nije mogao prognozirati rod pšenice za ovu godinu. Ta je cena bial i u izvozu za našu pšenicu pred kraj prošle i početak ove godine. NIje bila povolibna, pa zato nismo ni izvezli svu pšenicu. Kako su ranije rekli u Ministarstvu poljoprivrede, tom prilikom korišćeni su podaci svetskih organizacija koje se bave dugoročnom prognozom i planiranjima na tržištu poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda. Kako smo mi zemlja robnih viškova, pa i pšenice, tu činjenicu koristi prerađivačka industrija i kupuje proizvode kao što su žito, suncokret, kukuruz od proizvođača koji nemaju visoke rentabilne prinose, a ni skladišni prostor, pa tako ti proizvođači na tome gube. A, tih malih je najviše, ima ih više od 217.600, koji imaju posede do dva hektara.

On dodaje da država jedino kao meru može da sprovede otkup preko Robnih rezervi, ali za taj posao mora da odvoji novac iz budžeta uz odobrenje vlade. Ali sasvim je drugo pitanje, kaže, koja je to cena koja bi mogla da „pomeri” tržište. Profitabilnost pšenice je u visokom prinosu, ulaganjima i u većoj setvenoj površini u okviru gazdinstva. Srbija sa 250.000 hektara zasejane pšenice zadovoljava sve domaće potrebe za hlebnim brašnom, kao i konditora i ostvaruje višak. I upravo taj višak zabrinjava male proizvođače kojima sada ni cena od 25 dinara, po kilogramu, ne podmiruje troškove. Naglašava da su, povrh toga, ove godine drastične regionalne razlike u kvalitetu pšenice i da je razumljivo da su zabrinuti oni poljoprivrednici koje je pogodila suša. Smatra da novi alat države, za doprinos kvalitetnom gajenju pšenice, može da bude tehničko osposobljavanje otkupljivača, mlinova da uvedu laboratorije za razvrstavanje pšenice po kvalitetu. Kaže da to nisu male investicije, ali da jesu ostvarive.

Nove polemike oko cene žita

Da li država može da garantuje cene poljoprivrednih proizvoda, pitanje je koje se poslednjih dana često pominje. Ili da pre berbe ili žetve, objavljivanjem cena, utiče na tržišna kretanja i najčešće dovede do usijanja napete odnose između proizvođača i otkupljivača. Ovakav zahtev, da država odredi otkupnu cenu pšenice, nedavno je potekao od Nezavisne asocijacije poljoprivrednika Srbije. Agrarni analitičar Čedomir Keco kaže da razume zabrinutost ratara, posebno onih malih, ali ističe da država nema mehanizme da na ovaj način interveniše na tržištu.Država nema pravo niti alate da sprovodi garantne cene ni za jedan proizvod. Izuzev kada štiti socijalni mir vezan za cenu pojedinih vrsta hleba i ulja. Država kao meru jedino može da sprovede otkup preko Robnih rerzervi, ali za taj posao mora da odvoji novac iz budžeta uz odobrenje vlade. Sasvim je drugo pitanje, kaže, koja je to cena koja bi mogla da ”pomeri” tržište. Profitabilnost pšenice je u visokom prinosu, ulaganjima i u većoj setvenoj površini u okviru gazdinstva. Poznavaoci prilika na tržištu pšenice ističu das u ovoj godini i drastične regionalne razlike u kvalitetu pšenice i da je razumljivo da su zabrinuti oni ratari koje je pogodila suša. Novi alat države, za doprinos kvalitetnom gajenju pšenice, može da bude tehničko osposobljavanje otkupljivača, mlinova da uvedu laboratorije za razvrstavanje pšenice po kvalitetu. Kaže da to nisu male investicije, ali da jesu ostvarive.

Potcenjianje i ucenjivanje

Ništa kao loše vreme i niska otkupna cena ne kvare rod pšenice u Srbiji, što je slučaj i ove proizvodne godine. Otkupna cena od 15 dinara bez poreza na dodatu vrednost, koju je prvi bio ponudio MK komerc koji i diktira uslove otkupa poljoprivrednih kultura u zemlji, daleko je od prihvatljive i opravdane za proizvođače, objašnjavaju vojvođanski ratari koji zahtevaju najmanje 22 dinara kako bi pokrili troškove proizvodnje. To je bilo još jedno potcenjivanje i ucenjivanje seljačkog rada i truda.

