Država da plati logističke centre za onlajn seoske prodavnice
Srpska poljoprivreda je bačena u ruke tajkuna i trgovinskih lanaca, a da bi se poljoprivredna gazdinstva izbavila iz ovog pogubnog zagrljaja idealno rešenje su prodaje preko interneta, to jest preko svojevrsnih seoskih onlajn prodavnice voća, povrća, cveća i svega onoga što može da proizvede neko porodično gazdinstvo u Srbiji.
Bilo da je daleko ili blizu velikih gradova i tržišta. Što da prodaja ivanjičkog krompira zavisi od volje nakupaca kada bi ga iz Ivanjice moglo naručiti direktno svako domaćinstvo u bilo kom soliteru u Beogradu ili Novom Sadu, što da maline koštaju u supermarketu 700 dinara kad ga malinari prodaju nekoliko puta jeftinije? Što da uvozimo beli luk i pasulj kada on svakoj domaćici moće stići na vrata ako bi ga naručila iz nekog sela s juga Srbije…
Sve je to moguće da ima pameti.
Umesto što pričaju o poljoprivredi iz 19. veka najveći mudraci u istoriji srpskog agrara i sela Branislav Nedimović i Aleksandar Vučić i cirkuzant Krkobabić morali bi konačno da se probude i pare koje imaju ulože u razvoj poljoprivrede 21. veka. Ne zato što je to moderno već zato što je to jedini način da se pomogne razvoj poljoprivrede na porodičnim gazdinstvima.
Internet je spas za srpska porodična gazdinstva. Ko ima koristi od silnog izvoza kukuruza, soje, pšenice… Pa tajkuni. Tu mala porodična gazdinstva nemaju šta da traže i oni su praktično proterani iz izvoza. Dakle, spas je u onlajn prodaji sa seoskih gazdinstava.
Imaju mladi na selu kuće, većina ima i kakvu takvu mehanizaciju, ali nemaju kome i kako da prodaju ono što mogu da proizvedu. Sami su sposobni da naprave uspešnu onlajn platformu za prodaju preko interneta, a da bi sve zaživelo neophodno je da države odreši kesu i plati formiranje logističkih i distributivnih centara za voće, povrće, cveće i sve ono što porodična gazdinstva po Srbiji mogu da proizvedu i prodaju. Prodaja od kuće do kuće je skupa, a distributivni centri po Srbiji su neophodni. Bilo da se formiraju posebni ili da sve ide u okviru kvantaških pijaca koje bi bile namenjene za distribuciju robe koju su preko interneta ugovorila porodična gazdinstva. Takođe, država mora i da subvencioniše ili sama plati transport proizvoda sa onlajn seoskih prodavnica. Transport je u stvari i najskuplji. Ukoliko bi smanjila poreze i akcize na gorivo koje kupe seljaci seoske prodavnice bi mogle dobiti subvencije od 200 miliona evra.
Mladi će ostati u nekom zabačenom selu ako im genijalci poput Krkobabića plate transport voća i povrća do distributivnog centra, a ne ako im pokloni kući ili vrati 100 porodica u to isto zabačeno sleo.
Para eto vidite ima, ali nema izgleda pameti.
Proizvedeno u Srbiji a prodaje se preko stranih trgovinskih lanaca je potpuna besmislica. Tržište i kupci su ključ svega. A sad samo treba rešiti pitanje kako to najbrže i najbolje i najjeftinije da stigne do kupaca u Srbiji. Kad se razradi onlajn tržište u našoj zemlji onda kreće i snabdevanje dijaspore po Evropi… Pa eto ti pravog a ne tajkunskog izvoza soje, kukuruza, suncokreta…
Ali mnogo je lakše lupetati o silnim parama koje država deli mladim i inim poljoprivrednicima nego preuzeti odgovornost i organizovati bilo šta, a posebno nešto što je važno i vredno kao što su distributivni i logistički centri za hranu sa seoskih gazdinstava. Pa to i platiti. Tako se ne kupuju glasovi. Kupuju se deljenjem subvencija naprednim mladim i starim poljoprivrednicima i lažući ostale da će i oni kad tad doći na red i dobiti SNS milostinju.
Milovan Lukić