Da li nam zamrzavanje cena osnovnih namirnica pomaže da živimo bolje?
Zamrzavanje cena je u stvari ograničavanje rasta cena određenih osnovnih životnih namirnica na 60 dana, sa mogućnošću da se produži. To je jedna mala i politička mera, da ljudi čuju, pogotovo siromašniji sloj, i to je dobar populistički potez, objasnio je za Agrosmart ekonomista Igor Lazarević.
Uredba oko ograničavanja rasta cena odnosi se na šećer kristal, brašno tip T-400, jestivo suncokretovo ulje, svinjsko meso – but i UHT mleko sa 2,8 procenata mlečne masti, tako da one ne prelaze nivo cena na dan 15. novembar 2021. godine.
Mnogi su mišljenja da ograničavanje rasta cena znači samo jedno – da Vlada ne može da ponudi ništa u borbi protiv inflacije osim mrvica u vidu ovih par proizvoda čiju cenu zamrzava, jer sa druge strane, dok cene divljaju, plate i penzije ostaju iste.
Ekonomista Igor Lazarević, pak, smatra da ove mere neće mnogo uticati na samo tržište, ali objašnjava i da treba izbegavati linearne mere, poput ove, jer one ne deluju jednako na sve.
-Za ljude koji žive dobro, nije toliko bitno da li će ulje da plate 170 ili 200 dinara. Međutim, za ljude koji su ispod praga siromaštva, to može u određenoj meri da utiče na tekući standard. Ali, ni to nije presudno, smatra naš sagovornik, jer se radi o šest namirnica, a našu potrošačku korpu ne čine samo one. Kod nas je prosečna potrošačka korpa negde oko 78 hiljada, a minimalna oko 40 hiljada dinara. U njoj hrana i piće učestvuju od 33 do 50 posto. Čak i za siromašnije slojeve ovo nije nešto što će ljudima da pomogne, ili da ih izvuče iz siromaštva. Ova mera je doneta više zbog stabilizacije cena, nego kao mera koja će da proekrene ekonomske tokove.
Zašto je došlo do inflacije?
Cene prehrambenih proizvoda na međunarodnim tržištima, prema podacima Organizacije za hranu i poljoprivredu Ujedinjenih nacija (FAO), porasle su u novembru ove godine četvrti mesec zaredom, usled velike potražnje za pšenicom i mlečnim proizvodima.
Indeks cena hrane, koji izračunava FAO, iznosio je u proseku 134,4 poena u novembru, što je najviši nivo od juna 2011. godine i predstavlja rast od 1,2 odsto u odnosu na oktobar, navodi se u izveštaju ove agencije. Ovaj pokazatelj, koji prati mesečne promene globalnih cena pet osnovnih životnih namirnica – žitarica, šećera, biljnih ulja, mleka i mlečnih proizvoda i mesa, porastao je za 27,3 odsto međugodišnje.
Prema podacima Narodne banke Srbije, međugodišnja inflacija u oktobru (rast cena u odnosu na pre 12 meseci) bila je 6,6% što je značajno više od ciljanih vrednosti na nivou cele godine. Očekivanja su takva da će inflacija nastaviti sa rastom još neko vreme, barem još nekoliko meseci. Cene hrane su poskupele značajno više od stope inflacije, kao i gorivo, a mnogo manje su poskupeli drugi proizvodi poput odeće, lekova ili usluga. Ako prosečna porodica u Srbiji (prema Anketi o potrošnji domaćinstva) gotovo trećinu svojih prihoda (34,2%) troši na hranu i bezalkoholna pića, rast hrane će imati mnogo jači uticaj na porodični budžet, nego rast drugih roba i usluga, smatraju ekonomisti.
Kako rast zarada kasni za rastom cena, to se zove inflatorni porez. Kako objašnjava Lazarević, ako cene porastu u oktobru, a zarade počnu da prate taj rast cena, recimo od februara, za taj vremenski period ljudi će više novca davati za sve ono što su kupovali ranije.
Kao odgovor na pandemiju, kako bi bi se premostio ogroman ekonomski problem koji je nastao, došlo je do štampanja novca i do inflacije. Značajan deo tog novca ide na berzu, u kripto valute, u nekretnine, u infrakstrurne projekte i ne završava sve u rukama potrošača. Zato imamo inflaciju, ali to još uvek nije hiperinflacija, tako da ona trenutno nije veliki stukturni problem koji će dovesti do gladi i siromaštva. Iako projekcije kažu da će rast cena trajati nekoliko meseci, i da neće doći do hiperinflacije, ekonomija je krhka i mi ne znamo šta će se dešavati od zime, naglašava Lazarević.
Zamrzavanje već podignutih cena?
Ovo je doba godine kada cene robe inače skaču. Kraj godine je vreme slava, novogodišnjih praznika i doba kada naši ljudi iz inostranstva svojim rođacima i prijateljima šalju novac. Krajem godine se javlja veći inflatorski pritisak, jer je ovo mesec veće potrošnje, te čak i da nema krize, postojao bi pritisak da cene rastu, između ostalog i cene osnovnih prehrambrenih proizvoda.
