Portal pametne poljoprivrede

Subotičanka Dijana Kiš voli da ugosti. Njena trpeza je bogata, kuhinja čista i uredna, a svaka druga prostorija u kući do detalja sređena.

Čim uđete poslužiće vas kafom i divno ukrašenom tortom sa nekoliko kora i puno fila. Ukoliko ne volite slatko, tu su kifle sa susamom ili slana pita, a uz sve to obavezno ide vezeni, čipkasti milje na stolu i sveže ubrano cveće.

U ovako idiličnom ambijentu, neobično je samo jedno – njen dom staje u dlan.

„Svaki komadić i delić minijatura pravim ponaosob! Samouka sam i od 2008. godine pravim figurice od polimerne gline, a od 2014. i minijature. Sama izrađujem daščice na kojima će one stajati, šmirglam ih i farbam. Ništa nije poteklo iz kalupa, sve što napravim je jedinstveno i čak i da hoću ne mogu da napravim dve iste stvari“, kaže ona dok objašnjava koliko truda i volje je potrebno da bi izradila tradicionalne motive sa naših prostora, „kada sam počela da se bavim izradom figura pravila sam vilenjake i patuljke, a to, ispostavilo se, nije nimalo lako. Nakon nekog vremena sam shvatila da više uživam kada pravim hranu. U tome sam pronašla sebe.“

Od kojih sve materijala izrađujete minijature?

„Koristim svašta! Najčešće polimernu glinu, drvo, žicu, karton i papir, a za različite detalje i štofove i krpice.

Koji ću materijal koristiti zavisi od toga koji oblik pravim. Trudim se da predmet koji napravim uverljivo liči na stvarni.“

Koje motive najčešće izrađujete?

„U skorije vreme je najtraženija domaća hrana. Prvo je bila aktuelna domaća supa, a nakon nekog vremena ju je zamenila pita. Posvećujem se svakom detalju hrane, svako zrno graška izrađujem posebno i pažljivo.

Moj san je da jednog dana uspem da izradim figuru čoveka, odnosno figuru koja će ličiti na nekoga. Za to treba jako puno vežbe.“

Izradom minijatura se bavite iz hobija. Da li bi jednog dana ovaj hobi mogao da postane Vaš posao?

„Nažalost, u Srbiji se izrada minijatura ne može dovoljno naplatiti. Ljudi nemaju osećaja da je to ručni rad koji iziskuje vreme. Ne znaju kakav je proces izrade i najčešće  misle da se minijature prave kao što se prave figure od gipsa, da se samo izliju u kalupe i da je sve to otprilike pola sata posla.

Drago mi je kad čujem da su moja dela stigla do inostranstva. Baš sam danas prodala magnete ženi koja mi je rekla da će jedan biti poslat za Australiju, a drugi za Njujork!“

Često se može čuti da mali proizvođači imaju problema sa dostavom svojih proizvoda. Zbog velike udaljenosti i nedovoljno razvijenog biznisa, prodaja je mnogima ograničena na isključivo lično preuzimanje sa adrese ili obližnje lokacije.

Dodatan problem predstavlja osetljivost proizvoda, a kako je sve što Dijana Kiš napravi veličine svega nekoliko centimetara, strah da će se u transportu minijatura polomiti uvek je prisutan. Ipak, kako ona kaže, pored veštog pakovanja veoma su važni strpljenje i ljubaznost:

„Do sada nisam imala nikakvih većih problema. Desilo se jednom da se nešto polomilo tokom transporta, ali je žena koja je kupila minijaturu bila fina i nije napravila problem. Pri sledećoj njenoj porudžbini sam joj poslala i delić koji se polomio i ona ga je sama zamenila. Uvek izlazim u susret svojim kupcima.

Trudim se da  paket upakujem tako da sve bude sigurno i zaštićeno, ali ponekad dostavljači nisu nežni, pa bacaju pakete i ne obraćaju pažnju na to  šta se u njima nalazi.“

Da kuhinja i sve što se u njoj može pronaći nisu jedini elementi koje izrađuje, svedoči i čitava polica minđuša i magneta drugih vrsta koje dizajnira po želji. Na njima prednjaće cvetni dezeni i vesele boje kojima naša sagovornica pokušava da dočara radost koju oseća dok radi ono što je inspriše i što je podstiče da se još više trudi.

Svojom znatiželjom, upornošću i vežbom usavršila je pravljenje nekih elemenata, ali je to ne sprečava da uvek traga za novim, izazovnijim modelima:

„Moji radovi u početku nisu bili najsjajniji, bili su dosta trapavi, a figurice nekako smešne. Fotografije takvih radova ne prikazujem“, kaže kroz smeh naša sagovornica, „Ljudi misle da je od samog početka sve što pravim tako izgledalo. Nije! Sada su minijature koje pravim mnogo bolje, a ja ne prestajem da učim.“

Vanja Velisavljev