Za protekle tri i po decenije agrar ima rast od samo 0,45 odsto
U svim budućim projektima razvoja Srbije poljoprivreda mora postati strateška grana. Znači, zvanično a ne samo deklarativno kao do sada! To znači da treba da dobijemo realnu dugoročnu strategiju, nacionalni ili akcioni program, nazovimo ga kako god hoćemo, ali da živi u praksi.
Autor: Branislav Gulan
Sadašnja Strategija razvoja poljoprivrede Srbije, doneta je jula 2014. godine i važi do 2024. godine. Predviđala je godišnji rast proizvodnje od 9,1 odsto, ili 6,1 odsto, u otežanim uslovima. To je bila nerealna i netačna strategija, štetna po državu i to se pokazalo tačnim. To je prognozirao dr Koviljko Lovre, nekadašnji savezni ministar poljoprivrede. Nju je napisalo 200 naših eksperata na 145. strana. Ništa se nije ostvarilo pozitivno, jer, je već prve godine njene primene 2015, bio pad proizvodnje od osam odsto, zatim rast od osam odsto u 2016. godini, pa je 2017. godine suša odnela trećinu proizvodnje u vrednosti od 1,5 milijardi dolara, u 2018. godini je država proglasila rast od 18 odsto, u 2019. godinji bio je pad od 0,1 odsto, a u godini korone rast od 4,6 odsto!? Potom već u 2022. godini Republički zavod za statistiku Srbije je javio da u 2021. godini imamo pad proizvodnje u agraru od pet odsto! Za protekle tri i po decenije agrar ima rast od samo 0,45 odsto! Sadašnje stanje pokazuje da su nam pune mesare, ali prazne staje i obori. To je veoma opasno i kritično. Jer, su mesare jedino pune posle bojkota seljaka ili uvoza zamrznutog mesa iz EU.
Sekretar Udruženja za stočarstvo Privredne komore Srbije Nenad Budimović kaže da najviše uvozimo svinjskog mesa iz Španije, a da je u Evropi dozvoljena upotreba GM sojine sačme, čime se te svinje hrane. Naša zemlja ne zna da li je neko i ko je upotrebljavao ovo meso, i da li imao problema. U prva tri meseca 2021. godine uvezli smo 61.000 komada prasadi, a svinjskog mesa u vrednosti od 18,8 milioan evra. Proizvode od mesa, trajne i polutrajne platitli smo iz uvoza 18,5 miliona dolara. Živi prasići najviše stižu iz Danske i Holandije. Procenjuje se da je proizvodnja svinjskog mesa u Srbiji u provm kvartalu 2022. godine manja za 48,2 odsto u odnosu na isto vreme 2021. godine. Ovu godinu smo dočekali samo sa 180.000 krmača, a pre nekliko godina ih je bilo čak 1,1 milion! U pokolju matičnog stada se i nalaze uzroci zašto su nam obori pusti i u punim i u praznim kućama. Rezultat toga je borjka koja keže da je desetogodišnja proizvdonaju svinja smanjena za 6,5 odsto. Zato sad i važi preporuka potoršačiam da kupuju domaće proizvode a to važi za meso koje je proizvod naših seljaka, a ne iz uvoza. Jer, sigurno nije GMO proizvod. Jer je u Srbiji zabranjen uzgoj, promet i prodaja bilo čega što ima veze sa genetičkom modifikacijom.
Kada je reč o uvoznicima, prerađeivne najviše uvoze trgovinski lanci, a meso klaničari za preradu. Prasad uvoze farmeri za dalji tov. Naša zemlja mora da uvozi, jer inače ne proizvodimo dovoljno svinja za naše potrebe. A, daleke 1866. godine smo u priozvodnji svinja bili ispred SAD. Tada je u Srbiji na 1.000 stanovnika bilo 1.300 svinja, a u SAD na isti broj stanovnika je bilo tek 800 svinja. Ili još jedno poređenje 1990. godine je iz Srbije bilo u svet izvezeno svinjskog mesa u vrednosti 762 milina dolara. Vojska SAD se hranila konzervama iz Srbije.