Predstojeća žetva nameće temu cene pšenice kao finalizaciju proizvodnog procesa u kome ratari ne smeju biti poniženi. Naša računica, kao primarnih proizvođača je jasna i ona iznosi 22 dinara bez poreza na dodatu vrednost, kako bi uložena sredstva u proizvodnju imala opravdanje. Kalkulacija monopolista je drugačija, oni računaju svoje nabavne cene koje nisu iste kao i kod nas malih, individualnih proizvođača i otuda toliko nerazumevanje. Podsećamo, ni na jednoj berzi se ne trguje pšenicom za cenu ispod 22 dinara. To je strateški proizvod i kada se formira cena mora se razmišljati da proizvođač treba da ima računicu, treba da nastavi da se bavi ovom proizvodnjo, kaže za predsednik Saveza udruženja poljoprivrednika Banata, Dragan Kleut. On kaže da je na berzi u Budimpešti cena pšenice 181,9 evra za tonu, odnosno 21,90 dinara za kilogram bez poreza na dodatu vrednost, a da se troškovi proizvodnje pšenice po jutru u Srbiji kreću oko 85.000 dinara.

Na pacelama u zakupu proizvodnja prelazi ulaganje od 100.000 dinara, tako da otkup pšenice od 22 dinara bez poreza na dodatu vrednost predstavlja realnu procenu. Poljoprivrednici smatraju da se uoči žetve uvek poteže pitanje zaliha pšenice kako bi se novom rodu oborila cena.  Što se tiče cene koja je finale u proizvodnji pšenice, ne bi smela da bude niža od 22 dinara. Pšenica se izvozi, tako da te priče da je ima na zalihama služe da se obara cena. Ovo stanje nije od juče. Treba da rešimo da li je pšenica starteški proizvod, a ona to jeste, i da se svi tako prema tome odnosimo jer pšenica nije socijlna kategorija već tržišni proizvod. Međutim, nama poljoprivreda u celoni nije strateška grana! Pa kako odan da bude pšenica? Pogledajte samo Rumuniju, cene semena i pšenice su 30 odsto niže od Srbije, kaže Dalibor Paskulov. Cena nije jedini problem koji prati proizvodnju pšenice ove godine, suša i nepredvidive vremenske prilike uticale su na različitu primenu agrotehnike. Ni prošle 2019. godine nije bilo nekog velikog roda pšenice, a neće biti ni ove.

Pšenica na poljima u Banatu je biološki sazrela ali nije tehnološki, fali sunca, tako da čekamo na uslove za žetvu. Problem je bila suša ali i loša vremenska prognoza, zbog čega su davane preporuke savetodavaca koje nisu bile primenjive na svim terenima u isto vreme a kad omane agrotehnika, sve je omanulo. Desilo se da ima i njiva gde je rod bez vlatanja, što je neverovatno. Područje Banata, gde se tradicionalno gaji pšenica, a ove godine je posejano preko 50.000 hektara, ove godine je naročito bilo pogođeno nedostatkom vlage. Godina nije bila naklonjena proizvodnji pšenice, ovog proleća zabeležen je značajan deficit vlage u Vojvodini, naročito u srednjem i južnom Banatu gde je rod ispod proseka. Intervencija države bila bi od značaja ali je od svega najvažnije svesti monopole na minimum. Potcenjivanje proizvođača niskim cenama pšenice i niske subvencije za rezultat imaju sve manje ljudi koji se bavi poljoprivredom, dodaje objašnjava Dragan Kleut. U Savetu udurženja poljoprivrendika Banata kažu da su pre deset godina imali „predah“ jer su subvencije ratarima tada bile 14.000 dinara po hektaru, što je značilo poljoprivrednicicma da održe proizvodnju i pokriju troškove ukoliko je sušna godina.