S tim u vezi, ograničavanje rasta cena na ova dva meseca neće preterano uticati na prihode ogromne većine građana, a ne bi trebalo da utiče ni na proizvođače, kaže naš sagovornik.
Važna stvar je ta da su cene zamrznute tek nakon povećanja, što znači da se industrija već prilagodila povećanju inflacije, odnosno povećanju cene uvoznih sirovina. Tako ni proizvođači neće mnogo osetiti ove mere, jer oni mogu da se koncetrišu na izvoz, smatra Lazarević. Sa druge strane, ako bi ograničavanje cena trajalo preko šest meseci, onda bi industrija na to odreagovala.
Opet, kako naglašava Lazaraveć, to zavisi od toga koja industrija je u pitanju. Mlekare mogu da proizvode mleko od 1,5 posto masnoće, dok bi mesna industrija odreagovala tako da svinjski but može da povuče sa polica ili da ga usmeri u izvoz. Zato što i Nemačka, na primer, koja je veliki proizvođač mesa, i koja isto ima nestašice može da preusmeri robu i da je proda nekoj drugoj zemlji, a ne nama gde su ograničene cene. To se sve dešava kada mere dugo traju, jer se u kratkom roku industriji ne isplati da radi strukturna prilagođavanja. Ako neki proizvođač mesa ima ugovore sa velikim maloprodajnim lancima kao što su Metro, Maxi, Idea, njemu se ne isplati da odmah nakon 15 dana napušta ili koriguje ugovore. Ali, ako bi ograničavanje trajalo duže, onda bi proizvođač mogao da ispita svoje odluke, jer je u riziku da uđe u zonu gubitka.
Predsednica Saveza udruženja odgajivača goveda Sanja Bugarski rekla je za srpske medije da zamrzavanje cene dugotrajnog mleka neće pogoditi mlekarsku prerađivačku industriju, jer ona zarađuje na prerađevinama, jogurtu, sirevima, pavlaci i drugim proizvodima od mleka, a ne na samom mleku.
Sa druge strane, vlasnik jedne novosadske pekare kaže za Agrosmart da se njima ne ispati da proizvode hleb po novoj ceni, jer su troškovi ostali veliki, a cene pšenice i brašna porasle. Što se tiče zamrzavanja cena, on je stava da za nekoga ove mere jesu dobre, dok za drugog nisu, a što se tiče budućnosti, ako bude ovako, biće teško i za građane i za preduzetnike.
Hoćemo li ostati gladni?
„Srbija je zemlja hrane“, izjavio je nedavno ministar poljoprivrede Branislav Nedimović gostujući u Jutarnjem dnevniku Radio-televizije Srbije (RTS). On je dodao da će hrane biti i da država ima još alata na raspolaganju, kao i da građani ne treba da brinu.
U kratkom vremenskom roku, ove mere neće znatno da utiču na to da trgovci povuku robu sa polica, a neće doći ni do nestašica, slažu se ekonomisti. Međutim, problem može da nastane ako se ove mere produže, jer one nisu popularne i nisu preporučljive. Lazarević kaže da postoji bojazan zavisnosti od donetih mera, kao i da pre ove, postoje još dve mere koje mogu da se primene, a to su korišćenje robnih rezervi i borba protiv inflacije.
Dok se većina ekonomista slaže da je prvo trebalo reagovati intervencijom iz robnih rezervi, pa tek onda preduzeti mere zamrzavanja cena, pomoćnik ministra trgovine Jasmin Hodžić kazao je za srpske medije da postoje robne rezerve, ali da misli da neće biti potrebe za njima, jer je uveren da ljudi neće kupovati zalihe.
-Naše robne rezerve nisu preterano velike. One nisu svemoćne, objašnjava Igor Lazarević. -Naš čovek je navikao kad čuje izraz „robne rezerve“ da je to katastrofa, elementarna nepogoda, neki rat. Ali zapravo, robne rezerve se koriste na četiri načina. Jedan je stabilizacija cena. Kada cene rastu, onda se interveniše iz robnih rezervi, ubacuje se roba na tržište i smanjuju se cene, a kada cena opada, onda se povlači roba, da bi cena porasla. Drugi način je zaštita domaće proizvodnje – država kupuje proizvode od domaćih proizvođača i na taj način štiti domaću proizvodnju. Treći način je komercijalna delatnost – mi možemo da kupujemo neku robu za koju se procenjuje da će da raste cena, na primer kukuruz, i onda da ta roba ide u izvoz. Dakle, naša država iz robnih rezervi izvozi taj proizvod i ostvaruje zaradu. I tek četvrti razlog su vandredna stanja – ratovi, epidemije, elmentarne nepogode. Zato je uvek bolje ići na robne rezerve, jer to je tržišni mehanizam.
Iako ove more možda mogu malo da obuzdaju inflatorna očekivanja, jer bi cene svakako skočile u ovom delu godine, mi kao ekonomisti nikad ne savetujemo da se ide na ove čvrste mere. Na kraju, postoji još jedan način u brobi protiv inflacije, a to je konkretna mera pomoći ugroženom delu stanovništva, zaključuje Lazarević.
Silvija Stojić