banner-image
banner-image

Potrebna izmena uredbe o podsticajima za junad

Kada imamo višak na tržištu koji preti da uništi celu jednu oblast, država mora da upravlja tim viškom, a ne da nas ostavi na milost ili nemilost tržištu. Bilo bi dobro da se pomognu i stimulišu proizvođači da izvoze na arapsko tržište ili u Izrael. Udruženje traži od Vlade da se kroz otvaranje tržišta i izvozom žive junadi, uvode novi podsticaja od 20.000 dinara po grlu i uz jednostavnije sticanje prava na ovaj novac preko Uprave za agrarna plaćanja i korišćenje modela koji sada važi na utvrđenu premiju od 15.000 dinara po grlu

Branislav Gulan

Branislav Gulan

U Srbiji trenutno postoji između 10.000 i 12.000 grla utovljene junadi koja nemaju kupca i stočari su prinuđeni da ih daju u bescenje, kaže Čedomir Keco iz Udruženja uzgajivača goveda “Agroprofit” i upozorava da kasne interventni otkupi koje je predložila Vlada.  Udruženje pozdravlja odluku Vlade da zbog viška junadi na tržištu odvoji novac za otkup, ali ističe da to u praksi mnogo kasni, nekad i po mesec dana i da su stočari zato prinuđeni da prodaju junad po jako niskim cenama.

Vlada Srbije odlučila je početkom septembra da pomogne proizvođačima tovne junadi interventnim otkupom u vrednosti dva miliona evra, a po ceni od 2,15 evra za kilogram žive vage. Država je tu meru uvela da bi podstakla tražnju junećeg mesa koja je, kako je saopšteno iz Ministarstva poljoprivrede, vodoprivrede i šumarstva, pala 70 odsto i ublažila posledice koje je na privredu ostavila pandemija koronavirusa.

“Viškovi junadi na tržitu su bili i veći, ali je pre 15 dana deo tova prodat u bescenje, izuzetno kvalitetna roba simentalske rase. Primera radi, pre nekoliko dana,  u opštini Kula utovarena je  roba za 1,30 evra po kilogramu žive mere, što je bescenje”, ističe Zalatn Đurić, predsednik stoačra u Sremu.

Predstavnik uzgajivača, međutim, ne može da kaže da li će niska cena po kojoj prodaju junad uticati na smanjenje konačne cene junećeg mesa u prodavnicama.

“Mogla bi cena i za jednu trećinu da bude niža, ali tu moraju da svoju cenu koriguju i klaničari. Za sve to je potrebna intervencija i pomoć države”, dodaje Čedomir Keco. On upozorava da, zbog kašnjenja i problema u realizaciji otkupa na terenu, stradaju stočari. “Da je država na vreme donela operativnu uredbu, a ne ovu koja je neostvarljiva, sve bi bilo drugačije. Mi gubimo vreme u čekanju rešenja, koje je predsednik Aleksandar Vučić najavio pre više od mesec dana. Čekajući prodali smo više od 3.000 grla tovne junadi”, naglašava. Mada bi uz podršku države cena žive mere trebalo na tržištu da bude oko 2,10 evra, po njegovom mišljenju, na tržištu se dešava da se junad prodaje za 1,5 ili 1,6 evra po kilogramu žive mere, jer je otkupljivačima potrebno mnogo vremena da dobiju podsticaje.

Pretnja da se uništi oblast…

“Kada imamo višak na tržištu koji preti da uništi celu jednu oblast, država mora da upravlja tim viškom, a ne da nas ostavi na milost ili nemilost tržištu. Bilo bi dobro da se pomognu i stimulišu proizvođači da izvoze na arapsko tržište ili u Izrael”, predlaže Keco. Upozorava da se već dešava da u pojedinim situacijama cena žive mere  svinjetine bude skuplja od žive mere  junetine.

Na ovakvo stanje u stočarstvu Srbije koje već decenijama opada za dva do tri odsto godišnje, reagovalo je Udruženje „Agroprofit” – Proizvodna grupa odgajivača tovnih rasa goveda, koje okuplja oko 240 članica u zemlji. Kako sada stvari stoje ono ne vidi mogućnost za brže i veće otvaranje tržišta junadi na osnovu izmenjene uredbe vlade o novim podsticajima, koja je doneta 14. septembra, a što je bio delimično i predlog ovog udruženja. Udruženje želi da pomogne da se dobra zamisao i namere vlade ostvare kroz otvaranje tržišta: izvozom žive junadi, uvođenjem novog podsticaja od 20.000 dinara po grlu i uz jednostavnije sticanje prava na ovaj novac preko Uprave za agrarna plaćanja i korišćenje modela koji sada važi na već utvrđenu premiju od 15.000 dinara.

Namera vlade je bila da veliki posao indirektno prvo ponudi našim klaničarima, ali u Srbiji postoje svega tri-četiri klanice registrovane za izvoz junećeg mesa, a nijedna od njih nema ugovoreni izvoz niti kupce na vidiku. Potrebe za junećim mesom u domaćem prometu su simbolične i ne predstavljaju izlaz za domaće tovljače.  Od najave pomoći države stočarima, a njih je oko 12.000 u ovom poslu, prošlo je mesec dana i sada je realno da se očekuje da vlada donese ostvarljivu i korisnu uredbu na osnovu koje će krenuti izvoz, pre svega, žive junadi.

Saveti stočarima

Sa velikom odgovornošću i verovanjem u novu i ostvarivu odluku vlade savetujemo stočarima da ne prodaju junad u bescenje niti da ulaze u aranžmane zamene junadi za telad bez sigurnosti i uverenja o zdravlju tovnog podmlatka koji preuzimaju od klaničara.