To moramo da činimo jer nam uvek nedostaje oko 10 odsto od potreba. A, naročito sad, kada nemamo dovoljan broj ni prasadi ni krmača! Sve ovo ukazuje na stanje u kome se nalazi Srbija koja je od izvoznika postala uvoznik svinjskog mesa! Jer, godišnje prosečno proizvodimo oko 270.000 tona, nekada to bude i 330.000 tona. Više mesa imamo samo kada nezadovoljni stočari u znak protesta pokolju svinje. Tada trenutno prividno budu punije mesa, ali kasnije se to nadoknadi samo uvozom, za koji je u 2021. godini potrošeno 64 miliona dolara. Ono što nije dobro je činjenica da to meso živih svinja, je proizvod od GMO ishrane tovljenika.
To znači da se u Srbiji mora stvoriti novi koncept agrara u kome će proizvoditi i donositi profit, umesto gubitaka. Mora se bolje koristiti bogatstvo od 4,1 miliona hektara obradivog zemljišta. Sad se koristi 3.476.000. Nužno je da se poveća godišnja vrednost agrarne proizvodnje novčano i u tonama. Sad se njena vrednost već decenijama kreće između četiri i pet milijardi dolara godišnje. Ima izuzetaka, ali su retkost. Vrednost proizvodnje po hektaru je samo 1.000 dolara. Takva poljoprivreda nije konkurentna. Vrednost proizvodnje po hektaru mora biti najmanje 10.000 dolara! Jer, u Holandiji je 24.000, a u Danskoj 17.000 dolara! Tek kada sa novim konceptom krenemo u njegovu realizaciju i stignemo do najmanje 10.000 dolara po hektaru, možemo da se nadamo boljitku!
U svakoj delatnosti mora se stvoriti realna mogućnost, a ne plan želja. U 2021. godini izvoz sirovina za proizvodnju hrane je bio 4,9 milijardi dolara. Decenijama se izvoze sirovine za proizvodnju hrane. Mi to ne zovemo pravim imenom. Primera radi nalazimo se među deset izvoznika kukuruza u svetu. Sa tim se i hvalimo! To je godišnje između tri i četiri miliona tona. U 2021. godini to je donelo u zemlju 557 miliona dolara. Ali, kada se bolje razmisli, to je za odgovornost, a ne za pohvalu. Jer, od kukuruza može da se proizvede 10.000 različitih proizvoda, pa tada bi imali mnogo veću vrednost u izvozu finalnih proizvoda! Agrar učestvuje u BDP zemlje sa oko 10 odsto. Mnogo više nego u razvijenim zemljama. Subvencije u agraru su u 2022.godini su oko 62 milijarde dinara. Vlasti kažu nikada veće… Ali i sada ispod zakonskih pet odsto državnog budžeta. Ako se dobro rasporede i kontroliše potoršnja novca, mogu doneti pomak u agraru. A, tek decenijama kada bi bilo tako, i rezultate.
Subvencije za agrar Srbije po hektaru nedavno su povećane sa 4.000 na 8.000 dinara po hektaru! To je oko 70 evra po hektaru. U EU one su od 480 pa do 900 evra po hektaru. Agrar Srbije sa tim subvencijama ne može biti konkurentan u proizvodnji sa zemaljama EU. Sada kada se moramo uklapati i politiku EU, i to se mora izjednačiti. U novom programu o subvencijama mora se narodu i reći gde je ,,nestalo“ 54 milijarde dinara namenjenih (28 milijardi stočarstvu plus 26 za ruralnom razvoju) u vremenu od 2016.do 2020. godine. To su pare od 457 miliona evra. Utrošene su ili nestale, ali nisu donele nikakve rezultate za šta su bile namenjene. Nema para, a ni povećanja proizvodnje u stočarstvu, ali ni boljeg života na selu! Kolika je to vrednost samo da se zna da je u 2021. godini Agrarni budžet Srbije bio u vrednosti od oko 400 miliona evra. On ove godini iznosi 62 milijarde dinara ili 525.4 miliona evra. Da su namenjene pare, odnosno subvencije stigle do stočara, sigurno bi ova grana, koja se nalazi na izdisaju, osetila boljitak i danas bi drugačije izgedala! Na to je ukazala prilikom kontrole i Državna revizorska institucija Srbije u svoja dva izveštaja. Ona je prilikom, kontrole utvrdila da nema rezultata u stočarstvu, u povećanju broja grla, kvalitetu, stoke, povenjau u tonama proizvodnje i izvoza mesa… A, nvodno je uloženo 28 milijardi dianra (ili 237 miliona evra). Slično je utvrđeno i prilikom kontrole trošenja novca od 26 milijardi dinara (što je oko 220 miliona evra) u vremenu od 2018. do 2020. godine u ruralnom razvoju. Dakle, nema rezultata, ali ni para.
