banner-image
banner-image

Isplativije čerupati ljude nego guske

U domaćim medijima ponovo su krenule lepe priče o guščarima i perjarima, o zaradi koja tu čuči, ali plašim se da ćemo malo morati da pričekamo da su tu ovajdimo. U Srbiji je još uvek isplativije čerupanje ljudi nego gusaka, pa od buma ove grane agrara nema ništa.

Već tri decenije leti perje našim šorovima, selima i po ovoj zemlji, ali nažalost nije guščje. Dok je pre pola veka onaj Bora u onom čuvenom filmu, iz kamiona, sejao perje vojvođanskim drumovima, danas njegovoj braći po oružju ne cevetaju ruže. Od devedesetih pa na ovamo  zarađivali su oni koji su čerupali glasače, sirotinju i naivne, a naši “biznismeni” kako oni kontroverzni tako i oni obični  lako se prebacuju tamo gde je veća zarada. Možda. Ruku na srce, nije čerupanje glavni razlog za propast perjarstva, jer i tu kruže razne teorije.

Bilo kako bilo, nekada je u tri sela oko Kikinde znalo biti i po 30.000 gusaka, a sada je pitanje da li ih u celoj Vojvodini toliko ima. Statistika nikada nije prebrojavala guske tako da niko živ ne zna tačno ni koliko ih je nekada bilo ni koliko ih sada gače, ali je sigurno da im je brojno stanje desetkovano. Svako zna da vojvođansko domaćinstvo nije moglo ni zmisliti bez barem nekoliko gusaka, a da danas u Vojvodini ima više bara nego gusana.

Pre sto godina perjarstvo je zaista i bilo glavni razlog uzgoja gusaka, ali  je nakon toga primat preuzela proizvodnja guščijih džigerica, to jest pašteta. S obzirom da se poslednjih decenija borci za zaštitu životinja protive kljukanju gusaka kao načinu tova i uzgoja, došlo je do pada prodaje specijalne paštete u Evropskoj uniji. To se zatim odrazilo na pad broja gusaka i kod nas i u komšiluku, a to je opet uticalo da i perjari imaju sve manje posla. Nema gusaka pa nema ni perja. Pride ovi naši političari nama pojedoše džigericu, a ne guskama pa vi vidite šta je isplativije.

Doduše gusana još ima dovoljno da se tuku u Mokrinu, ali to je opet sasvim druga priča.

Veoma je interesantna priča kako je uopšte došlo do toga da pre sto pedeset ili 200 godina proceveta guščarstvo u Vojvodini, jer je nemali  broj onih koji tvrde da je vinovnik svega način gradnje kuća po panonskim selima i naravno bare. Elem, nekada su se kuće po selima gotovo isključivo zidale od naboja i čerpća, to jest od zemlje. Kako je raslo selo, a da bi se obezbedio materijal, morale su se kopati velike rupe koje su zatim postale bare, a bare su, jelte, prvi preduslov da guske uopšte mogu da opstanu. Tako su rasla sela, bare i guske. Kada su stigle cigle, počelo je i zatrpavanje seoskih bara tako da je cela stvar krenula u drugom smeru. Kako se sela prazne tako i kuće, naročto one od naboja nikome ne trebaju. Možda da pozovu ekipu iz Galensa da i njima sravne stare kuće sa zemljom kao što uradiše s one dve u Novom Sadu.

Milovan Lukić