,,Finansijska podrška vlade zahteva veliku odgovornost i efikasnost u definisanju modela pomoći,  ali i ponašanje svih službi koje danas kontrolišu tokove prometa junadi. Bilo bi velika dugoročna šteta da svi skupa valjano ne iskoristimo izdvojeni novac poreskih obveznika za ovu vrstu interventnog otkupa junadi. Šteta koju su pretrpeli stočari dajući junad u bescenje i poniženja od strane kupaca samo su deo poteškoća koje su neka gazdinstva izbacila iz ovog posla“, kaže Zlatan Đurić, predsednik udruženja stočara u Sremu.

Da se samo vratimo nazad. Pre tri decenije kada se raspadala Jugsolavija iz nje je u svet izvezeno oko 54.000 tona najkvalitetnijeg junećeg crvenog mesa ,,bebi bifa“. Zbog naše neorganizovanosti i prevare stočara da će im država pomagati u izvozu, došlo je do pada tova junadi. Godišnji pad tova ove stoke je dva do tri odsto. Rezultat je da sad imamo u tovu ukupno oko 878.000 goveda. Pad tova doveo je i do pada izvoza pa sad se godišnje izvozi oko 300 do 400 tona ,,bebi bifa“, što je 100 puta manje nego pre tri decenije! Inače, stočarstvo u Srbiji u BDP poljoprivrede učestvue samo sa 30 odsto. To je na niovu niskorazvijenih afričkih zemalja. Sve što je ispod 60 odsto je karakteristika nerazvijenih zemalja. U Srbiji se čekalo tri decenije da se napune staje i da krene tov stoke. Krenuo je mali izvoz u Tursku kada je pre dve godine izvezeno oko 3.600 tona ovog mesa. Zakalno je tada oko 12.000 juandi, koliko ih je bilo u zemlji. Turska je tada uvezla 54.450 tona ukupno ovog mesa. Svima se plaćalo oko 3.900 dolara po toni, a Srbiji zbog visokog kvaliteta mesa jer junad nisu trošila GMO hranu, plaćeno je više od 5.300 dolara po jednoj toni. Tada su kreatori agroekonomske politike obećali stočarima da stižu bolja vremena pa su oni krenuli u veći tov junadi.

Oni koji vode ovu privrednu granu obećali su stočarima (ima ih oko 444.000) u zemlji da konačno dolazi boljitak i oni su počeli da pune staje. Sad kad kada je došlo vreme da im se pomogne u prodaji goveda, videlo se da su stočari opet prevareni. Jer, nema obećane prodaje. Država je pritekla u pomoć pa je uzela nekoliko hiljada junadi u zamenu za kukuruz. Međutim, to je još više pogoršalo sanje stočara. Jer, su dobijeni kukuruz utrošili za isrhanu preostale stoke u stajama. Na taj način su praktično tovili ove godine na stoci koja prelazi 600 kilograma težine. I tako su se vratili stari problemi. Jer, oni postoje kada su prazne staje, a sad su još veći kada su pune pa nije moguće prodati stoku. Vraća im se staro vreme. Sada kada se reše stoke trebaće opet da prođe tri decenije da ih neko nagovori na tov junadi. Inače, u Srbiji se godišnje proizvede oko 80.000 tona junećeg  mesa, a po stanovniku se godišnje troši samo oko četiri kilograma.

Inače, za ovo meso tržište u svetu postoji, ali naši kreatori agroekonomske politike  nikako da ga pronađu. U EU se godišnje iz Brazila i Argentine uveze oko 700.000 tona junetine. Naše meso je kvaltietnije jer stoka nije trošila GMO hranu, za razliku od drugog uvezenog mesa. Pored toga, recimo u susednoj Hrvatskoj u tovu je svake godine oko 120.000 junadi. Za domaće tržište se potroši meso od oko 20.000 grla, a sve ostalo ide u svet  u zemlje bliskog i dalekog Istoka. Odnosno, to je tržište oko 60 zemalja bivšeg nesvrstanog sveta. Njima treba ova hrana i voljni su da je kupuju. Pre pola decenije bili su u poseti PKS, i za narednih pola veka tražili svake godine po 50.000 tonaa ,,bebi bifa“. Mi nismo mogli to da im obezbedimo pa smo im nudili svinjsko meso! A, ono nije moglo da se izvozi ni u zemlje EU, a muslimanskom tržištu nije potrebno. Inače, govedina i junaetina je meso koga nema dovoljno u bivšim nesvrstanim zemljama. Dok je bila SFRJ, čak 32.000 studenata iz tog dela sveta je na prostorima Jugoslavije, ponajviše u Srbiji završilo fakultete. Deo njih ili njihovih potomaka danas su ministri u svojim zemljama, prijateljski raspoloženi prema Srbiji, kada dođu ovde hoće i da govore na srpskom jeziku. Oni nisu to zaboravili lep život na ovim prostorima, ali mi kao da jesmo i ne znamo, to da iskoristimo. Poslednjih godina kada su ovim prostorima vladale demokrate bile su uvedena i radna mesa ekonomskih ambasadora u svetu. Cilj je bio da se školuju za ovakve  poslove. Ali, očito za te poslove nisu bili zainteresovani. Osim troškova u ambasadama dok su tamo bili, nekoliko godina, nisu ništa doprineli Srbiji, pa su ukinuta ta radna mesta. Neki od njih su ostali u svetu, a neki su se vratili u zemlju. I sad nema ko da prodaje naše kvalitetno meso u svetu.