Samo gašenje požara
Ima dosta problema i sa mlekom, posebno kad su subvencije u pitanju. Zvanično po statistici u stajama imamo oko 891.055 grla stoke. U stvarnosti to je mnogo manje, ne više od 500.000 grla stoke! Od oga je između 270.000 i 300.000 krava mlekulja, tvrdi sto;ar Zlatan Đurić iz okoline Sremske Mitrovice. Proizvodi se oko 1,5 milijardi litara mleka, ali sa manjim brojem grla, jer je povećana mlečnost grla. Ali, od toga je tek oko 800 miliona litara u redovnim kanalima, a ostalo u sivoj emisiji. Proizvođači mleka su nezadovoljni, država im premije poveća za tri dinara. Neće biti boljitka u ovoj oblasti sve dok je mineralna voda skuplja od mleka. To se dešava već decenijama. Problem se ne rešava sistemski, već se samo uredbama gasi požar.
Srbija je 1990. ggdine proizvodila oko 650.000 tona svih vrsta mesa. Danas proizvodi oko 200.000 tona mesa manje godišnje. Dakle, da su te pare (čitaj subvencije) stigle u stočarstvo bili bi drugačiji rezultati proizvodnje koja učestvuje u BDP agrara samo sa 29 odsto! To je karakteristika nerazvijenih zemalja. Subvencije u agraru moraju da budu po zakonu, koji postoji na papiru. To je najmanje pet odsto od ukupnog budžeta Srbije. Postoji zakon o tome, ali se ne primenjuje. Ako hoćemo boljtiak, sve se mora bolje kontrolsiati. Očito je da nije bilo ni kontrole ni odgovornosti odgovornih za neurađeno ili pogrešno urađeno u trošenju subvencija. Najbolji primeri su za stočarstvo i ruralni razvoj! Svedoci smo i opšteg pokolja stoke, goveda i svinja. Pune su mesa ali prazne saje i obori. Kako će biti sutra? Zbog neadekvatne agroekonomske politike, poklali smo goveda i svinje. A, sve je to trebalo da služi za reprodukciju.
Srbija je 1990. godine bila izvezla u svet svinjskog mesa za 762 miliona dolara. Sad smo od izvoznika postali uvoznici ovog mesa, Zahvaljujući lošim merama i njihovom sporovođenju ona je od izvoznika postala uvoznik ovog mesa. Tako je, prema podacima RZS, u 2021. godini je uvezeno zamrznutog svinjskog mesa za 64 miliona dolara. Prethodnih godina i za mnogo više. Stočarstvo je danas na najnižim granama. Stanje se poredi sa vremenom pre Prvog svetskog rata! Ljudi iz prakse kažu da u oborima imamo manje od dva miliona svinja, u stajama najviše oko 500.000 goveda, zatim oko 1,7 milion ovaca, pa 191.280 koza, 26 miliona pilića, milion košnica za pčele, 14.000 konja, 1.000 magaraca…
Danas bi tebalo da imamo bar 1,6 miliona goveda, oko 6,5 miliona svinja, tri miliona ovaca, 95 miliona pilića, više desetina hiljada konja i bar nekoliko hiljada magaraca… Srbija jedina u Evropi nema plavi dizel za agrar!